Kraljičina srebrna kosa je vijorila na vetru. Osećala je sve godine koje su prošle. Kamen parapeta tvrđave je bio neprijatno hladan pod njenim prstima. Svaka kapljica znoja ispod teškog čeličnog oklopa pekla je njenu ostarelu kožu. Uprtači i postava od štavljene kože žuljali su njene zglobove željne sunca i toplote. Lilian je gledala zamišljeno u močvaru sa druge strane reke. Želela je da može da otputuje u zaliv Karlie i leži na vreloj peskovitoj plaži. Postala je zimogrožljiva.
Ispod oklopa, bilo je telo ratnice. Svakodnevna vežba i brižljiva nega dvorskih dama prijale su kraljici. Trag vilenjačke krvi od njene bake polu-vilenjakinje radio je svoju magiju. Lilianino lice nije više bilo mladalački zategnuto, ali je njena koža još uvek bila nežna i svetla. U svakom slučaju kraljica Lilian Sordrejt nije izgledala kao da ima osamdeset godina, ali se osećala starački umorno.
Malo šta se događalo u najjužnijem kraljevstvu, povučenom i izlovanom od drugih poslova, ljudskih ili vilenjačkih. Kraljici je tako odgovaralo, a ni njeni podanici nisu bili žedni ratovanja i takozvanog progresa. Ipak, rat se približavao. Lilian je to osećala u kostima. Oh, njen severni sused Oesorde je neprestano bio uzdrman sukobima. To nije bio taj rat koji je sedokosa kraljica slutila. Čak ni odvratni baron Tael i njegova bezumna težnja da povrati Roeson i stavi celu južnu rivijeru pod svoj steg nisu bili ravni pretnji koja će se uskoro ukazati.
Kraljica se okrenula ka istoku. Tamo iza magluština močvare, nazirala se gusta šuma. Ratovi su retko prolazili njenom kraljevinom. Aerenve je bila divlja teritorija, zaboravljena još od vremena kada su se ljudi iskrcali i sa dopuštenjem vilenjaka naselili se na obali. Močvara i prašuma odbijale su ljude željne otvorenih polja. U tim pionirima još uvek je bilo strahopoštovanja spram prirode. Divlja prašuma Erbaninen je istovremeno oduševljavala doseljenike. Njena surova lepota zaustavila je koloniste. Od tada nijedna vojska nije kročila u šumu. Čak i danas, svi lordovi su, bar na rečima, štovali svetost prašume i nepisanog dogovora da u Erbaninen ničija armija neće stupiti. "Baš da vidim šta će da kažu kad iz prašume pokuljaju vilenjačke legije", pomislila je kraljica.
- Počistiće nas, sve će nas baciti u more. Okrenuće šumu i useve protiv nas, naterati životinje da zbace jaram. Zgaziće nas onako kako mi gazimo korov. Neće biti milosti, a posebno ne za polušanski izrod. Proključaće im krv, bilo bi im bolje da se ubiju pre nego što im jedna strana tela napadne drugu.
Tako je glasila poruka vilenjaka. Znali su dobro da su Koul i Kejl Alvijer napolvilni. Lilian se osetila lično pogođena, iako je ona sama nosila samo delić vilinske krvi. Dva brata su bila uz nju još od samih početaka, kada je bila samo Lilian, seosko devojče. Bili su uz nju kada je kao mlada udovica podigla Haermanov mač i krenula u pohod protiv kralja-tiranina. Preko šezdeset godina su bili njena podrška, njene uši i oči. To malo slobodnog vremena što ga je provodila na vrhu kule, mogla je da zahvali trudu i odanosti braće Alvijer.
Vladari su nastavili da se bore za vlast, da pohlepno žele komšijsku zemlju, da zidaju utvrde, švercuju oružje, sklapaju saveze i podilaze Princu Avanu. Mladi Mhoried i kraljica Sordrejt su znali šta se sprema, ali su bili nemoćni da bilo šta urade. Ljudima se nije moglo objasniti, a vilenjaci su im okrenuli leđa. Lilian je zadrhtala. Možda od vetra, možda od jeze?
No comments:
Post a Comment