Sedeo je na kamenu i pušio lulicu. Prvi put kad sam ga video, bilo je toplo jesenje veče. Svetlost fenjera iz parka osvetljavala je njegovu plavu kapicu. Žmirkao je zelenim očima koje su bile nekako, prevelike. Po njima sam i prepoznao da nije dete, već nešto izvan ovog sveta. Baš pre toga sam obrisao i poslednju suzu. Želeo sam da budem sam, nije mi bilo do druženja. Njegova neobičnost me je privukla i umirila. Izvadio je pipak lule iz usta i otvorio ih. Činilo mi se da je iznenađen, kao da želi nešto da mi kaže. Zato sam i prišao, upitno ga gledajući. Na njegovom licu je ostao taj zapanjen izraz, kao uklesan.
- Šta? – pitao sam ga, prilično neučtivo
- Šta? – odgovorio je zaprepašten
Pokušao sam da pronađem konce ili žicu, ličio mi je na lutka. Spustio je ruku, samo jednu. Usta su mu se iskrivila i ponovo je zagrizao lulicu. Stao je na kamen i uspravio se. Tad sam tek video da je u pitanju kepec. Klimnuo je glavom, polako, sa puno razumevanja.
- Ja? – piitao sam ga, pomalo zbunjen
- Ja? – reče on kao da mi se ruga
Pomislio sam da je ovo samo još jedan od mojih halucinogenih snova. Osvrnuo sam se oko sebe da potražim neku anomaliju, nešto što može da postoji samo u onostranom, ali oblici su bili pravilni, a boje postojane. Samo je on bio kao nacrtan.
- Ko ste vi? – pitao sam ljubazno
- Ko ste vi? – imitirao je moj glas, kao da uči strani jezik
Ne znam zbog čega sam prihvatio njegovo postojanje. Verovatno zato što sam bio previše pijan, previše uduvan, previše očajan. Seo sam na travu pored njegovog kamena i ispružio se. Izvadio je lulu i podigao drugu ruku, preteći prstom ka krošnji bukve. U stvari, izgledao je vrlo smešno. Mislim, čak i ako je bio patuljak ili gnom, špilhozne i filcani šešir su stvarno bili neprikladni.
- Lep ti taj šeširić – rekoh podrugljivo
- Jebi se – odgovorio je kao iz topa
Nasmejao sam se. Ovo je bilo teško objašnjivo. Moj mozak pun otrova i tuge odlučio je da prihvati igru. Trava je bila tako mekana. Ali stvarno! U pesmama, trava je uvek kao nežno ćebence. Ko god piše te gluposti očigledno nije bio na izletu. Trava bocka, kao prvo. Drugo, iz trave stalno dolaze bubice. Treće, trava probija svako ćebe. Ko god je pokušao da se jebe na travi, dobro zna da trava nikad, ali nikad nije mekana. Ovo i nije bila trava, nego mekani krevet od zemlje. A zemlja je inače uvek lepljiva, prljava ili prašnjava. Zaista bih molio da mi se ne prodaju te gluposti, ok?
- Mislim da ti treba stručna pomoć – reče patuljak i strpa lulicu u usta.
No comments:
Post a Comment