Ne, one ne putuju. One beže. Putnici stanu i odmore se, naprave logorsku vatru i ispeku sitnu divljač koju lovac donese. Begunci jedu u hodu, ližu mrvice sa dlana. Pravi putnik zna gde su izvori, pije svežu vodu, a izbeglica se raduje i krupnim kapima kiše koje kvase ispucale usne. Zaustavili su se jednom kad je Ilona osetila bol u grudima i kad je Ula sela u travu i žalila se da ne može više. Kad neko hoda satima i satima preko polja i brda i osvrće se u strahu, to nije putovanje, već beg. Silvana, sažaljivo vrti glavom.
"One stvarno neće moći još dugo ovako", šapne Jasni.
Čvrsta ratnica klimne glavom. Posmatra nejač družine. Starica Ilona bi još i mogla da natera sebe. Ima mnogo više u babi nego što se spolja čini. Ula je bleda, prsti na stopalima su joj raskrvavljeni. Za nju bi nastavak marša verovatno bio ubitačan. Kako li je stigla do ovde čak iz Orkupa?
"Ima napred jedno selo, moramo da stignemo tamo pre mraka", brecne se Jasna.
Ula i Ilona ustaju. Podupiru se jedna drugom. Silvana im priskače u pomoć. Teturaju se, kreću se napred. Drago im je što je ratnica još uvek sa njima. Ilona zna da bi svako razuman odavno ostavio iza sebe babu i devojčicu koje ne mogu dovoljno brzo da se kreću. Možda je to zbog Silvane? Zna Jasna da bi joj se Silvana usprotivila. U ovom strašnom vremenu, svako će svakome da treba. Ko zna? Možda se i u malenoj Uli krije nešto što će nas sve spasiti, misli Ilona.
"Blizu smo, još samo malo. Idem da izvidim", javlja se Silvana i lakim trkom, kao da nije na nogama od jutros, odlazi napred.
Korak po korak, penju se na brdo. Ula je već naučila da ne gleda napred, već u svoja stopala. Kad gleda na horizont, sve joj se čini predaleko, nedostižno. Osim toga na nebu više nema ni tračka vedrine, samo mračni oblaci i tama koja će progutati sunce svakog trena. Prizor poderanih cipela kroz koje se vide raskrvavljeni nokti nije mnogo lepši, ali svaki korak koji napravi čini joj se kao mala pobeda. Baba Ilona smrdi. Tako su smrdele opatice.
"Evo ga! Stigli smo, devojke!" Jasna se raduje kao da su došli pred carski dvor.
Selo je napušteno. Nigde se ne vidi svetlo, nema ni dima iz odžaka. Na ulicama nema ni ljudi ni životinja. Ilona i Ula se naslanjaju na bunar. Suviše su umorne da bi mogle da zahvate vodu, ali se naginju nad ozidanu rupu i udišu svežinu. Jasna istrčava da potraži ratnicu sa lukom. Silvana se pojavljuje iza jednog ugla. Plakala je. Njene plave oči su još uvek suzne. Usne su joj iskrivljene, kao u grču.
"Ne puštaj ih ovamo. Ne smeju ovo da vide", jeca Silvana.
Jasna tiho opsuje. Klima glavom. Po mirisu može samo da pretpostavi kakva jeziva scena se odigrala u selu. Verovatno banditi ili vojska u potrazi za namirnicama. Jeza joj prolazi kroz svaku žilicu u telu. Krupna ratnica se oseća nelagodno. U ovom trenutku nije joj lako. Teško podnosi ulogu najjače, a još teže izdržava potrebu da zagrli Silvanu, da je uteši. Kao za inat, plavokosa joj se baca u zagrljaj. Jasna stisne usne i namršti se. Ipak obgrli Silvanu i potapše je po ramenu.
"Hej, curo. Potrebna si mi. Isto tako babi i malenoj. Hajde, smestićemo se u kuću na drugoj strani." Silvana šmrče, briše nos i klima glavom.
No comments:
Post a Comment