Tri puta sam se okretao da proverim da li me neko prati. Pokušavao sam da razaznam da li se nešto kreće dole kod Tunela. Nisam očekivao da vidim stub dima velike kolonade. Posle ratova sve se svelo na ekonomiju malih brojeva. Ako ikada bude sastavljena istorija ovog vremena, ona će biti napisana o životu jednog sela, jednog karavana, jednog čoveka. Obratio sam pažnju i na liticu ispod bivšeg silosa. Da sam ja uljez, tu bih se sakrio i motrio na cestu. Potajno sam polagao velike nade baš u to brdo. Svakako sam očekivao da će neko jednog dana doći. Tu će se naseliti i tokom vremena početi da komuniciraju sa nama. Objasniće nam da nisu došli da nas oteraju ili opljačkaju. Ja ću leteti tamo-amo kao svitac na livadi i prevoditi strahove Sedam zaselaka u nadu za strance. Sve sam ja to video. Predvideo sam i jednu devojku kestenjaste kose. U mojim snovima ona se prvo ophodi mlako prema meni. Suzdržana je, ali kasnije se upoznajemo bolje. Vremenom se slama otpor seljana i zajedno počinjemo da listamo jednu novu istoriju. Neće to biti lagodan život. Trebaće nam svima mnogo hrabrosti da izdržimo svoje užase i prođemo ponovo čitavo mučenje. Mislim na to kad se ljudi susretnu, pa uvek idu istom spiralnom putanjom straha, predrasude, popuštanja, zbližavanja, ushićenja, zavisti, hlađenja, pa opet straha. Moraćemo zajedno da iskapimo mnogo rakije, mnogo puta masnom pitom umastimo bradu. U samo jednom pogledu na bivši raketni silos vide sam sve to i budućnost mog sela i moju buduću dragu.
Spotaknuh se na panj. Tresnuo sam licem u bukvu ispred sebe. Utrnuše mi zubi, nadula mi se usna. Rasanio sam se. Gledam gde sam, tik ispod kuće. Požurim da se što pre vratim, a palcem trljam kljove, baš sam se dobro zveknuo. Ispred kuće, majka i sestra nose oca. Srce mi se steglo kad sam ih ugledao. Otac je u njihovim rukama izgledao kao odrpani tepih koji će da bace niz provaliju. Pritrčao sam i spustio ga na stolicu. Okrenuli smo ga ka magli i prepustili ga neobjašnjivoj simbiozi koja ga je održavala u životu. Kao slepi prorok, piljio je u maglu. Mi smo videli samo bele pramenove oblaka, ali za njega je to bilo skladište sećanja. Pomilovao sam njegovu sedu glavu i šapnuo mu obećanje. Idem do Stalajka da okončam njegov terorizam. Moram da prekinem tok koji gura Sedam zaselaka u mišiju rupu. To savijanje u čvor i uvlačenje u laž lišava nas prilike da živimo zaista. Ako Stalajko postavi svoje patrole, naoruža seljane, digne barikade i obavije Sedam zaselaka lažima, postaćemo kao baba gadura odsečena od sveta, razvijaćemo se kao maligna hrpa, postaćemo lovina i zauvek nestati. Vreme je da se podigne bela marama. Ne želim da provedem svoj vek strepeći da će nas odati slučajnost.
Stalajko je strepeo od invazije korporacijskih gorila, klijenata ratnih gospodara koji mirišu na sandalovinu i groze se nad maketom svojih poseda uživajući u snishodljivom tonu kojim mu se obraćaju zbačeni oligarsi. To je sve bila crkla kravetina, imitacija života. Taj isti svet koga se Stalajko plašio, počeo je da odbrojava dane našeg postojanja. Pitanje je bilo samo da li će se naša spirala zamotati sama u sebe i iščeznuti, ili će se ona razvijati vrteći se uvek u krug i spolja, ka spolja, ka drugima
No comments:
Post a Comment