Deseti ciklus - Trideseti dan

-Srecan mi deseti mesec pisanja!-

Goblinski jahači su osećali snagu mase i utišali su se. Na bojištu je ostao samo zvuk vučijeg kevtanja. Isprva tiho, a onda sve glasnije, počelo je odnekud da dopire bubnjanje. Zelenokošci su počeli da bruje, a njihov poslednji juriš je počeo da se ubrzava, iz hoda u kas, iz kasa u galop. Držali su se i dalje čvrsto zbijeno, a njihov poj je postepeno jačao, bližio se smrtonosnom kreščendu. Povremeno je iznad goblinske dreke probijao oštar zvuk tarabuka. Očajni i sluđeni, jahači su prihvatili doboše zdravo za gotovo. Za njih je to bio deo božanske inspiracije, borbena halucinacija koja im daje za pravo i uliva snagu u srce. Zato i nisu videli kada su se sedmoro Adman Na Brionha ratnika bacili među njih kao orlovi među jato golubova.

Strašna je bila igra ratnih plesača. Kad su začuli prve udarce bubnja, počeli su da se raduju. Jedan je viknuo, drugi je već počeo da skakuće u mestu i priprema svoje mišiće za natprirodne napore koji ih očekuju. Svaki plesač je izgledao drugačije i koristio različito oružje, a bili su šareni kao pajaci. Brat Herion je imao obrijanu glavu osim jedne zelene kreste, guste trake obojene kose koja je stajala uspravno, natopljena tutkalom. Na sebi je nosio samo tanak kožni prsluk sa malim tokama i pripijene pantalone od obojaka. U ruci je nosio koplje koje je bilo zašiljeno sa oba kraja. Središnji deo drške bio je izlomljen na dva mesta, a tri dela štapa bila su spojena kratkim, ali veoma snažnim lancem. Sestra Ilmari je imala veoma kratku crvenkastu kosu sa jednom jedinom kikom koja je izvirala kao ćuba na vrhu njene glave i spuštala se gotovo do njenih potpetica. U celu viticu je bio upleten komad lanca koji se završavao širokim sečivom. Na sebi je imala tanku tuniku slepljenu za njeno vitko telo. Svaki nokat na ruci i nozi bio je okovan sečivom, tankim i oštrim kao britva. Bilo je teško odrediti ko od plesača ima čudniju odeću, spektakularniju frizuru ili bizarnije oružje.

Bubanj ih je pokrenuo, ritam ih je razigrao, kreščendo ih je poslao preko granice razuma, odveo u nepoznate predele transa. Plesači su se kretali svaki za sebe, u skokovima, uvijali se, pratili unutrašnji ritam zanosa. Neki su koristili svoja koplja kao motke za skok i odbacivali se krupnim koracima ka masi goblina. Drugi su trčali kao vetar, zastajali samo da bi se okrenuli u divljačnoj igri, prateći nevidljiva pravila i obilazeći nevidljive prepreke.

Goblinski juriš se zabio u formaciju vilejnačkih kopljanika. Srećom oni više nisu stajali u karo formaciji inače bi sedam puta brojniji i gotovo sedam puta teži protivnik zbrisao vilenjake. Silina inercije bi odbacila vilenjake i gobinski juriš bi zdrobio bojni red, bez obzira na isturena koplja. Hitrim manevrom koji je bilo teško pratiti, vilenjački kopljanici pretopiše bojni red. Talas goblina udario je u zid od četiri reda kopalja. Sedam jahača, momentalno proburaženi, mrtvi udariše u red štitova. Snaga udarca odgurnula je vilenjake, ali se duboki redovi samo pomeriše unazad koliko da kopljanici uhvate bolji upor. Napad beše prihvaćen, vilenjačka linija je izdržala. Ali masa goblina je postala lak plen za razluđene Adman Na Brionha!