Čitav dan sam kenjkav, mislim da je u pitanju to što mi uopšte nije prijalo sedenje do ujutru u onakvom kontekstu. Osim toga sve ide dobro, a to uopšte nije dobro. Zapravo ima jedna stvar koja je veliki čep i baca senku na sve ostalo. Zato počinje da se topi sva prednost koju osećam kao to neko ushićenje. Verovatno nisam naviknut na ovu meru samopoštovanja. Kao da hodam po ivici brijača, sa jedne strane je pad u stari kovit spiralnog samouništenja, a sa druge strane je osornost oholog.
Vreme je da se ponovo podružim sa demonom. Tamo u njegovoj želji videću šta je sablazan, iza toga je moja istina. Moja vera je moj štit, ranjiv sam jedino sam sebi. Ko bi rekao.
Voleo bi da sam bendžo. Da na meni sviraju brze melodije.
Sve je normalno. Za ljudska bića ne postoji iščašena situacija. Na sve se naviknemo, kao pacovi. Eto mislio sam o dijalogu i pravljenju timova kao osobini ključnoj za preživaljavanje. Koje bi to okruženje bilo, da omogućava takvu interakciju. I setim se korporacije, možda nekakve porodične kooperative i potrebe da se stvaraju mala udruženja. Ali u suštini MMO predstavlja tu vrstu okruženja. Da bi se prošlo dalje potrebno je suočiti se sa nedaćama koje su nerešive za pojedinca. Već samo postojanje grupe omogućava prodor. Tu je od presudne važnosti formranje tima, pa posle toga klana. Da li je tako bilo ranije? Pojedinci. Kao da se istorija kreće ka tome da u novom okruženju funkcionišu samo pojedinci. I to ne herojski pojedinci, nego samodovoljni vukovi. One man show. Virtuelno udruženi.
U suštini u tome je romantičnost i utopija pozorišne grupe. Rolingstonsi prkose realnosti, oni su nedostižni ideal kao Hrist zbog toga što niko ne želi to da ponovi iako predstavlja očiglednu prednost, snagu. Čemu ti služi kružok?
Već sutra moram da se probudim.
No comments:
Post a Comment