Odlučio sam da propadnem. Nije mi to došlo iznenada. Pripremao sam se za to još od kada mi je kao malom osnovcu otac pričao o spirali koja vuče na dole i iz koje se nikad neću izvući kad jednom na nju stanem. To sam tek kasnije primetio, da reči određenih ljudi za mene imaju proročansku, misionarsku snagu. Svako upozorenje starijih i mudrijih kao da me je mamilo da upravo krenem tom stazom pogrešnosti. Ne, nije se radilo o mojoj potrebi da budem naopak, nisam veličao zlo. Jednostavno bi me noge same povele, a nos mi je išao za mirisom tog dna, na samom kraju tog ukletog heliksa. Bio sam žalostan što mojim životom, navodno upravlja sudbina, ali sam istovremeno bio ponosan na to. Dičio sam se time što, izgleda da, moj život pripada tamo dole. Propast nije lako postići. Iako život jeste strašan, u tim mladim godinama u vreme moje odluke, društvo prostire gustu mrežu. Svaki mladac mora da se dobrano naznoji i izbori za svoju propast. Srećom po mene, još kao osnvac sam se zarazio tehnologijom. Naravno, čovek može propasti od lošeg društva ili hemijskih supstanci, ali ta vrsta propadanja je primitivna. Ona ubija čula i telo, to posledično narušava um, ali duša nije sasvm sabijena. Naprotiv, upravo u tom trenju između opstanka i duše, nalazi se užitak svih narkomana. Ja sam želeo da propadnem u celosti, a pre svega u duševnom smislu. A da bi zaista unakazili dušu, treba vam ozbiljna doza tehnolgije. Možda se vrag krije u boci ili u špricu, ali to je neki starinski, srednjovekovni đavo. Kakva god da je izopačena duša narkomanskog satane, ona ipak postoji. Mašina nema dušu. To je taj vakuum koji snažno sisa, koji obezbeđuje potpuno brisanje. Osim toga, tehnologija pruža sve druge pogodnosti propadanja: telesno iznurivanje, ekstatičnu perverziju, zavisnost. To je kao, lični pakao de luks! Da ne dužim, priključio sam se na mašinu i propao!
To je trajalo sve dok nisam otkrio da sam u stanju da pomerim mali prst za ljubav drugog ljudskog bića. Navukao sam se na taj osećaj i stao sam na put koji me je vodio ka svetlu. Mogao sam da razumem vampire i nečastive koje peče sveta vodica, jer svaka dobrohotnost me je strašno žuljala. Naučio sam da živim sa tom nelagodom i da je povremeno zalivam bogatim dozama obesti i tehnologije. Ne znam u kom trenutku sam prešao iz ponora na stazu jedne nove spirale. Samo znam da se taj put prostire u nedogled, da je veoma mračan i da mirne duše mogu da razumem one koji radije trpe konačnost dna, nego beskraj uzdizanja. Ne, ne, nemojte da mi sudite. Nisam reformisan, niti sam prosvetljen. Nikako! I dalje žudim za dnom i mukama koje su sve trulije! Samo sam naučio da uprtim svog demona na leđa i da ga nosim svuda sa sobom. On mi dune svoj sumporni dah u lice. Ja se nasmejem i put se nastavlja...
No comments:
Post a Comment