- Stani. Sad kad budem pustila pse, gledaj kuda će da krenu. Oni će da ti otkriju prolaz.
Dva zlatna retrivera skaču na ogradu. Jedan se vešto prebaci preko vrha optočenog bodljikavom žicom. Drugi pokušava da se provuče ispod mrežice, ali ne uspeva. Kliza se niz strminu kanala, niz blato pravo u potok.
Iznad potoka je betonski ram, bivši temelj kuće. Sad služi kao mostić preko dubokog useka. Tu su nekad živeli narkomani koje je sponzorisala država.
- Eno, tamo! Video si kad se žica zatresla, tu možeš da zavrneš metalne očice i provučeš se. Požuri inače će psi da se povrede.
Retriveri se dozivaju. Onaj sa preke strane ograde ponavlja svoj podvig. Zaleteo se niz padinu i lakim skokom prebacio iznad opasnih bodlji. Ovaj drugi pljuska iz potoka i prilazi gazdarici.
Klimnem glavom u znak zahvalnosti, pritegnem svoj ranac i zavrnem donji deo ograde. To je zaštitna košuljica od mekane žice. Raskopano je, pa se lako provučem.
Sad sam na slobodnoj teritoriji.
Hodam već danima preko zaleđenog snega. Pratim zid. Ova prepreka je viša od žičane ograde. Na betonskoj bazi, između stubova razapeta je mreža od kovanog gvožđa. Sa druge strane se nahvatao led. Pokušavamo da stignemo do kapije ili prolaza.
Mi?
Oni su tu samnom. Narkomani. Mršavi su i mladi. Neki su stranci. Lepi su i žele slobodu.
Jedna mala crna Irkinja misli da treba da prosečemo kapiju. Smeju se. Nemamo alat. Imamo poluprazne rančeve i u njima mrvice civilizacije. Šmrčem, ali mi je toplo. Sanjam Novo Sarajevo, tamo daleko, preko zaleđenih brda. Kineskinja nam priča o Dami Čelične Kose. To je velika banda koja je harala ovim krajem. Legenda kaže da je ovaj zid uklet. Nekad je tu bio carinski prelaz, ali sada granicu čuvaju duhovi.
Došli smo do kraja puta. Zid se spaja sa provalijom. Tu je i kapija, okovana ledom. Irkinja pokušava da odglavi zapeklu kvaku. Kanađanin plače. Ne želi da se vrati. Dajte sve što imate. Idem od jednog do drugog i uzimam im rančeve. Moji obrazi gore, ja sam jedini živ ovde. Izvrći sve što imaš. Napravićemo priručni alat. Traka, žvaka, sat, šestar, sve može da posluži.
Sastavljamo nešto žuto i dugačko, tanko kao vlat nade. Ja odlazim do provalije. Potok je već reka, tamo dole niz ogoljenu strminu iz koje viri korenje borova. Na kraju zida je stražarska kućica. Tu je nekad bila garda. U betonskom bunkeru je zluradi smeh mermera.
Laž.
Irkinja predlaže da se vrata podignu iz šarki. Svi se tiskaju oko kapije, bockamo led našim čudesnim alatom. Pleteno kovano gvođe pada na drugu stranu, u sneg.
Prilazi nam trol, zombi, skorušeni leš starice. Kineskinja vrišti, to je neman iz njene priče. Brzo. Od kapije pravimo limenu kapu u obliku kose. Simbolično je stavljamo ugljenisanoj mumiji na glavu. Dama je upokojena. Sunce je na zalasku. Zlati se preko zaleđenih brda koja se cakle narandžastom bojom. Učinili smo dobro delo, slobodni smo. Još mnogo ima do Novog Sarajeva, ali je put otvoren.
Tamo daleko, u kući od drveta i staklenih ogledala čeka nas toplina. Orgija će se tamo nastaviti. Šunjaćemo se na prstima, tražeći gde je WC. Upašćemo kod gazdarice u sobu, dok je ona na kolenima zauzeta svojim mužem. To će nam biti smešno. Sve će nam biti poznato ali ništa nećemo znati gde je. Sneg i led ćemo zaboraviti. Nestaće svi, a da se nismo oprostili ni zagrlili poslednji put. Svako će ići u gaćama, rančeve ćemo odbaciti još na ulazu. Sedi, odmori. Gazda će nam doneti rakiju, pijan od ljubavi.
No comments:
Post a Comment