Našao sam se u polutami. Ulica nije bila osvetljena, ali sam po svetlosti izloga shvatio da se nalazim blizu mog ulaza. Padala je kiša. Bio sam bos, golim tabanima sam šljapkao po baricama. Trotoar je bio kvrgav, ali sam znao svaki nabor napamet, pa se nisam sapleo. Vešto sam se provukao između agresivno parkiranih automobila i one metalne ograde bircuza. Na tu ogradu se pre nekoliko godina čelom nabio moj brat. Imao je na glavi ranu koja me je podsećala na otvaranje konzerve sardina. Sakrio sam se iza tatinog džipa. Bacio sam pogled na poljanu. Tu će se jedne večeri spustiti vanzemaljci. Znao sam to. Ako je igde pogodno mesto za sletanje, to je onda taj mali trg. Iz kuće je dopirala muzika, lajt šou je plesao u našem stanu. Ušunjao sam se u hodnik. Bio je preteći mračan. Iz obijenog pretinca za poštu, kipeli su papirići. Halapljivo sam ih pokupio, to su bili neki računi iz mog detinjstva, ceduljice koje su objašnjavale brkatom čiki u pošti da je za mene stigla nova kaseta sa igricama. Provukao sam se između ulaza u podrum i Pantinog stana. To je bila Scila i Haribda mojeg detinjstva. Popeo sam se uz stepenice i ušao u stan. Sve je bilo puno dima koji se komešao i prekrivao parket. Svi su se odlično provodili, ali ja nisam video nikog. Pio se koktel iz plastičnih čaša za dečije rođendane. Svi zidovi su bili popločani belim pločicama ispisanim pankerskim porukama. Anarhija u UK, slovo A, Exploited. Ne znam čemu to, nikad nisam bio ozbiljan panker. Sakrio sam se u kupatilu. Tu je uvek bilo toplo i skrovito. Otvorio sam prozor od svetlarnika. I dalje je bio neljudski prljav, ali baš zato sam ga voleo. Tu je bio prolaz u neki drugi svet. Zatvoreni portal iz koga će kasnije banuti devojčica iz budućnosti. Ali sada sam tražio jednu drugu devojčicu. Tumarao sam kroz maglu, iz sobe u sobu. Istrčao sam napolje, popeo se na drugi sprat. Pa onda na treći. Zgrada je postajala sve tanja i svetlija, ali i sve manje stvarna. Uvek sam se plašio da tavana u stvari i nema, nego se ova kuća prostire u vis kroz dimenzije, do beskonačnosti. Ako ikada budem leteo u svemir, taj uzlet u beskraj će ličiti na put do tavana, to verujem čvrsto. Pobegao sam dole, nije mogla biti na spratu, tamo su bile tri slatke polu-bakice i jedna baba-devojčica koja je jela zelene stvari koje smrde na nešto zdravo. Stuštio sam se do haustora i istrčao na ulicu. Čudno, ali uvek je bilo lepše kad se istrči napolje iz zgrade. Teško mi je bilo da pronađem kuću i da u nju uđem. Izlazak je uvek bio nekako svež, čak je bilo i mnogo više svetla. Naravno, našao sam je na ulici. Smejala se odvažno i stidljivo u isto vreme. Držala je u rukama poklon za mene. Imala je na sebi crnu kožnu jaknu, motorku. Obradovao sam se i skočio joj u zagrljaj. Voleo sam njenu kratku kosu koja je nehajno podsećala na pop zvezdu. Hteo sam da poljubim jarko crvene usne, ali sam bio još mali i prosto sam se radovao što su usne tako lepe. Htela je da mi se izvine, ali joj nisam dozvolio. Zagrlio sam je i nisam hteo da je pustim.
Našao sam se u polutami. Iz daljine je dopiralo tandrkanje ponoćnog voza. Psi su lajali i dozivali se. Mesec je obasjavao predivna brda Moravske. Moja duša je putovala hiljadama kilometara. Shvatio sam da je sve to bio samo san i bilo mi je pomalo žao. Ali zagrljaj je bio stvaran. Tako se i završilo. Nikada više nisam išao u Novi Sad zbog nje.
No comments:
Post a Comment