Nije u tome stvar, nego je problem što vreme prolazi drugačije. Praznina stana me istiskuje napolje. Izađem do prodavnice i kupim sok ili parče sira. Osećam se bezbednije kad predam novac prodavcu. Dobijem kesicu i krug je zatvoren. Sistem funkcioniše. Nikako ne valja ako krenem da lutam. Pravo kući. Svako lutanje menja prostor. Odjednom više nisam u poznatom kraju nego u jednom otvorenom prostoru koji ne poznajem. Ambijent dobije drugo osvetljenje, kamera menja ugao. Režija seče na unutrašnji dijalog. Čujem svoje srce kako lupa. Oblaci mi se smeju. Teško dišem. Ne pomaže ni cigara.
Otrgnem se tumaranju i sjurim se do kuće. Ne mogu da popunim ceo stan. Žderem dok mi se ne prispava. Onda se izvrnem na kauču. Probudim se znojav. Noć je pala. Sve se lakše podnosi. Vampirska energija počinje da radi. Priključujem se na mašinu. Ah, dobro jutro sajber-svete! Zdravo da ste mlade filipinske studentkinje! Poštovanje smorene američke domaćice! Haug i vama ludi Malajci, ne razumem vas ali vidim da ste mi nešto veseli danas.
Širim svoj šareni jad i rastežem ga iz programa u program. Žongliram prozorima i u svaki pljucnem komadić iluzije o svojoj duši. Ne smem da se zaustavim ni za sekund. Opet žderem, mrvice padaju po tastaturi. Otpatci postaju sastavni deo arhitekture.
Bliži se jutro, umor me gazi kao valjak. Već se prekidam, klone mi glava. Ne smem da rizikujem. Šta ako legnem, a san me ne prihvati? Iz sobe bije hladna jeza. Mračno je još uvek. U mraku me čeka On. Čekam da se razdani. Za svaki slučaj idem po burek. Trpam u želudac masnoću i mleveno meso i cementiram ga hladnim jogurtom. Brzo kući!
Skačem u krevet i veslam kroz posteljinu i jastuke. Molim se da nesvest nastupi što pre. Dani su replike, copy/paste jedne iste mizerije.
No comments:
Post a Comment