Deveti ciklus - Dvadeset i sesti dan

Vratio sam se kući znojav i zadihan, ali nešto bistrije glave. Valjda me je prošla prva vatra straha. Majka i sestra su već iznele oca na trem. Gledao je u maglu koja se belasala naspram plavog neba, kao prizemljeni paperjasti oblak. Sestra je njegovim ispucalim usnama prinosila gustu mlaku čorbicu od povrća. Odsutno, kao da život samo tinja u njemu, mrmljao je nešto ili samo gutao supicu, nisam bio načisto. Ušao sam u kuću. Majka je pripremala lavor i peškire. Ostavio sam ranac i potražio pušku. Poneo sam je i onaj opasač za trinaest patrona. Stavio sam šubaru na glavu i zaputio sam se ka Stalajkovom imanju naoružan kao uskok, nedostajala mi je jedino sablja. Odlučio sam da krenem osojnom stranom, pa kroz Džinove plećke do Obadovog dola ili Obadova kako smo ga zvali. Tamo su Stalajkovi odvajkada imali celu dolinu samo za sebe. Vetar je duvao kroz klanac i to mi je prijalo. Osećao sam slobodu. Nisam imao razlog. Onaj trag koji sam video kod Tunela me je pokosio kao mraz mladu zelen. Pokušavao sam da zamislim susret sa Stalajkom. Znao stam da želim svašta da mu kažem. Da je bio u pravu i za Tunel i za tragove. Mogao sam da razumem zašto je okupljao momke i zašto je gnjavio moga oca. Hteo sam da se ovaj lažni život prekine. Nije mi bilo jasno kako i nisam bio sasvim načisto zašto. Stezao sam pušku kao da će mi ona šapnuti gde se krije ta ribica koja migolji kroz moju dušu.

Prešao sam prevoj i došao do Mitrakovića šljive. Spustio sam se niz kosu, prisećajući se detinjstva. Tu smo odrasli Mitrak, Pavleša i ja. Po najcrnjem mraku smo se probijali kroz grabovo žbunje da bi išli u ašik sa Stefanijom. Ona je bila devojka iz najudaljenijeg zaseoka. Preko dana je bila mamino zlato, ali čim dobije pismo poludi i zakaže nam sastanak kod spaljenog bora. Mi se okupimo ispod drveta kao šumski duhovi i čekamo našu utvu zlatokrilu da nam sleti.

Iz ovog sanjarenja prenuo me bljesak one misli koju sam pokušavao da ulovim. Stuštio sam se niz brdo kao severac i nisam se zaustavljao sve do ceste. Nije to bio pravi drum, već krpice asfalta zatisnute tucanikom. Na vrhu je stajala stražara. U njoj sam zatekao Mrđena, jednog od Stalajkovih sinova. Sedeo je u kućici i cugao pivo. Nije mu se izlazilo na svetlo dana šta li? Samo sam prošao pored njega, ali sam osetio smrad. Uprdeo se u tom katunu, bazdilo je kao lešina.

Kroz dolinu se prolomiše pucnji. Zvuk plotuna rasterao je sve ptice u okolini. Stalajkova ambicija je bila sirovi strah, sablazan i pohara. Sad sam to znao zasigurno. Bio je spreman da pošalje Sedam zaselaka u smrt, samo da bi umirio taj strah. Bila je to pritajena tiranija uvijena u priču o zavođenju reda i odbrani naše planine. Nisam osećao umor iako su mi obrazi goreli. Videvši tragove na cesti ispred Tunela doživeo sam oslobađanje tog usklika koji je bio prigušen u meni.

Krivudavi put je vodio u dolinu, ali sam preseko kroz šumarak, željan da što pre stignem do Stalajkove kuće. Noge su me same nosile, a u stomak mi se stegao, kao da u njemu nosim veliki kamen. Morao sam da prođem tu Golgotu. Nije u pitanju bilo raskršće sudbine. Oblak crnila se pomaljao na horizontu i grozio nam se svima, to je sada bilo izvesno. Nismo više mogli sebi da priuštimo da kao tusta krmača sedimo u svom blatu i riljamo jednu istu brazdu.

Ušao sam u Stalajkovo dvoriše. Preplašio sam nekoliko kokica i pregazio preko aleje sa jagorčevinom. Možda je to bila moja uobrazilja, ali misao koju sam uhvatio uspela je da razvije krila i doživi svoj let. Nismo više mogli da se krijemo iza lažnih ograda, došlo je vreme da Sedam zaselaka preskoči jarak svoje lažne tvrđave i upozna stvarnost