Uruvion je sve do večeri lutao baštama Minas Ingole. Čudio se kako čarobnjaci sami održavaju ceo kompleks. Očekivao je da vidi buljuk šegrta koji se muvaju po tvrđavi i obavljaju sve dosadne poslove. A onda je otkrio da je najrazvijenija grana vilin-magije upravo ona koja omogućava čarobnjaku da sve repetitivne poslove zameni mističnim pomagalima. General je posmatrao kapljice vode koje se materijalizuju iz vazduha i kao laka kiša padaju po žednim biljkama u bašti. Na drugom mestu je video kako se voda u bazenu sama uskomešava da bi se raščistilo suvo lišće i trunje koje beše napadalo. Možda je tajna tu negde, oko nas, pitao se Uruvion. Kripta sigurno krije zaboravljena znanja, ali odgovori su negde blizu, nadohvat ruke, sutio je general.
Za trenutak je ustao. Stajao je tako mirno ispod jednog drveta kajsije i motrio na okolinu. Meditativna smirenost mu je otkrila da se u bašti nalazi jedan zidić koji ranije nije primećivao. Uputio se ka njemu. To je bio običan zid od suvo slaganog kamenja. Prešao je prstima preko grube teksture fasade. Pokušao je da pronađe neki znak. Bila je to ludost, deo njega je to dobro znao. Ipak, nada je postojala. Intuicija? Vilenjaci su predugo direktno gledali stvari, oholi na svoje superiorne misaone sposobnosti. Osećanja? Pre bi to nazvao prijemčivost. Vilenjaci su mogli da uočavaju tanane vibracije, bili su veoma osetljivi na promene energije. Ali intuicija je bila nešto drugo. Kako drugačije objasniti trag na koji su naišli. Nisu ga dokučili, nisu ga ni osetili. Uruvion se vratio svojoj potrazi. Kao opčinjen je išao od drveta do drveta. Pokušavao je da pročita nešto u lišću. Pratio je svaku žilicu. Prešao bi na stablo i milovao ga, prateći izbrazdane linije kore. U čas mu se činilo da odgovor neće pronaći na drvetu, već na kamenu. Pratio je pomno minijaturne pukotine u mermeru, zagledao svaku pločicu baštenskih staza.
Na kraju se zamorio i ispružio na klupi u senici. Sunce je već zalazilo. Narandžasti oblaci su hitali ka noći. Uruvion je utonuo u san.
Gledao je u magloviti pejzaž sa one strane jave. Video je planinske vrhove u plamenu. Topljeno kamenje je kipelo niz obronke. Na nebu su se videla obličja bogova, obojene senke koje nije mogao da razazna. Zemlja se tresla. Veliki pramen magle za tren mu je zaklonio vidik. Kada se oblak razišao, video je samo plavetnilo. Nestali su netragom planine i vulkanska lava. Gledao je kako se nebo zastire tankim slojem oblaka. Belina se zgušnjavala. Na nebu se ukazaše simboli. Izgledali su više kao patuljački cirth nego kao pravi tengwar. Zapis se prostirao preko celog vidokruga i polako je plovio ka horizontu. "Šta ako rune odu i nikad ih više ne ugledam?", pitao se Uruvion i u trenu panično posegnuo za njima.
General se batrgnuo u snu i probudio se na ivici klupe.
- Hej! Hej, polako! – rekao je umilni glas.
Alasea je stajala iznad njega i na poslužavniku nosila vrč sa okrepljujućim sokom.
- Imaš sreće da sam spretna, inače bi sad bio okupan! – nasmejala se ona.
- Moraš da jašeš samnom! – buncao je Uruvion još uvek jednom nogom u snu.
No comments:
Post a Comment