Erinion nije bio srećan. Kao što je i pretpostavio, juče se pojavila borbena grupa kapetana Maethoraela. Isprva, Erinion je bio blago razočaran. Očekivao je da će videti letače ili bar konjicu, a u svakom slučaju mnogo više vojnika. Kapetan Maethorael je vodio dvadeset kopljanika pod teškim oružjem. Svaki vojnik je nosio čelični šlem, nov-novcat oklop, kratki mač, kratki luk, tobolac, magijsko koplje, široki štit iza koga je mogao ceo da se zakloni i povrh toga ranac. Oko njih je brujala magija, što nije čudno s obzirom na to da su u komandnoj grupi bili stegonoša sa magijskom opremom, kapetanov telohranitelj, četiri borbena čarobnjaka i jedan majstor za komunikaciju, svi naoružani do zuba mističnim oružjem. Osim njih došlo je i sedam ratnika-plesača, elitnih pripadnika grupe Adman Na Brionha. Bili su odeveni u drečavo šarene raznolike uniforme, naoružani čudnim i bizarnim sečivima kojima Erinion nije znao imena. Predvodio ih je smrknuti bubnjar naoružan samo svojim instrumentima. Naravno, Ornela je bila fascinirana vojnicima, a ponajviše lepršavim kapetanom. Maethorael je nosio laku oklopnu košulju koja mu je padala do kolena, preko toga ogrtač od kože planinskog lava, pričvršćen tokama od ljubičastog emajliranog čelika i okićen brošem od sugilita u obiliku osmokrake zvezde. Ispod oklopa je imao zelenu čojanu tuniku sa prigodno toniranim obrubom koji se slagao sa nakitom ogrtača. Na vrhu šlema je bila raskošna ćuba od konjske dlake, blještavo bela, a sama kaciga je bila ukrašena umetcima od ametista. Najblještaviji od svega bio je kapetanov osmeh koji je pokosio Ornelu, još iz daljine dok su ona i Erinion posmatrali vilenjački odred kako se kreće kroz šumu. Stegonoša je svirao u okarinu, a po njenim umilnim tonovima, kapetan je zapevao stihove koje su vojnici u glas ponavljali. Ona je bila ushićena, ponavljala je kako su divni i zahvaljivala im stotinu puta što su došli da podrže projekat Orkan Laranis. Sreća u nesreći je bila to što su uskoro vojnici morali da organizuju straže i što je jedan od izviđača primetio aktivnost na horizontu. Tako je Maethorael dobio manje vremena da očijuka sa Ornelom, ali Erinion i dalje nije bio srećan.
Sada su stajali na položaju. Sa zapada se približavao oblak prašine. To je mogla biti oluja, ali i četa Uruka. Erinion se, kao slučajno, zatekao na položaju. Želeo je da izblizine osmotri kapetana-kicoša. Iz sumanutog razloga, mladi druid je Maethoraelu bio veoma simpatičan i odlučio je da mu prikaže svu moć nove vilenjačke armije.
- Vidiš drugar, sve ovo što mi sad možemo da uradimo, svet nikada do sad nije video. Ako su ono Uruci – kapetan je ležerno pokazao na horizont – onda su velikoj nevolji.
- Cenim ja vaš napor, to ti je nešto neverovatno, ali ne može šuma da zameni pešadiju, razumeš? A umesto rendžerskih patrola i lokalne milicije sada imamo mnogo ovakvih odreda kao što je naš, pratiš me? Dobro smo uvežbani, fizički spremni. Oficirski kadar je cvet vilenjačkog naroda. Svi smo upili doktrinu o volji i podigli je na viši nivo u praktičnom smislu. Naravno, ništa bez pomoći naših magova. Svaki komad opreme je napunjen čarolijom! – kapetan je ponosno kucnuo svoj šlem, a dragulji se zacakliše.
Glupost, pomislio je Erinion, znam da ste nakrcani magijom, brujite na kilometar.
No comments:
Post a Comment