Deveti ciklus - Dvadeset i drugi dan

Pao je sa konja uz tresak i zveckanje oklopa. Unutar šlema, glava je skakutala kao krompir u metalnoj zdelici. Na čelu će se pojaviti i prve krvave čvoruge. Želeo je da ostane na zemlji, bar neko vreme, ali znao je da se protivnik približava. Privukao je noge, bile su teške kao da su od olova. Sa čeličnom oplatom na potkolenicama, to i nije bilo daleko od istine. Jeknuo je prilikom ustajanja. Poslednji preživeli bandit već je trčao ka njemu. Odbacio je prelomljeno koplje i vitlao je buzdovanom. Mlatilica, načičkana bodljama, je zujala preteći. Morao je da se ritne da bi izvukao mač iz olupanih kanija. Dve stope oštrog sečiva vratilo mu je snagu i samopouzdanje.

- Dođi da ti pokažem šta je vitez! – mrmljao je u svoje guste prosede brkove.

Ostao je nisko, da bi dočekao napad. Bandit je za trenutak oklevao. Mačevalac je poleteo napred, zatim se zateturao nesigurno. Snažno ispružena ruka uhvatila je lanac mlata i veriga se zaplela u mač. Iskusnom vitezu ostalo je samo da snažno povuče unazad i razbojnik je bio razoružan.

- Šta ćemo sad, jado? – krkljao je ratnik.

Čupavi bandit, zaodenut u kožuh, napravio je nekoliko koraka unazad. Izvadio je dugački bodež, ali umesto da napadne, okrenuo se i potrčao ka šumi. Vitez je pao na kolena. Počeli su bolovi. Celo telo se pobunilo istovremeno. U glavi mu je pucalo, cevanice su sevale, nije osećao ruke, pritiskalo ga je u grudima. Osećao je krv pod jezikom, soptao smrdljivi zadah sopstvenog znoja i mokraće. Nikad nije naučio da zadrži petlju tokom bitke. Čim ugleda prvi juriš, upiša se u oklop. Nije to bilo ništa strašno. To nisu radili jedino koljači i krvožedni seljački sinovi.

Spustio je podlaktice na zemlju, kao da klanja namaz. Urliknuo je jedanput, iz sveg grla. Tako je dobio trenutak tišine. Zahvalio se Gospodu što ga je ostavio u životu. Sam protiv dvadeset bandita. Zvuči herojski, ali zapravo nikad nisu imali šanse. Među tom bagrom je bio jedan, možda dvojica koji su mogli ozbiljno da ga povrede. Buzdovan na lancu? Nikad to ne bi očekivao od običnih pljačkaša. Selo je moglo da odahne, razbojnici se neće vratiti.

Konačno je ustao i okrenuo se ka tornju. Očekivao je da mu neko priđe, čestita, pomogne mu. Tražio je zahvalna lica kmetova i lik jedne slatke curice među njima.

Drvena kapija se zatvorila kao konačna presuda. Iza palisade virili su oni najhrabriji. Prokleti seljani, šta li sada izvode? Vitez je ustao s teškom mukom. Odgegao se do svog konja. Jadna životinja, primila je kolac u grudi iz punog trka. Nije mu bilo spasa. Oslanjajući se na svoj mač kao na štap, krenuo je ka selu. Tek tada je video da ga osim mrkih lica seljana gledaju i vrhovi strela.

- Nek' ti je večna hvala, viteže. Oslobodio si nas Mrdukove bande. Ali sada moraš da ideš. Ne možemo da te pustimo unutra.

Vitez je zastao, pogođen rečima seoskog kneza. Šta su oni umislili?

- Nemoj da prilaziš. Cenimo to što si uradio, ali ne možemo da te primimo. Nismo imali nikakav formalni ugovor. Odlazi! Žao mi je.

Prokleti seljaci. Ostavili su ga na cedilu. Zaista nisu napravili ugovor. Sam je izjahao čim mu je ona plava seljančica plačući ispričala sve o bandi koja teroriše okolinu.

- A moj konj? Pošaljite mi bar jednog konja, prokleti da ste! Kako da putujem bez konja!?

Umesto odgovora, prema njemu je poletela jedna strela i zarila se na tri koraka od njega.

- Skini oklop. Na pola dana puta odavde je Dobri izvor. Odande možeš da se spustiš do carskog druma...

Sad je već osećao bolno svaki dodir metala na svojoj koži. Njegovo telo je cvilelo od primljenih bubotki, kvrga i uboja. Dva zuba su mu se klatila. Osećao je slabost. Možda su ga negde i zasekli? Okrenuo je seljanima tur i oslobodio se svakog delića oklopa. Povezao je kožne remene i spojio ih komadom ulara. Povukao je sporo, ali uporno kao brdsko konjče. Neće ostaviti ništa podlim kmetovima. Vukao je oklop kao kaznu. Praćen tandrkanjem svoje naivnosti, otišao je niz livadu.