Trinaesti ciklus -Petnaesti dan

GLAVA PRVA

Sedeo sam satima pred praznim ekranom. Lepo sam im rekao da nisam scenarista. Pišem prozu. Nisam dramaturg. Jesam li im lepo rekao? Jesam, lepo sam im rekao. Pitao sam se zašto onda lupam glavu oko dijaloga i didaskalija?

Iz druge sobe dopirala je dečija graja. Osvrnuo sam se i ugledao Minju i Kašju kako se otimaju oko dugonoge lutkice. Pozvao sam devojčice i bitka se prekinula. Dotrčale su i sele mi u krilo. Gurkale su se dok se nisu udobno smestile. Sklonio sam pramenove beloplave kose sa orošenog Minjinog čela. Bila je štrkljasta jer je kao i većina devojčica naglo izrasla. Buckasta Kašja pobedonosno je pokazivala sestri lutku. Tresla je riđim uvojcima i klatila se pevušeći rugalicu.

"Tata, reci joj da mi vrati Mirnu, pocepaće joj haljinu!" žalila se Minja.

"Neću, neću i neću!" plezila se Kašja.

"Ostavite oca da radi, rekla sam vam da ne ulazite dok piše", na vratima se pojavila Vinga, Kašjina majka.

Osmehnuo sam se i dao joj znak da je sve u redu. Vinga mi je namignula. Više sam voleo kad nosi dugačku kosu. Ovako kratka isticala joj je okruglasto lice i dečački stas.

"Hajde da mi pomognete da napravimo ručak", predložio sam.

Devojčice su ciknule od sreće i odjurile. Ako postoji muza scenarista, nadao sam se da će me kasnije posetiti. Izašao sam iz sobe i premestio se u kuhinju.

"Minja, stavi grašak da se kuva. Kašja, dodaj mi sir iz frižidera."

"Jer ovaj smrdljivi?" pitala je.

"To nije smrdljiv sir već rokfor, šugavice", dočekala je Minja priliku da pecne sestru.

Ostavio sam kesicu smrznutog povrća pored parokuvača i izvadio filete oslića iz zamrzivača. Kašja mi je donela sir ozbiljno kao da prinosi žrtvu. Zahvalio sam se i poslao je po teglicu paradajza sa bosiljkom.

"Hoćeš da stavim još jedan sprat za ribu?" pitala je Minja.

Potvrdio sam i dodao joj komade oslića. Spretno ih je položila u plastičnu činiju i poklopila.

"A šta ima slatko danas?" javila se Kašja.

"Ovsena kaša sa kupinama!" objavio sam i zasmejao se.

"Bljaak!" gunđala je riđokosa furija

"Jupi!" javila se tatina mezimica.

Sipao sam mleko u lonče i čekao da provri. Huk mikrotalasne pećnice obavestio me je da Minja već odmrzava voće. Kašja je izgubila zanimanje za kuvanje i odlutala u potrazi za Srećkom. Mačor joj je, posle sestre, bio omiljena žrtva.

Zaklepetalo je lonče, mleko je provrilo. Zapištao je sat, kupine su spremne. Oglasilo se zvonce ulaznih vrata.

"Ja ću!" čuo sam ženin glas i Kašjino tabananje.

Mnogo je volela da se nacrta na vratima, veoma ju je zanimalo ko ulazi, a ko izlazi.

"Poštaaar!" vikala je Kašja utrčavajući u kuhinju.

"Za tebe je", reče Vinga i mahnu mi narandžastom omotnicom u prolazu.

"Tata, tata, je l' mogu da puckam!" Kašja me je vukla za nogavicu.

Već je naučila da prepoznaje pošiljke od izdavača, knjige upakovane u zaštitni omotač od mehurova.

"Samo ako ćeš da podeliš sa sestrom" rekao sam riđokosoj lepotici.

"Pih, mene to uopšte i ne zanima", prezrivo je otpuhnula Minja.

"Uh, da, ti si već velika devojka", zaključio sam pomirljivo.

"Ura, ura, ura! Više za mene", iskezila se Kašja i sprašila u moju radnu sobu.

"Hej, hej, ne možeš sama da..." pohitao sam za njom i na vreme joj oteo nož za otvaranje pisama.

Rasporio sam koverat i iz njega su ispale posetnica i knjiga "Život posle". Prevrtao sam omotnicu bez naznačenog pošiljaoca. Zašto bi mi neko slao knjigu koju sam napisao? Možda žele potpisan primerak? Na kartici je pisalo "Nađin kutak – korišćene, retke, antikvarne i rasprodate knjige".

Uzdahnuo sam. Za desetak dana biće dve godine otkad je Minja došla da živi sa nama. Nađa se nije ponovo udavala, a njeni su bili u Kanadi. Uostalom, ne bih dozvolio da Minja ostane bez doma. Vinga ju je prihvatila kao svoju i... zašto uopšte mislim o tome?

"Život posle" je moj prvi roman. Nije mi se sviđalo kako su ispale korice, ali prvenac je najdraži. Posle mnogo godina, otvorio sam knjigu i prelistao je. Pročitao sam nekoliko rečenica i nasmejao se pomalo krutom stilu, predugim opisima. Odmah potom uočio sam i prvo zacrnjenje. Lecnuo sam se. Koja budala... ? Sa sledećih desetak stranica grozile su mi se crne mrlje uništenih reči. Ko god da je pošiljalac, ne želi potpisani primerak, pokušao sam da se našalim, ali mi nije bilo pravo. Crnilo je bilo gotovo urezano, ponegde probijajući hartiju.

"Tataaaa! Zagore ti kaša!" vikala je iz kuhinje Minja.

Odložio sam naruženu knjigu na sto i otišao da spasavam slatkiš.

Trinaesti ciklus - Četrnaesti dan

VEŠTICA

Prezirem potrošačko društvo. Odlazak u prodavnicu doživljavam kao izazov.
Sa crvene zgrade okićene neonskim natpisima rugao mi se Če Gevara.
"Dehalo, kompadre! Zar ne vidiš da su me okačili kao ikonu na svetilište kapitalizma! Predaj se, ne možeš ih pobediti!"
Otpozdravio sam komandantu i smrknut umarširao u supermarket. Kao komandos pred zadatak, mrmljao sam plan napada; "Pet, pet, pet!"

Omamljujuća muzika prikriva stenjanje duša koje čekaju da im kasirka očita bar-kod. Projurio sam pored tropskog voća i plastičnog povrća. Provukao sam se između vitamina, soje, peciva i vitrine sa svežim kolačima. Prišunjao sam se hladnjači i uzeo jogurt. Jedan! Prebacio sam se na drugu stranu i ispred nosa neodlučnom paru maznuo koziji kačkavalj. Dva! Suknuo sam ka polici sa krekerima, kokicama i dvopekom da bih maknuo crni tost. Tri!

Udahnuo sam duboko nekoliko puta i razbistrio misli. Put do gondole sa psećom hranom vodio je između Scile i Haribde. Sa jedne strane nalazilo se prostranstvo čokolada, bombona i keksa, a sa druge devojke. Stajale su za plastičnim tezgama i nutkale prolaznike. Probajte najbolju paštetu, najzdraviji sok od paradajza, najnoviju kobasicu, naj-naj instant-supu! Sirene kapitalizma uvijale su se zamamno u tesno skrojenim kostimima, odmereno skraćenim da bi se uznemirio gospodin Potrošač, a ne njegova gospođa. Pogled mi je kliznuo niz nasmejana lica, prćaste nosiće i isturena poprsja. Lepe su, ali obične. Da igraju u TV seriji, pojavile bi se jednom i niko ne bi upamtio kako su izgledale.

"E, mene nećete!" promrmljao sam i pogleda uperenog u svinjsku kolenicu pohitao napred. Jedna za drugom, nestajale su mi iz vidokruga, a približavalo mi se brdo mesa prošarano belim žilama i požutelim koskama.

Prenuo sam se tek ispred hladnjače za duboko smrzavanje. Iz ledene magle izvukao sam kesu žute boranije. Četiri! Izbegavajući sitnu decu i krupne tete, skrenuo sam u uzani prolaz između kesa za đubre i čačkalica. Tik iza stuba nalazio se odeljak za kućne ljubimce. Propeo sam se i dohvatio najjeftiniju konzervu pseće hrane. Pet!

Prodavnica još može da mi se osveti. Moram pažljivo da izaberem redenik u koji ću se udenuti i sačekati da me crvena pošast ispuca. U koji god red stanem, kao da je uklet. Ovde kasirka radi brzinom ranjene kornjače, onde nervozna majka plaća čokoladicu i lizalicu. "Karticaaa!" zajauče prodavačica, kao da viče; "Granataaa!" Srećom, imam samo pet, pa kapitalistička mašinerija hoće što pre da me se reši!

Poređao sam plen na pokretnu traku. Ispred mene umorni ljudi kupuju sitnež krupnim novčanicama. Začujem tup udarac i osvrnem se. Neko je pored mog jogurta tresnuo svoj i nekoliko zgužvanih velikana. Krajičkom oka vidim tanku ruku koja izviruje iz raščerupane kožne bunde. Mora da je nervozna omladinka, zaključio sam i nastavio da pratim užurbane kasirkine pokrete. Ljubazno mi se javila i počela da smandrljava robu u razjapljenu kesu.

Če Gevara mi ne da mira, te sam se osvrnuo da osmotrim gazdaricu nestrpljivog jogurta.
Ugledao sam đavolicu. Stajala je prkosno, razdrljene bunde. Izuvijani lančići spuštali su se niz tanak vrat i medaljonima skretali pažnju na poprsje. Zatalasan bujnim oblicima, sa majice se kezio lav. Razbarušena medenoplava kosa uokvirivala je lice iskrivljeno u prezriv osmeh. Samo su oči bile anđeoske, dubokozelene. Rabovi kapitalistički obično skrenu pogled. Veštica me je gledala izazivački. Zbunio sam se i zgrabio kese. Udaljio sam se od kase, a nisam ni platio. Iznenada, dno kese je popustilo i bakaluk se rasuo po pločicama. Gospode! Tada sam se i opsetio da nisam ostavio novac, te sam pokupio pazar i vratio se na kasu kao pokajnik. Zeleni pogled je počivao na meni, kao da me proklinje. Isuse! Drhtavom rukom pokušavao sam da odvojim novčanice i predam ih kasirki. Nisam dočekao kusur, već sam pobegao šapćući: "Oče naš koji si na nebesima..."

Sa crvene zgrade okićene neonskim natpisima rugao mi se Če Gevara.

Trinaesti ciklus - Trinaesti dan

ONA DOLAZI

"Češkam, dodirujem, milujem ti ramena. Verujem, klanjam se, klečim pred tvojim svetovima. Okeani se stapaju. Toliko te volim, a na kraju će biti da sam ponovo slomio nečije srce."

Pogledao sam kroz prozor u vedro nebo. Serđ Tankian je pevao poslednju pesmu. Seo sam na ulegli trosed i spustio dve kafe na olupani stočić.

"Draga moja, reci mi da znam, jer ti me voliš, da voliš me ti. Pusti me da idem. Uzmi me za ruku i svršimo s tim. Slomila je koščice na stenje provalije dok pevao sam; La, la, la, laž! La, la, la laž!"

Brava je zarežala. Opirala se ključu. Popustila je uz jecaj. Uvukla je jezičak posle dva kruga, ali su vrata i dovratak ostali zagrljeni. Kvaka se nakašljala.

- Šta je? – povikao sam goropadno – Ne možeš da mi upadneš u život tako lako kao što si nekad mogla?
- Otvaraj, balvane bosanski!

"Ruke vremena se lome, civilizacija je na ispitu, satovi uništavaju vreme. Da li veruješ u mene? Bio sam slep, napustila si me, bacila u nemilost vremenu. Ostavila si me da umrem, sam u vremenu..."

Ako sam bio spreman za kraj sveta, nisam za plavu kosu upertlanu u krunu od pletenica. Povukao sam se u dnevnu sobu i legao na trosed. Srknula je kafu i vratila šoljicu na stočić.

- Nema kraja sveta. Sve si izmislio. Nisi želeo da poveruješ. Čekao si čudo. Misliš da si besmrtan samo zato što si u pravu? Hiljadu posto si u pravu, ali ipak moraš propasti. Umesto ljubavi uzeo si mač da otmeš ono što ti nisu dali oni koji te nisu voleli. Da si bar postao pobunjenik, nego si ostao mamin sin...

"Dok je lomila koščice smejao sam se, slep u vremenu, ostavljen da umrem; La, la, la, laž! La, la, la, laž!"

Trinaesti ciklus - Dvanaesti dan

LUDAČE VII

Tijana me je sačekala pre škole na zidiću sa dvorišne strane. Prišao sam i pogledao je upitno.
- Razgovarale smo sa Lolom...
- I? Šta je rekla?
- Dale smo joj tvoj telefon. Nazvaće te da ti objasni.
- Ćorak?
- Aha, baš bezveze...
- Ideš li na književnost, danas nam dolazi ona nova.
- Naravno, moram da snimim kakva je!

U učionicu je stupila gotovo ljutito. Dugačka suknja nije mogla da sakrije lepo izvajane listove bivše rukometašice. Kosa boje vrganja spuštala joj se do sredine leđa. Prešla je prodornim zelenkastim očima preko đačkih lica. Uglovi jarko namazanih usana iskrivili su joj se u podsmešak. Kroz razred je prostrujala zavist. Da je bila starija od učenica, govorio je crveni školski dnevnik. Setio sam se stihova iz "Pesme nad pesmama" koji govore o lepoti strašnoj kao vojska pod zastavama.

- Moje ime je Tatjana Stefanović. Predavaću vam književnost. Izvadite vežbanke. Tema pismenog zadatka je "Kraljević Marko". Čujem li šapat, cela klupa leti napolje.

Dobio sam dvojku. Niko nije dobio više od trojke. Devojke su besno pušile i smišljale kako da se osvete dugonogoj kučki.

Otac je likovao.

- Ha-ha! Znao sam! Pogledaj samo kakve si gluposti naškrabao! Profesorka je milosrdna, zaslužio si keca!

Lola me je zaista pozvala telefonom. Objasnila mi je gde stanuje i pitala me kad mogu da svratim. Videli smo se iste večeri. Na vratima su me dočekali njeni roditelji. Izgledali su kao sa reklame, nasmejani i još pomalo zaljubljeni. Ispostavilo se da im je Lola sve ispričala o mojim pismima. Poželeo sam da se neboder sruši i proguta me zemlja. Dobio sam kratko i ljubazno objašnjenje o tome da njeno odbijanje nema veze sa mojim osobinama, već nekakvim kosmičkim silama. Neobično, ali uvek posle takvog govora devojka predlaže da ostanemo prijatelji i savetuje me da ne tugujem mnogo. Poslušao sam je samo zato što me je u tom trenutku više pekla dvojka na pismenom.

Časovi književnosti postali su mi jedini pravi izazov u školi. Pročitao sam ponovo sve pesme o Marku Kraljeviću i bacio se na proučavanje kritika. Ponovo sam napisao sastav i predao ga ocu. Primio ga je ćutke i vratio mi rad ocenjen četvorkom. Znao sam da mi nikada neće dati peticu, pa sam se usredsredio na Tatjanina predavanja.

Podsticala je razmišljanje i obrušavala se na odgovore naučene napamet. Zadavala je istraživačke zadatke, zahtevala da se probije opna površnosti. Bio sam oduševljen njenom doslednošću. Tatjana nije popuštala iako su devojke bile besne i zaskakale razrednu zahtevajući da se profesorka Stefanović izbaci iz škole. Strogoću nije zamenila smehom, već ga je protkala kroz rad. Časove smo provodili sedeći u krugu, šetajući se kroz park, ili bismo se spustili na obalu reke. Ponekad bi nas izbacila iz učionice i posle dve cigarete pozvala da se vratimo. Na tabli bi nas dočekala igra "Asocijacije", preuzeta iz poznatog televizijskog kviza, ali sa zagonetnim pojmovima iz književnosti. Ponekad smo čitali odlomke iz romana, a kada bi došao red na dramu, delila nam je uloge i postavljala male pozorišne komade. Vodila nas je u pozorište i bioskop, savetovala koje knjige da čitamo. Pomogla nam je da pokrenemo školske novine i predložila me za prvog urednika.

Redakcija se sastajala u njenom stanu nedaleko od škole. Od Tatjane je postala Taša. Dolazili smo joj u posetu dva puta nedeljno i uživali u dugim pričama. Neću zaboraviti da nas je opominjala da je posao pisca najteži na svetu. Pokazivala nam je beleške sa fakulteta i proricala paklene teškoće svakome ko se usudi da upiše "jugosvetsku". U učionici je i dalje tražila mnogo rada i znanja, a red je mogla da održava samo jednim prekornim pogledom. Devojke su potpuno zaboravile na sukob s početka, čak su profesorku zvali na rođendanska slavlja i sedeljke.

Pred kraj godine, razredna je svratila da nam kaže da nam je želja uslišena i da nam od sledeće godine profesorka Stefanović više neće predavati književnost.

Posle sedmog časa, Tijana me je pronašla iza škole, na sportskom terenu. Sela je i obgrlila me.

- Baš bezveze ovo za Tašu...

Klimnuo sam i ušmrknuo suze.

- Išla sam kod razredne da molim da je zadrže...
- Jaoj, Tiko, mi smo je oterali... – jauknuo sam.
- Rekla je da je sad kasno i da sledeći put dobro razmislimo šta želimo.

Pritiskalo me je osećanje da sam kriv za Tašin otkaz.

Trinaesti ciklus - Jedanaesti dan

ZVONČIĆI ZVONE

"Došla si mi u snu, gde niko nije ono što jeste, a sve reči postaju kao čarolija našeg sveta, pojačane tvojim rečima – cepaju planetu na kriške."

Šta to zvoni? Kakav se to zvončić javlja? Crna banana, srebrne toke, trepće narandžasto oko.

"Draga moja, draga moja, nedostaješ mi draga moja, oh, oh, oh!"

Zvrji mi u glavi. To se na stolu batrga plastika. Zar nisam prekinuo sve veze?

"Lišće uzalud pada, dok bog i boginja gube razum, reči su tvoje kraljevstvo, satovi ubijaju vreme, a knjige čitaju, krvarimo iz nehata – borimo se u ime onih koje obmanjujemo."

Ekran se budi i žmirka. Prozori u prozorima. Sitan ispis. Stigla vam je pošta.

"Ostavi me na miru! Ostavi me na miru! Zar ne vidiš da me uvek poremetiš, a bliži se kraj sveta i želim da me ostaviš na miru! Ostavi me na miru!"

Prestalo je. Usahla je banana. Istopila se plastika. Samo još trepće monitor. Ime i adresa poznati redakciji. Reči koje mogu da prelome.

Ona dolazi.

Trinaesti ciklus - Deseti dan

LUDAČE VI

Glavne u odeljenju bile su Tijana i Ana. Bilo je beznadežno zaljubiti se u njih. Ana je imala dugačku ravnu crnu kosu i vesele tamnosmeđe oči. Imala je orlovski nos. Kad se pojavi u belom džemperu, plisiranoj suknjici i crnim čizmama, pogledi nisu zalazili iznad okovratnika. Šalila se oštro kao rapir koji se provuče između rebara i ubada srce. Tijana je vladala toplinom velike majke. Nadvisivala je većinu devojaka, ali nije bila štrkljasta. Sve je na njoj bilo bujno i oblo, uvojci, lice i stas. Kad je govorila svi su ćutali, a smejala se zvonko. Predvodila je i bežanje sa časova i pomoć ranjenoj kuci iz dvorišta i pritužbe razrednoj i molila profesore da isprave nepravedno smanjenu ocenu đaku koji se trudio.

Otac je bio veoma ljut što ništa ne učim. Nije vredelo to što sam mu uvek donosio najbolje ocene. Objašnjavao sam mu da je gimnazija drugačija, da se profesori trude da razgovaraju sa nama, podstiču nas da pitamo, puštaju nam filmove, tonske zapise, pokazuju fotografije. Isticao sam se na svim časovima. Dozvoljavali su mi da pričam zanimljivosti iz istorije, geografije, biologije, fizike, divili se znanju latinskog i starogrčkog, uživali u raspravama koje sam pokretao na časovima sociologije, logike i filozofije.

Odlikaši koji uvek dižu dva prsta nisu omiljeni ni u jednoj školi , ali zahvaljujući Tijani i Ani postao sam maskota odeljenja. Njihova naklonost ulila mi je sampouzdanje. Umesto da na velikom odmoru stojim sa strane kao semafor u slepoj ulici, počeo sam da letim kroz društvene oblake kao jedrilica. Sam sam sebe iznenadio vedrinom i duhovitim dosetkama koje su se prepričavale. Upozano sam i učenice drugih odeljenja i iznutra posmatrao kako se menja raspored na lestvice, a klasično odeljenje postaje sve poštovanije.

- Hej, genijalac, ajde s nama.

Tijana i Ana su mi mahnule da im se pridružim. Pritrčao sam i pratio ih do ulaza u školsko dvorište.

- Kuda ćete? Za pet minuta nam počinje čas.

Zakikotale su se, a Tijana me je čvrknula u razdeljak.

- Bežimo sa časova, Bosanac.
- Idemo na kafu, tu prekoputa – dodala je Ana.

Zastao sam. Čak i kada sam najviše mrzeo školu u osmom osnovne nije mi padalo na pamet da izostajem. Pokušao sam da zamislim šta bi mi otac kazao. Sećam se kad mi je pričao da nije učestvovao u studentskim protestima u vreme hipika, smatrajući da je obrazovanje najvažnije, a svaki propust čist gubitak. Nedoumicu je razrešila Anina ruka koja mi je obujmila mišicu.

- Idem, idem – nasmejao sam se.

Otišli smo u kafić na vrhu novog tržnog centra. Zapalile su cigarete i pre nego što nam je buckasta kelnerica u zelenoj karlsbergovoj pregači spustila na sto kafe za devojke i sok za mene.

- Ana i ja smo se kladile... – rekla je Tijana preko gutljaja kafe.
- Kladile smo se da ćemo pogoditi ko ti se dopada najviše u razredu.
- Uh!
- Ajde, ajde nama možeš da kažeš. Nikom nećemo reći, a možemo i da ti pomognemo – smeškala se Tijana.
- Hm...

Nina je imala oči kao Mišel Fajfer, možda nešto svetlije. Da je ćutala, večno bih bio zaljubljen. Srećom već na prvom odgovaranju iz nje je pokuljala glupost i sprala mi čežnju kao što bujica odnese brvno. Tea je bila zanimljiv sagovornik, ali je pričala samo o Heseu i drogama. Zaključio sam da je previše plava. Osim toga, po nju je dolazio ćelavi grmalj koji je mogao biti mesar, dizač tegova ili razbojnik. Gabrijelina kosa je bila vatrenocrvena, a oči crne kao grafit. Podsećala me je na amazonku. Za njenu naklonost već su se otimali Vukan i Marko, pa sam odustao od primisli da se takmičim.

- Lola Pavlović – rekao sam naposletku i zarumeneo se do ušiju.

Tiha i povučena, Lola je ličila na koker-španijela s toplim smeđim očima i prijatnim osmehom iznad kog je lebdeo mladež. Premestio sam se u klupu ispred njene. Do pred kraj polugodišta upoznao sam je dovoljno da se zaljubim. Nisam se usuđivao da joj otvoreno kažem da mi se dopada, pa sam joj pisao poruke. Tada još nisam znao ništa o Crnogorkama, pa sam se čudio zašto mi ne daje nikakav znak. Pismanca su uzalud postajala sve duža, kitnjastija i deblja od stihova.

- Hej, pa to je sjajno! Ona je preslatka – uskliknula je Tijana.
- Ništa ne brini, porazgovaraćemo s njom – namignula mi je Ana.

Eto, otac mi je bio advokat, a tek sam tad shvatio vrednost dobrog zastupnika. Bio sam siguran da će mi Tijana i Ana pomoći da saznam na čemu sam. Užasavala me je pomisao da bi Lola mogla da postane druga Ljiljana.

U učionicu sam se vratio preporođen i nasmejan. Razredna je svratila da nam kaže da smo konačno dobili zamenu za profesorku književnosti.

- Mlada je... i zgodna – dodala je razredna, kao da šapuće kletvu.

Trinaesti ciklus - Deveti dan

VREME JE ZA PROMENU

"Vrata su zatvorena, svetla pogašena, jajca se 'lade a margarin čvrsne. Kakva divna pita, pica, pitica, pičica. Svakog trena, tako treba, kupuj, kupuj, kupuj!"

Vreme je da se sve preokrene. Zvezde su spremne. Zašto čekati? Zakorači niz puteljak karme. Uzalud se upireš o zidove života, čep si na šampanjcu koji samo što nije objavio početak beskrajne žurke. Niz pogodnosti čeka svakog ko krene nesigurnom stazom što vodi daleko od doma. Oslušni noć, odmahni jutru, probudi se u kasno popodne.

Dobar dan, dobar dan. Ja sam čovek koji sedi u kutiji. Ne učestvujem u vašim igrama. Iz kaveza šapućem nevažne istine. Dajte dinar i uverite se!

"Papričice, krastavčići, pečurkice, maslinčice, inćunčići, salamice. Terapija kupovinom, potreba, reklama, potrebna terapija."

Uhvaćen sam između dva sveta.  Ali o tome se sve zna.

Sve je račun. Od duha je neophodno samo naslućivanje tajne. Ima nešto ali to nije ono što oni misle da jeste.

"Kupuj, kupuj, potrebna je terapija, istrebiće te potreba, kupuj, kupuj!"

To što je u meni sada, to je sve već bilo. Budućnost nije nepoznati predeo koji se istražuje, već put sa sporednim utokama i raskrsnicama. Hoću da kažem, mogu kola da se voze i trotoarom, ali to niko ne čini.

Niko nema pravo da kaže, to nije moj bol. Ali ipak. Šta ako nije?

Zvončići zvone.

Trinaesti ciklus - Osmi dan

LUDAČE V

Od kuće do stanice bilo je trideset sedam koraka. Autobus sam čekao dvadesetak nestrpljivih cupkanja i šest razgledanja izloga. Vožnja ekspresnom linijom trajala je manje od devet i po stranica džepne knjige. Od poslednje stanice do školskog dvorišta mogao sam da pretrčim zadržavajući dah. 

Odustao sam od visoke mode i opredelio se za uniformu. Nosio sam debele vunene džempere britanske vojske; običan maslinastozeleni, oficirski sa epoletama i džepom za olovke na rukavu i crni mornarički. Pantalone su bile padobranske sa širokim džepovima ili svetlozelene lovačke. Išao sam u patikama, osim kada se košava razduva i nastupe kiše. Tada sam obuvao crne cokule. Imao sam i dve jakne vijetnamke, zelenu i crnu. Izbegavao sam košulje, uglavnom sam oblačio vojničke majice kratkih rukava, tamnozelene, crne ili maskirne. Ponekad sam nosio ruske mornaričke belo-plave bluze. Znao sam da mi u ženskoj gimnaziji nema spasa i da mi vojna oprema neće pomoći da pregrmim nedaće kojima će me izložiti sopstvena zaljubljivost. Želeo sam da uvek izgledam zategnuto, bez bušnih čarapa, iscepanih pantalona, umrljanih rukava i olinjalih okovratnika.

U školu sam dolazio pola sata pre nego što počne prvi čas. Sedeo sam na kraju zidića ispred ulaznih vrata sa dvorišne strane. Posmatrao sam devojke. Oduševljavala me je njihova lakoća postojanja. Dođu, pozdrave se, izljube, zapale cigaretu, čavrljaju, ciknu, odu po kiflu, vrate se, otresu mrvice sa sebe, zapitkuju ko je ko, okupe se u grupicu, napuste je i pridruže se novoj, pošalju nekog po kafu, srkuću je i keze se profesorima. Nisam mogao da pobedim stidljivost i priključim se razgovoru, pa sam proučavao to složeno Braunovo kretanje i pokušavao da proniknem u njegov smisao. Posmatrao sam kako se već do prvog velikog odmora uspostavila društvena lestvica.

Samotnice su bile na dnu, tihe devojke koje zbog sramežljivosti nisu učestvovale u razgovorima, a nisu se ni udružile u sestrinstvo odbačenih. Ako bi uopšte izlazile u dvorište između časova, stajale bi sa strane, zadubljene u knjigu. Tik iznad njih bile su došljakinje. Odavale su ih staromodna odeća, naglasak i rumena lica bez šminke. Premda nijedna nije dolazila iz istog gradića, držale su se kao da su iz iste kuće. U vrh otpadnika spadale su izopštene devojke. Neke su tu dopale zbog pogrešne boje haljine, neke zbog tupog pogleda, druge opet zbog lajavog jezika, pospanosti ili sukoba sa elitom. Među gradskim curama prestiž se merio po odelenju. Moje drugarice sa klasičnih jezika pripadale su najnižoj klasi. Znalo se da su u taj razred prebačeni svi oni učenici koji nisu postigli dovoljan broj bodova da upadnu na odsek za neki od živih jezika. Bio sam jedini čudak koji se prijavio za latinski i starogrčki. Učio sam ih još od petog osnovne jer je otac želeo da podstakne moju sklonost ka istoriji.

Na dnu poretka bilo je rusko odelenje. Iznad je bilo nemačko, pa francusko. Gospodarice škole bile su učenice engleskog. Za razliku od antičkih despotija, kastinski sistem paradajz-gimnazije pokazao se veoma prilagodljiv. Do mature stvoriće se i raspasti mnogi savezi, grupice i krugovi.

U celoj generaciji bilo je samo osam mladića. U engleskom odelenju nije bio nijedan, pa je vazduh bio zagađen neprestanim svađama i spletkarenjem. Peđa je bio jedini "francuz". Ličio je na Žan-Kloda van Dama. Iako je bio zgodan, nikada nije imao devojku iz škole. Nije bio naročito obrazovan, pa se ubrzo ispisao jer nije mogao da prati nastavu. Danilo i Obren iz nemačkog odeljenja bili su Crnogorci, sinovi gastarbajtera. Nosili su skupe trenerke i patike, skupe satove i skupe frizure, kao da su fudbaleri tek stigli u "Milan". Začudo, sport ih uopšte nije zanimao. Rusko odelenje imalo je dva raznorodna tipa. Andrej je bio visok i pogrbljen, kvrgavog nosa i dugačke masne kose. Ličio je na trola. Ložio se na filosofiju i rokenrol i bio je ubeđen da je pravi dasa. Periša Perišić bio je svačija najbolja drugarica i najveća tračara u gimnaziji. Obožavao je Madonu, delio modne savete i sanjao o svetskoj slavi kao voditelj MTV-a. Vukan i Marko išli su sa mnom u razred. Vukan je bio mišićavi Džoni Bravo koga sam sreo na prijemnom ispitu i bio je još ćutljiviji od mene. Bavio se dizanjem tegova i proučavanjem Drugog svetskog rata. Strastven je bio jedino kada počne da priča o fudbalu, što je bilo veoma retko. Za mene je to i danas sport u kome dvadeset dva ludaka jurcaju za loptom, a gospodin u crnom pokušava da ih urazumi. Marko je bio razbarušen, žut od duvana i uvek razdragan. Zaluđivale su ga nepoznate rok-grupe i koristio je svaku priliku da na vazdušnoj gitari odsvira nešto sa nove ploče koju je dobio od strica iz Engleske. Divio sam mu se. Bio je kao društvena bolest. Nije postojala družina u školskom dvorištu koju nije mogao da zarazi. Zbog rasporeda smena, prva godina imala je časove zajedno sa četvrtom. Plašio sam se maturantkinja. Teško mi je bilo da ih nazovem devojkama. Za mene su to bile odrasle žene. Strah ih je uveličao, činilo mi se da nikad neću biti veliki kao one. Marko se pajtao s njima, razmenjivao muzičke kasete i dogovarao šeme za nabavku trave. Smejale su se preglasno i pušile, ozbiljno ispuštajući guste oblake. U poređenju sa njima, moje drugarice bile su nevaljalice što krišom od roditelja pućkaju prvu cigaretu.

Trinaesti ciklus - Sedmi dan

SNEŽANA

Došla je u kratkoj crno-beloj haljini. Polja F3 i C6 krasila je krupna plastična dugmad. Gornja ivica table završavala se tregerima koji su joj uz telo pridržavali tanku crnu bluzu. Plitki izrez otkrivao je samo ono što nije pokrivao ljubičasti šal. Donja ivica table dopirala je do iznad kolena. Crne čarape otkrivale su samo ono što nisu pokrivale kožne čizmice. Kosa boje kupine padala joj je niz leđa u dugačkim pramenovima. Presijavala se kao mačija dlaka.

Zatreperila je noktima boje ribizle. Nervozno je izvadila paklicu cigareta iz malene lakovane tašne. Dočepala se cigarete i zapalila je zlatnim upaljačem marke Zipo. Konačno se skrasila na stolici i spustila torbicu na sto. Pretvarao sam se da proučavam jelovnik i ne vidim koliko je ljuta. Usne su joj bile namazane bojom šumskih jagoda. Pućile su se i ravnale, u taktu unutrašnjeg ključanja.

"Hoćeš li mi najzad reći zašto smo ovde?"
"Imaju sjajan kajunski biftek i ratatui, a ni losos im nije rđav."

Pućkala je cigaretu i vrlo brzo je ugasila. Pepeljare su bile obične staklene, kafanske. Odudarale su od otmenog klupskog okruženja. Žamorenje je donosilo kikotanje ulizica i brundanje direktora, prijateljsko ubeđivanje i savete o unosnim ulaganjima.

"Šta uopšte hoćeš od mene?"
"Dama će kosmpoliten, za mene ševca."

Kratko podšišani plavušan nakloni se i nestane neprimetno, kako se i pojavio. Snežana je zapalila novu cigaretu. Zelenkaste oči već su joj dobile iskričavi naglasak. Pokušavala je da me pročita. Ucenjivač bez cene, pohotnik bez htenja. Kad mi je obećala "bilo šta" nije očekivala da ću naplatiti reč. Mislila je će me usputni dodir, dah na okovratniku, osmeh iz koga viri jezik baciti na kolena. Nije očekivala da jok uvek pomalo odrpani kompjuteraš zategne omču oko života. Prekrstila je noge i poravnala rub haljine. Malim prstom desne šake počešala je kažiprst leve. Da li će odgristi šapu i pobeći iz zamke ili će sačekati lovca i pokušati da ga ubije?

"Da pređemo na posao?"
"Posao smo već obavili, ovde smo radi zadovoljstva."

Cigareta se prelomila u struku i telom ugasila žar u pepeljari. Snežanin pogled je skakutao kao da čita reči koje mi se prebrzo smenjuju na licu. Mogla je da se pritvori, pliva niz maticu i čeka trenutak da se praćakne. Tako je i napredovala u poslu, od jednog gospodara do drugog. Ipak joj nije bilo u prirodi da trpi udarce.

"Znaš šta, ti? Zvao si me..."
"Mogao sam da zovem i Angelinu."

Volim da sablaznim sagovornike, iznenadim ih i uzdrmam. Daje mi priliku da ih proučavam dok se koprcaju na granici stida.

"Salatu od avokada, salmon reljeno i katalonski krem."

Nije posegnula za cigaretom. Gledala je kroz tačku na stolu. Imala je dugačak i pomalo kvrgav nos. Koža na jagodicama bila joj je prošarana boginjavim jamicama.

"Majka ti je bila veoma lepa. Otac? Nije te zaštitio kad je trebalo. Bila si ljuta na majku. U školi si bila džigljavo strašilo, zvali su te pogrdno, Štakara, Motkara ili... "

"Zvali su me Veštica".

Otpila je gutljaj koktela. Vratila je čašu sa tankom nožicom na sto i spustila ruke u krilo.

"Otac nas je napustio pre nego što sam pošla u školu. Sestra je još bila u pelenama..."
"Osećala si krivicu?"
"Svetila sam se majci. Krišom sam štipala sestru da bi plakala što više."
"Radila je sve više da bi vas prehranila, obukla i zaboravila na svoju muku?"
"Kopnila je, a sa svakom novom borom mrzela sam je sve više."
"Deo inata bili su momci?"
"Kasnije, u srednjoj školi. U šestom razredu izašla sam sa jednim osmakom. Dočekao me je iza škole, ali nije bio sam. Prvo su me psovali, pa vukli za kosu, na kraju su me gurnuli u blato. A u gimnaziji sam već posle mesec dana izlazila sa četvrtacima."
"Tu si otkrila moć?"
"Plašila sam se."
"Aha, još nisi bila kučka, verovatno si u tajnosti pekla zanat."
"Nisam smela da dozvolim da me... obeleže, znaš već. Da se pročulo da sam laka ne bi me više zvali na žurke, ne bih bila deo ekipe, dobro sam znala kako prolaze glupave devojke."

Plavokosi kelner postavio je sto i poslužio predjelo. Primetio sam da nema nokat na malom prstu desne ruke; prstu je nedostajao članak. Osmehnuo sam se momku i prebirao kašičicom po salati. Volim kad dobro samelju avokado, samo mi nije bilo jasno zašto je kuvar nalio pavlaku, trebalo je da je pomeša sa voćem.

"A majka?"
"Kad se razbolela, otišla je sa sestrom u Nemačku. Ostavila me je sa bakom."
"Znači, vežbala si se na školarcima. Kada si prešla na starije muškarce?"

Uzela je nekoliko zalogaja salate. Žene se veoma uozbilje dok jedu. Neke gledaju u neodređenu tačku ispred sebe, neke pogleduju u oblake. Dosledno žvaću bilo da je posredi komad jagnjetine ili puding. Kao da hrana nije uživanje već rešavanje jednačine koja zahteva punu pažnju.

"Profesor muzičkog."
"Ohoho! Nisi, dakle, gubila vreme!"
"Zaljubila sam se."
"Da, primetio sam da imaš žive oči."

Zastala je za trenutak i namrštila se začuđeno. Spustila je viljušku i odrezala komadić lososa. Zamočila ga je u umak i položila na jezik. Ćutala je i žvakala. Nastajala je praznina koju je neko morao da ispuni.

"Poznajem kučke. Imaju bes ako ih je neko opekao ili mrtve oči kao u ubice. Dešava se, kad se nagledaš svega i svačega. Otupiš. Izbegavao sam svet korporacija. Kancelarijska kultura mi ne prija. A tu su najopasnije žene. Nikad nisam bio siguran šta bih radio sa nekim kao što si ti. Zato sam ti postavio zamku. Želeo sam da te upoznam. Znao sam da ću čuti zanimljivu priču. Pogled ti je uplašen, ali nisi izgubila iskru života."
"Imam dušu, hoćeš da kažeš?"

Losos je bio dobro spremljen, ali luk je bio prekrupno iseckan. Nedopustivo je da se oseća pod zubima. Umak je sladio, verovatno od majoneza. Teško je pronaći pravu meru.

"Tvoje oči su oči srne. Pametan si dečko, ali nisi lukav. Misliš da si dubok, a šupalj si. Ne želim da znam koja je tvoja priča, ali, veruj mi, nije tako strašna kao što uobražavaš. Sledeći put kada se budeš igrao vatrom, budi spreman da ideš do kraja."

Bacio sam kašičicu na sto i obrisao usne salvetom.

"Uh, što mrzim kad mi podvale, ovo nije krem katalan, ovo je obična rožata."

Ustala je od stola. Zapalila je cigaretu, otpuhnula prvi dim.

"Trebalo je da me pitaš, pristala bih."

Okrenula se i otišla.

Kratko podšišani plavušan nagnuo se da mi šapne.

"Ako smem da primetim, gospodinu nije prijao losos. Možda bi gospodin da mu donesem uobičajeno?"

Klimnuo sam. Hitro je raspremio sto i vratio se sa srednje pečenim biftekom prekrivenim prženim krompirićima boje zalazećeg sunca i kriglom nemačkog piva. Teško je naći pravu meru.

Trinaesti ciklus - Šesti dan

MOST OPROŠTAJNOG ZAGRLJAJA

Sedim u Dijaninom vrtu. Divim se namreškanoj površini jezerceta od peska. Ostrvo od belutaka ukrašeno je patuljastim borovima. Trava mi golica potkolenicu. Mahnem rukom da sklonim nestašnu vlat, ali to je Divna. Zadirkuje me milovanjem. Kikoćemo se. Sestra Magda nas pogleda prekorno i počinje predavanje.

– Celina ne opstaje bez delova. Stoga je dragoceno sve što napaja delove. Izvori samo privremeno bivaju crpeni. Tok ne sme da se prekine. Ljudski rad nije bogatstvo, već ciljana upotreba izvora. Oenon? Koja su osnovna načela pristupanja izvorima?

Buckasta devojčica češka obraščić. Mrda nosićem i pokušava da se priseti odgovora.

– Poštuj celinu, vrati sve što uzmeš, ne pokušavaj da vladaš izvorom, idi tamo gde je izvor, ne traći rad, poboljšavaj uslove za pristup izvorima...i uvek potroši najmanje da bi obavila najviše. – recituje Oenon.
– Tako je! Zajednice zavise od izvora i od pojedinaca. Ako jedan čovek kopa rupu, kako to nazivamo? Mav?
– Energija – odgovara lenjo štrkljavi curetak. Tada još nije imala luckastu šišku.
– Ako deset ljudi kopa rupu? Dobroslava?
– Gužva! – Sve devojčice se zakikotaše.
– Tačno, da bi skup pojedinaca uspešno opstajao, potrebno je da tvore celinu koja je veća od prostog zbira delova...
– Sinergija! – viknula je Brigit iz poslednjeg reda.
– Bravo, malena – hvali je Sestra Magda i nastavlja – Zato postoje Hramovi. Da bi svaka zajednica imala što bolje pojedince. Šta je najopasniji protivnik celine? Ena?

Dete!

Tamaran je uvela mališana u kuću. Musav je i razbarušen kao da se tek probudio. Divlje dete, rođeno izvan Hrama. Okrenula sam se ka Majci Irmgarit.

– Najopasniji protivnik celine je sila izvan celine koja prisvaja bogatstva i može da udari nekažnjeno bilo kog pojedinca ili zajednicu!

Andraš me začuđeno gleda.

– Svako naselje koje skrene sa puta iscelenja Majke Zemlje, krnji načela. Oslabili ste zajednicu, to je jedan činilac – razmišljala sam glasno, obraćajući se čas Tamaran, čas Andrašu, čas Irmgarit – Nomadi su se okomili na sela, postali su sila izvan celine. Zašto? Nešto ili neko ih na to nagoni.

– Brzo, Majko Irmgarit, pošaljite glasnike u Krivi Istok, Škripavi Rit i Mljakavicu. Neka obaveste nomade da što pre posete Krznenu Fućku.

Seljani buknuše u žagor i prepirku.

– Želim da se susretnem sa divljim ljudima i oslobodim vas jarma. Biće mi potrebna vaša pomoć. Evo šta sve treba uraditi.

Počela sam da izdajem naređenja.

* * *

Premalo nas je ostalo na svetu da bismo mogli da priuštimo prolivanje krvi. Načela kojima se priklanjamo predviđaju slobodu zajednice da postavlja uslove sopstvenog postojanja. Tako su nastala putujuća sela divljih ljudi koji žive sa druge strane pravila. Ipak, deo su celine pa stoga sile zakonitosti deluju i na njih. Žive lovačkim životom koji je ponekad pun nasilja. Pljačkaju kad nisu u mogućnosti da trguju. Snažna zajednica koja poštuje načela može da izbegne sukob. Nomadima su neophodni hrana i oprema koju ne mogu da proizvedu. Zauzvrat nude sirovine koje su seljanima nedostupne, ali ne i preko potrebne. Nesrazmera ih saterava da pristanu na razmenu. Ko je vođa nomada? Ko to ugrožava opstanak celine?

Divljaci su stigli pred zoru. Na pragu novog svetla i stare tmine čovek se oseća nesigurno, razdražljivo i pospano. Nisu se trudili da prikriju dolazak. Pucao je bič, čulo se bahato podvriskivanje kolovozaca. Najpre sam ugledala bigu u koju su bili upregnuti jarci. Zdepasti kočijaš nosio je dugačku perjanicu zbog koje je delovao krupnije. Bio je oklopljen napršnjakom od kostiju, a u dovratku kočija stajala su zadenuta kratka koplja. Trigu su vukli poniji. Vozač je imao posadu, kopljanika i strelca. Kad su prešli most, izišla sam i pozvala ih da se zaustave. Naravno, oglušili su se. Jaropreg je prvi udario u zamku. Točak je naglo propao, a kočija se opasno nagnula u stranu. Vozač je odskočio i ugruvao se tako da nije mogao odmah da ustane. Tropreg je pokušao da se zaustavi, ali su se konji sapleli i ruda je popustila. Životinje su se razbežale, a posada je poletela preko prednje stranice ratnih kočija.

– Nadam se da ćete sledeći put biti raspoloženiji za razgovor – doviknula sam im.

Uzvraćali su psovkama i pretnjama. Vratiće se, u punom broju predvođeni devojkom jarosnih očiju.

* * *

Tokom dana, seljani Krznene Fućke kopali su nove zamke za kočijaše. Podigli su grudobrane i naoružali se strelicama od opsidijana. Pojačanja su stigla predveče. Iz Mljakavice je došao Serđ, tršavi momak u pratnji četvorice strelaca. Papa Roko je poslao Svantevita i trojicu kopljanika. Škripavi Rit doprineo je petoricom praćkaša. Predvodio ih je lovac čije je ime bilo teško izgovoriti. Najviše sam se obradovala Čaki i Miški.

– Od Papa Roka smo doznali šta se sprema – rekao je Miška.
– Nadam se da neće doći do borbe, ali moramo biti spremni na sve.
– Tu smo da pomognemo – namignuo mi je Čaka.

Vrškom koplja opisala sam kružnicu u prašini.

– Zatvorila sam Fućku zamkama i koljem. Postavila sam strelce ovde i ovde, tako da nomadi moraju da siđu sa kola da bi se borili. Opasno je ako probiju grudobran – pokazala sam na ulaz u selo.
– Trebalo bi da ih dočekamo na mostu – primetio je Miška.
– Predaleko je, a nas je premalo da bismo mogli da ih zadržimo. Osim toga, želim da izbegnem borbu. Izaći ću pred njih. Ako dođe do bitke...

Miška mi je spustio ruku na rame.

* * *

Čula sam tutnjavu pre nego što sam ugledala prve dvokolice. Izbrojala sam petnaestak dvoprega, troprega i četvoroprega. Napredovali su sporo, u strahu od prepreka. Iz grupe se izdvojila kvadriga. Nosila je dva zdepasta crnokosa ratnika i plavojku.
Pogled mi je pao na zemlju kojom je most bio zastrt. Iz grumena crnice bokorila se žilava lipnica. Spustila sam se da pomilujem plavozelene vlati. Raspertlala sam sandale. Bosim stopalima stala sam na treset. Ukorenila se na svom tlu.
Kad je tandrkanje kočija utihnulo, uspravila sam se i pozdravila devojku jarosnih očiju. Kosa joj nije bila upertlana u krunu od pletenica. Raspušteni slepljeni pramenovi podsećali su na plamen. Stas joj je bio vretenastiji nego što ga pamtim. Snaga od koje sam uvek strepela, kao da je bila udvostručena. Koža, ah, ta koža koju sam tako dobro poznavala, bila je tamna poput krzna planinske lavice.

– Ena?

Pitanjem mi je u hvatila pogled. Hladni bes ratnice povukao se za tren i vratio kao vreli bes ljubavnice. Sestra Magda nije htela da mi kaže kuda si otišla. Tražila sam te ali nisam mogla da ti pronađem trag.

– Besna na Hram, poželela si da se osvetiš? – pitala sam je ravnim glasom.

Zenice su joj se skupljale i širile, a boje dužice uskomešale. Šake su je zasvrbele. Prerasla sam kapitena, postala sam vođa ratničkog naroda, živa sila promene.

– Postala si spoljni uticaj, dželat. Zaraza koja je već jednom zamalo uništila čovečanstvo.

Kriknula je i potrčala ka meni. Spustila se nisko, kao kad vodi loptu ka golu.

– Ljudski rod plitko diše, ali je još živ. Iz Hrama izvire lekoviti nauk, a dokaz da načela deluju sam ja – Isceliteljka. Ako ti gordost nije spržila svu ljubav, videćeš pravim očima.

Brigit skače i obara me na mekano tresetište. Ruke su mi raširene i prikovane čeličnim stiskom ratnice. Plavi pramnovi miluju mi lice. Mirišu na putovanje, logorske vatre i smeh lovaca. Šta ako priznam grešku, odbacim oklop? Morala bih na dug i dalek put, ponovo bez tebe.

– Možeš ostati samnom. Pokazaću ti kako da se vratiš na raskršće. Iščezni u sažižućoj svetlost ljubavi koja će te pročistiti.

Brigit obara glavu. Obrazi samo što nam se ne dodirnu. Spušta laktove na zemlju i oslobađa me. Zagrlim je i privijem na grudi. Bes i ponos natapaju poroznu zemlju. Kopljolista lipnica žedno upija suze.

– Smršala si, ličiš na motku – konačno progovara Brigit.

Kikoćemo se.

Trinaesti ciklus - Peti dan

SNOKRADICE 1

Ubili su me.
Na megdanu kao što i priliči vitezu.

Noć pre boja, večerao sam sa vojvodom Balšom. Sedeo je na divanu i pijano nas odmeravao. Oči su mu već bile užareni topaz prošaran rubinskim žilicama. Vino mu se cedilo niz bradu. Govorkalo se da je nikada nije rezao ni češljao i da je toliko otvrdnula da može da odbije handžar. Skidao je prsten po prsten i bacao kneževima. Trpali su zlato u nedra i blagoslovili Balšu Velikog. Brundao je da mu prinesu još pečenja. Glavom je dao znak slugama da me posluže. Dobio sam veliki komad plećke. Oklevao sam da je dotaknem. Boljari su me streljali pogledom. Stracimirovićima, Đurđevićima i Balšićima iznosilo se najbolje meso. I Kosačama, naravno, Vukčićima i Hercegovićima. Ipak su najbliža rodbina vojvodina sa ženine strane.

A ja? Golja. Lukić iz Blatišta. Nikad boja nije video, golobrad i zelen. Lovio pralje i utve po jezeru, šaputali su mi iza leđa. Izjahao umesto oca mi, kneza Tvrtka. Poštovali su ga i Balša i Stjepan i Kotroman i sve velike vojvode. Plašili ga se zato što se iznenada povukao u močvaru i podigao dvor, kažu, uz pomoć vila. Jedina vila u kući bila je mati Katarina, sestra kraljice Elene. Okuražio sam se, izvadio nož i odsekao zalogaj.

– Fino, fino momče! – gunđa vojvoda – Nije fukara kao naši.

Momci se smeju. Balša ih podstiče na grohotne urlike.

– Nadam se da fino jašeš, rođo, kao što fino i mezetiš?

Ćutao sam. Vojvodi se ne odgovara. Meso je bilo dobro zabibereno. Močio sam ga u trpki umak od ribizli.

– Jesi li već za ženidbu? Nego šta si? Kad se posle mejdana ovenčaš slavom, daću ti moju kćer Jevdokiju za ženu. Čuješ li? - brunda Balša.

Pretrnuo sam, ne znam da li me vojvoda šupa ili ne.

– Bogom brate veliki vojvodo, daće hrišćanski bog, baš tako će biti.

Balša se nije nasmejao. Odobrava mi i proliva krvavu tečnost iz pehara. Podigao je čašu i sluge su priskočile da natoče još vina. Večera je trajala do kasno, ali sam se povukao kad su Ignja Joković i Uglješa Mraković potegli noževe i uhvatili se u kosti. Iskrao sam se i odšunjao do štale. Timario sam Ljubešu i pokušavao da se prisetim je li Jevdokija ona ćopava ili ona ćorava.

* * *

Konja sam izgubio posle juriša. Jahao sam sa vojvodinim momcima, koleno uz koleno. Naperio sam teško koplje i podbo Ljubešu. Udar je bio strahovit. Borbeni red azapa raspršio se kao jato vrabaca pred sokolovima. Razgonili smo ih tamo i onamo. Ruka mi je utrnula od podizanja i spuštanja buzdovana. Pratio sam zov krvi i izgubio se u prašini. Nisam primetio kada sam se odvojio od buljuka vojvode Balše. Krici ranjenih protivnika i povici pijanih vitezova stopili su se u megdanski poj.

Obreo sam se na proplanku pokraj vode. Potok je penušao kao rujno vino. Vrbak je ispljunuo nekoliko gazija. Okružili su me. Odbacio sam šestoper i potegao sablju. Kopljanik me je udario postrance, jedva sam se održao u sedlu. Strelice su šuštale, uzalud tražeći prorez u oklopu. Gradio sam se štitom i izmahnuo na pešaka koji je pokušao da mi dohvati čizmu. Okrenuo se u mestu kao plesač i pao u travu. Dva bašibozuka pohrlila su istovremeno ka meni. Pokušao sam da ih izbegnem, ali Ljubeša nije mogao hitro da se okrene na mekanoj zemlji. Trozubac me je pogodio u grudi. Tresnuo sam na ledinu i odmah se uspravio. Dorat je ciknuo. Gazije su ga skolile i gurale ka rečici. Doviknuo sam nešto, ali su skočili na mene kao psi na vuka. Lice mi se zarilo u blato. Više nisam osećao ruke. Čekao sam čeličnu hladnoću smrti. Čim je strelac presekao vezice i podigao štitnjak, bodeži su mi se zarili u plećku. Navrla je krvca, boje rubina, boje ribizle.

SNOKRADICE 2

Bele kobasice neće dočekati crkveni zvon. Takav je običaj. Uostalom, pokvarile bi se do ručka. Sveža teletina melje se sa mesnatom slaninom. Začini se peršunom, limunom, indijskim orahom, đumbirom, crnim lukom i kardamonom. Tako dobijenom pastom pune se sveža svinjska creva i seku na kobasičice, ne duže od raspona između palca i malog prsta. Domaćica veoma kratko kuva vajsvurst u belom vinu. Kad izvadi gotove hlepčiće iz pećnice i stavi novi pleh, biće vreme da posluži kobasice.

Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka. Čitaju sa zidova istoriju gostionice Regaler. U prošlost ih nosi muzika bavarskog harmonikaša. Melodija skakuće u krug. Od nje zalepeću punjeni fazani, migolje se preparirane vidre, namiguju pozlaćene trofejne lobanje srndaća. Prva slika prikazuje rumenog starca. Stoji ponosno na kamenu temeljcu. Iz kola vire zajapureni, ali nipošto umorni neimari. Sa druge slike šepuri se parni traktor. Iza je brvnara okićena cvećem. Grade se štala i ambar. Na trećoj je slici široka dvospratnica blago zakošenog krova. Drvena tabla hvali mlekaru, pekaru, mesaru, pivaru i zoološki vrt. Da je fotografija starija svedoči mladost gazde i gazdarice. Ona je u venčanici a la Džeki Kenedi, on je u koži i čoji sa prigodnom peruškom na šeširiću. Istočni zid popločan je pohvalama, zahvalnicama, priznanjima, poveljama i odlikama koje porodici Regaler dodeljuju šahovski i fudbalski klub "Bavarska šuma", sportsko lovačko društvo "Matias Klostermajer", društvo za zaštitu muzikanata "Kurce dirndl", pokret gorana "Bajer", institut za zaštitu bavarske kuhinje "Rajnhajcgebot", akademija za kobasice iz Pasaua i hor penzionera "Arion". Na naspramnom zidu je samo grb viteza Urliha fon Regalera. Nakošen crveni štit, sa crnom lentom i crvenim krugom u sredini. Istina, traka je bend sinister, što ukazuje na bastardno plemstvo. Potpis nadopunjuje porodičnu istoriju beležeći da je Urlih uspeo da se oženi Valentinom, ćerkom vojvode Fon Bavaria-Landshuta.

Gospodin Regaler prestaje da svira harmoniku. Široko se osmehuje ispod zašiljenih brkova. Klima bundevastom glavom i odlaže instrument. Po mirisu prepoznaje da gazdarica donosi doručak. Vreme je da ustane, nazuje gumene čizme i namiri krave, konje, patke, guske, koze, ovce, zečeve i svinje. U gospođi Regaler nema plemenite krvi, ali ima nešto od duha vojvotkinje Valentine. Čak i u pamučnoj trenerci iz vremena Dojče Demokratiše Republik, deluje kraljevski. Kratka pepeljasta kosa u stilu princeze Dajane, još je prošarana plavim pramenovima.

Gospođa Regaler spušta porcelansku činiju na drveni sto. Bele kobasice plutaju u vinu u kome su se kuvale. Uskoro stižu i sveže zemičke i perece, senf, čaj od začinskih trava, sok od narandže, tonik od šargarepe i krigla svetlog piva. Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka prionjuju na bavarski doručak.

Trinaesti ciklus - Četvrti dan

MEKSIHRVATSKO PRIMORJE

Uzeli su mi deo života. Nisu ga oteli. Kopirali su ga. Samo jedan delić. Spavam mirno, pokriven ćebetom, Kasja spava na fotelji, muzika svira ispod glasa. Oboa boji tugom klarinetov ples na šljunku od table, konge i tarabuka. Počeli su tananim promenama. Začuo sam radio i otkačeno didžejevo ćeretanje. Smenjivalo se sa lucprdastim melodijama koje najavljuju reklame. Kasja pokušava da se podvuče pod krevet. Nešto se komeša ispod pokrivača.

Ne mogu da se pomerim. To više nisam ja, razumete li? Moj dvojnik odlazi...

Meksihrvatska. Sunce sija letnjim zanosom. More se preliva svim tonovima žada. Talasi su zapenili. Priobalje je posuto ostrvcima. Obala je ispresecana lavirintom dokova i kosturima naftnih bušotina koje su pretvorene u tobogane. Ljudi se zabavljaju, dobacuju i dovikuju. Nalazim se na lukobranu. Miomir je naslonjen na zidić od žućkastog kamena. Dočekuje me čašom nečega s puno kocki leda, možda je viski ili je rum. Debelo staklo zvekeće ledenicama dok nazdravljamo. Bacim pogled preko zida. Stari mornar se igra sa fokodilima. Fokodili? Potomak foke i krokodila, naravno! Vrlo ljupka životinjica, sa veoma opasnim zubima. Morski vuk gunđa i psuje. Izvlači iz vode mrežu punu plastičnih čaša, pivskih konzervi, kantica za sladoled.

Imamo najbolji apartman, sa pogledom na oblake.

Još ruma ili viskija? Naravno, druškane! Nisam pijan. Plovim kroz vazduh gust i sladak kao med. Sve klizi kao irski liker. Idemo do prijavnice hotela. Zaglavili smo se u liftu? Ne, nismo. Lift propada. Nemački bankar dubokih zalizaka vidno je iznerviran. Tetka narandžaste kose je uplašena. Šta ako lift nastavi da propada sve do Pakla? Ne brigaj, tetkice, samo treba da pritisnemo dugmence i odglavimo se.

U ovom restoranu gosti se sami poslužuju. Kasirki dobro stoji uniforma.

Gospode, nikad nisi imao stila, vajka se Miomir. Devojke su već tu, odevene za ples. Crni kompletić, šarena suknjica, duge noge, sve vuče na osamdesete. Devojka broj jedan ima kosu boje gavranovih kletvi. Prepoznaje me. Pripija se. Ruka mi sklizne sama. Obgrlim je oko struka. Savršeno se uklapamo. Devojka broj dva ima kosu boje posekotine na prstu. Ostala je sama, Miomir je otišao po još viskija ili ruma.

Šećeru? Ljubavi?

'Ajde nešto da pojedemo. Vidi, ovo je plastični poslužavnik. Guraš ga niz metalni držač i biraš. Tri četvrtine plastičnog sendviča, Šest petina betonskog kolača, sedam osmina motornog ulja. Energetski napitak? Naravno, dug nas čeka put. Plaćam osmehom i zgužvane velikane trpam u džep kasirki. Grudi su joj male i tople. Devojka broj jedan koluta očima i negde odlazi. Nisam se ni okrenuo a devojka broj dva je na meni. Da, srećo, pripadamo jedno drugom. Čekaj, nešto sam zaboravio. Ovde nešto nije u redu. Dve devojke? Istovremeno? Šta ako se devojka kose boje gavranovih kletvi vrati i vidi me kako čvrsto grlim devojku kose boje posekotine na prstu? Malena, da ti nešto pokažem. Uzmeš ovaj poslužavnik i naručiš šta ti je volja.

Znao sam.

Devojka broj jedan se vraća i vodi me u hotelsku sobu. Tamo je već i devojka broj dva. Nećemo voditi ljubav. Ni udvoje, ni utroje. Ovde ću se probuditi, već predosećam to. Zato sedam na krevet i zagrlim ih obe. Udišem miris breskve i miris kajsije. Vas dve ste obe ja, razumete li? Sve je u redu kad si pijan, zar ne? Poljubac za kraj?

Uredno su presavili isečak mog života i sklonili ga u arhivu.
Možeš da nastaviš spavanje.
Vratili su mi muziku.
Sve je u redu.

Trinaesti ciklus - Treći dan

DETE OSVAJAČKE DRSKOSTI

Na putu do Krznene Fućke zastala sam na prevoju. Uspon nije bio strm. Zapregu sam vodila krivudavo, preko pašnjaka, da se životinje ne bi premorile. Poslednja deonica bila je naporna zbog odrona. Krupne stene zaklanjale su prolaz, a okrunjeno kamenje bilo je neprijatno i za papke i za stopalo. Ispregnula sam koze i napojila ih. Kad su utolile žeđ, navalile su na žbunje koje je raslo u zavetrini planinskog sedla. Druga strana bila je osunčana, pa sam se spustila do rudine podno grebena. Prijao mi je miris škrte poljane. Legla sam u gustu prostriku satkanu od klasače, bokvice, brdske deteline i dubačike.

Razvezala sam maramu i razdrljila košulju. Sklopila sam oči. Sunce mi je milovalo grudi. U misli mi je došao Hram. Videla sam Mav. Sedi ispred ogledala i nanosi boju na kosu. Četkicom zahvata mrku kašu koja se presijava ljubičasto. Pored mužara leži tučak, a okolo su tamnoplave latice. Mav je ljubomorno čuvala tajnu nestašnog pramena. Cvetovi prostrela lepi su za vence, ali daju nepostojanu boju, pa ih nismo koristili za tkaninu. Mav upravo to odgovara. Odlaže četkicu. Skuplja šiške i vezuje peškirić oko glave. Odlazi do kadice u uglu sobe. Sa lakiranog hibačija izdubljenog u čempresu i optočenog glinom, uzima ibrik i prazni ga u kadicu. Mav ima lepe dugačke prste. Čeka trenutak, pa rukom promeša vodu. Skida peškir i spušta se da opere kosu. Mrke grumuljice ostaju na površini. Uspravlja se i briše glavu. Šiške se prelivaju nijansom nezaborava.

Otvorila sam oči. Povetarac prebira po travi. Uspravne stabljike sirištare protive se vetriću i pristaju da se njišu umereno. Cvetovi su kruničasti i čupavi. Grupisani su u štitaste cvasti. Žuti su kao sunce. Nasmejala sam se. Sestra Magda je bila u pravu. Nisam ni plava lincura, a ni prostrel. Možda sam žuta sirištara, koju još zovu i gorečavka. Kako mi to ranije nije bilo jasno? Sve tri biljke spadaju u isti rod, bez obzira na to što im se cvetovi razlikuju i što ne rastu na istoj zemlji. Koren im je veoma gorak i lekovit, sirištari možda i najviše. To što je gorečavka žuta, ne znači da nije sestrica prostrelu i lincuri. Ova raste u suvaji, ona u bašti, a žuća negde između, na rudopolju.

Upregla sam koze i nastavila putovanje. Spustila sam se niz poljanu do potočića. Pratila sam ga dok nije prerastao u rečicu i skrenuo ka dolini. Voda je produbila prolaz strmih ivica. Srećom, naišla sam na gaz koji je neko nasuo i premostio ga. Oblice su bile zastrte tresetom. Nisam se usudila da stupim na prelaz dok koze nisu hrabro pohitale napred. U Krznenu Fućku stigla sam u vreme kad se bramini vraćaju sa pašnjaka. Nikada ranije nisam videla takve životinje. Bile su krupne, sa velikim hrbatom. Iako sam mogla da im brojim rebra, delovale su snažno. Kratka dlaka prelivala im se zagasitoriđim tonovima. Kretale su se tromo, zabacujući glavama. Po tome sam ih i prepoznala. Dve glave, oštri rogovi, pitome oči, ne možeš da ih promašiš, sećam se Čakinih reči.

Osam odraslih životinja i tri teleta predvodio je mladić kovrdžave kose boje peska. Imao je odlučan izraz lica. Nosio je crvenkasti kožuh bez rukava i mrke čakšire. Klepetušom je prizivao krdo da ga sledi. Na zatiljku je hodala devojka, po svemu sudeći pastirova rođaka. Kosa joj je bila nešto ukovrdžanija i za nijansu tamnija. Iz zelenkastog jeleka kipele su joj grudi dok je trčkala od jedne do druge krave i prutom ih gonila da ne zaostaju. Kožna pregača otkrivala joj je jake butine i izražene listove.

Nisu obratili pažnju na mene dok zaprega nije zatandrkala na šljunčanoj stazi pred ulazom u selo.

– Hej ko si ti? – viknuo je pastir
– Dolazim iz Zvečkaste Niti. Zovem se Ena. Nema razloga za strah.

Mladić kao da se premišljao za trenutak, a onda mi je dao znak rukom.

– Zovem se Andraš. Tamaran, ostani sa Enom dok ne pozovem Majku. Vratiću se brzo, samo da poteram goveda u štalu.

Devojka mi je prišla i odmerila me od glave do pete. Imala je dugačke trepavice i ispod njih duboke oči boje lešnika. Dve šake podozrenja, četiri merice straha, jedna i po glavica prkosa, prstohvat ljubomore i džak zadovoljstva što stasom više ličim na mladića, bez naznake širokih bokova, tananog struka i bujnosti koja ju je krasila. Andraš se vratio sa ženicom kovrdžave kose boje noći. Oči su joj bile tamne, kao dve velike semenke kumina. Ispucale usnice mrduljale su se kao da želi nešto da kaže. Obrisala je šake, pomalo preširoke za njen stas, krpicom i zgužvala otarak u rukav košulje.

– Kojim dobrom potežeš čak iz Niti? – pokušavala je da zvuči samouvereno.
– Zovem se Ena. Donosim tovar opsidijana.
– Ja sam Majka Irmgarit. Krznena Fućka nema šta da ti ponudi, osim da prenoćiši okrepiš se.
– U redu, pođimo.

Poveli su me u naselje. Kuće su bile niske i okrugle sa visokim kupastim krovovima od šindre. Nisam videla zid niti ogradu, samo nagorele panjeve tamo gde je nekad bila potpora za palisadu. Zgrade su bile grupisane po tri u grozd, tvoreći prostor za unutrašnje dvoriše. Jedino je stan Majke Irmgarit stajao zasebno. Mladić i devojka pomogli su mi da ispregnem koze i privežem ih.

Unutrašnjost kuće je bila topla zahvaljujući ognjištu iznad koga je na tronošcu stajao kotlić. Dim se skupljao pod vrškom krova i milovao okačene šunke i butkice. Uz zidove uredno su bili složeni alati od kosti i rogova, drvene posude za kuvanje, vreće i oslikani drveni sanduk. Mladić i devojka su se rastrčali da donesu klupice i postave posluženje, mleko, kotur sira i pogačice. Majka Irmgarit je sipala mleko iz kačice u drvenu čašu. Srknula je, osmehnula mi se i ponudila me. Prihvatila sam i otpila gutljaj. Provele smo neko vreme u tišini. Jedan po jedan, počeli su da ulaze seljani. Pozdravljali su Majku i strašljivo mi se klanjali. Sedali su podalje od nas.

– Majko, nudim vam čitav tovar oštrog kamenja. Od njega možete napraviti noževe, sekirice i satarice mnogo bolje nego što je vaša oprema od kosti. Potreban mi je samo znak da ste voljni da sarađujete. Mleko, sir, koža, dimljeno meso, sadnica, seme, priča ili pesma, tražim samo mig. Zašto me odbijate?

Majka Irmgarit se uzvrpoljila, a seljani su počeli da žagore.

– Prestrašeni ste kao i Papa Roko iz Krivog Istoka. Sada sam sigurna da je slično i u Škripavom Ritu i u Mljakavici.
– Eh, Mljakavica, nisu oni pretpeli što i... – iznebuha se javio Andrašev glas.
– Tišina! – prosiktala je Irmgarit.
– Pretrpeli? Nešto...ne, ne...neko vam ne dozvoljava da trgujete. – razmišljala sam glasno – Zapretili su vam?
– Kao da nije dovoljno što su nam porušili ogradu i uzeli nam sve što im se našlo pod rukom. – Andraš je bio besan.

Seljani su počeli da govore svi uglas, mogla sam da razaberem samo da je po sredi bila naoružana grupa, putujuće selo, kolovosci.

– Nomadi? Napali su vas divlji?

Svi se ućutaše. Majka Irmgarit je oborila glavu.

– Imali su manje naoružanih muškaraca i žena od nas, ali su jahali i vozili se na kočijama. Predvodila ih je devojka jarosnih očiju. Od njenog pogleda i bramini se plaše. Uzeli su hranu i opremu, rekli su da će doći po još i zabranili nam da delimo išta sa drugim naseljima. Srušili su palisadu i zapalili je, a ostavili su nam...

Seljaci su se uskomešali i sklonili sa vrata. Na prolazu je stajala Tamaran i sa sobom dovela – dete.

Trinaesti ciklus - Drugi dan

BEOGRAD NA MORU -1

Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.

Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.

Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.

"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.

"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.

Opnicu sna probija Sanjin glas.

"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."

Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.

"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.

"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.

Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.

Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.

Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.

"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.

Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.

Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.

Trinaesti ciklus - Prvi dan

BEOGRAD NA MORU

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.

Dvanaesti ciklus - Trideseti dan

VIKINŠKI ODMOR

Stigli smo u planine.

Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.



Vozimo se rekom.

Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.


Stan je veoma mračan.

Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.

Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.

Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.

Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetdeveti dan

KOČIJE UZALUDNE SEBIČNOSTI

U Krivi Istok stigla sam nakon dva dana, osam užina, tri zamene amova i popravke točka na četvoropregu. Koze su poslušno vukle tovar, pa sam ih puštala da brste čekinjave trave koje su rasle duž vadija. U košarama sam nosila crno, zeleno i šareno kamenje. Od crnog opsidijana prave se vrhovi za koplja i strelice, nožići i satarice. Uglačane tamnozelene ploče postaće ogledala. Miška nije znao da mi kaže čemu služi šareni opsidijan. Mrka površina bila je posuta belim lišajevima. Kamen bi se prelivao sivom kada bi se ljuspao uzdužno. Popreko zasečen grumen sjaktao se od jarkozelene do vatrenožute, bleskajući se kao da odaje svetlost.

Krivi Istok je oivičen grmljem, krezavim grudobranom i drvenom palisadom. Seljani žive u zemunicama. Iz svake humke raskriljavaju se vratnice, ukrašene okerom. Crveni šljunak mrvi se oko svake nastambe. Radoznalci izviruju iz zemlje kao pustinjske voluharice. Kozja zaprega tandrče i zaustavlja se ispred jedine zgrade u Istoku. Krov kuće pokriven je travom, a debeli zid crvenice oponaša ukopana staništa sela. U susret mi dolazi namrgođeni kopljanik.

Pitam se šta ih je nagnalo da napuste svrhu, zaborave Hram, napuste Majku? Da li ću i ja izrasti ukrivo? Ili već jesam? Čak i u Zvečkastoj Niti, važnije mi je bilo da otkrijem svoju ulogu, nego da se priključim zajednici. Nisam ništa bolja od žitelja Krivog Istoka.

Riđokosi stražar čkilji nepoverljivo. Brada mu je posuta mrvicama pite. Ruka mu se dvoumi na koplju.

– Šta je u kolima? – pita me drsko.

Prilazim mu. Osećam mu nesigurnost u mutnoplavom oku i hvatam mu pogled.

– Opsidijan - šapnula sam.
– Papa! Ženska je došla otudle od Jarugine, kaže da nosi ops...opsi...ovaj...oštro kamenje. – povikao je riđobradi.

Na vratima lažne zemunice pojavio se muškarac. Ima istaknuta ramena i vretenaste ruke. Guste sede lokne spuštaju mu se niz zaobljeno lice, do pepeljaste brade što mu se kao mahovina spušta do grudi. Oko pasa je ogrnuo krzneni kilt. Oči su mu nemirne i odbijaju su se od zaprege do mene i nazad.

– Dobro, Maruine, dobro – sedobradi je progovorio umilnim glasom.

Dao je znak stražaru da se udalji.

– Dolaziš iz Niti, zar ne?
– Da, došla sam da trgujem.
– Dobro, devojko, dobro. Ja sam Papa Roko – kazao je i mahnuo.
– Ja sam Ena – rekla sam pomalo nestrpljivo.
– Krivi Istok nema mnogo da ponudi. Bar ne za toliko mnogo opsidijana. Budi naša gošća večeras, a ujutru možeš dalje do Škripavog Rita, Krznene Fućke ili Mljakavice, premda mislim da ni tamo nećeš biti bolje sreće. Dobro?

Ispregnula sam koze i pustila ih da brste oko Papa Rokove kuće. Mrljucnule su žilavo žbunje i popele se na travnati krov. Žvaknule su po malo od svakog bokora i, na moje veliko olakšanje, okrenule na drugu stranu. Pratila sam ih. Njušile su vazduh kao da nešto traže između zatravljenih zemunica i crvene šljake.

Prateći koze, izbijam na vinograd. Sestra Magda je imala dva čokota iznad terase sa lekovitim travama. Zrna su sitnija nego na Magdinim grozdovima ali se trsovi loze prostiru u dugim nizovima, sve do povrtnjaka. Koze bleje, bune se protiv zidića koji čuva tamnozelene listove kupusa i svetlozelene izdanke repice. Teram koze od povrća. Trče niz livadu i jure ka vrtači. Dole niže počinje voćnjak, obrastao grmljem i korovom. Iz krošnji se žućkaju sitne jabuke. Pitam se zašto ne žele da trguju? Za tovar opsidijana tražila bih im semenke, sadnice, nešto vrtlarskog alata.

Do sutona sam razmišljala kako da nastupim. Ništa u Krivom Istoku nije bilo podređeno Majci. Suzdržavala sam se da ne dreknem, da ne pritrčim najbliže meštaninu, protresem ga za ramena i pitam da li su zaboravili da sudbina svakog pojedinca, svake zajednice i celog roda zavisi od isceljenja Majke? Zar ne znaju da je sebičnost branjena oružjem i pokrenula tok koji je gotovo uništio ceo svet? Kao da su osećali moje raspoloženje, seljani su se držali podalje i sa dolaskom prvog mraka, zatvorili u zemunice.

U Papa Rokovoj kući dočekao me je mladić. Bio je plav, nežne građe i veoma stidljiv. Šiške su mu se vijorile iznad čela, oivičene dvema pletenicama koje su mu se spuštale niz obraze. Nasmejala sam se. Pridružio mi se kikotom i poveo do stola. Sela sam na rogozinu i klimnula Papa Roku.

– Dobro, dobro – mrmljao je starešina sela – Gladna si?
– Izgleda da jesam – kuća je bila puna kuvanih mirisa.
– Svantevit će odmah postaviti sto – Roko mu je dao znak.

Mladić je hitro obletao oko nas i spuštao na sto mrku pogaču, svež kupus, musaku od krtola, čorbu od koprive, testiju od tikve. Kad nas je poslužio, Svantevit se sklupčao uz Roka i spustio mu glavu na koleno. Roko mu je sklanjao kosu sa čela, ali se uvek jogunasto vraćala. Put me je iscrpeo, pa sam se jedva suzdržavala da ne jedem halapljivo. Papa Roko mi je sipao zlatnu penušavu tečnost iz tikvenice. Ukus je bio oštar, peckav na jeziku, prijatan posle obilnog obroka. Nazdravila sam im. Zatvorila sam oči i pustila glas. Zapevala sam napev za uz kolu, mirnu pesmu punu reke i mesečine, koju sam naučila od Šake. Papa Roko i Svantevit su ustali i zaigrali. Njihali su se lagano, obgrljeni.

– Zašto ste me odbili? – pitam iznebuha – Zašto nećete da trgujete sa Zvečkastom Niti?

Roko spušta ruku sa mladićevog ramena. Svantevit se izvlači iz zagrljaja i nestaje u utrobi lažne zemunice. Roko se spušta na rogozinu i nervozno čupka bradu. Znoji se i cokće jezikom.

– Imate sasvim dovoljno voća i povrća, grnčarije, alatki. Trebaju mi samo semenke, poneka sadnica...

Roko trepće unezvereno. Nešto krije.

– Čega se plašiš? – pitam ga tiho kao što me je nekad pitala sestra Magda.
– Samo idi – hrapavim glasom odgovara starešina sela.

Mogla bih da nastavim napad sve dok ne postignem gol, ali ne želim da idem preko zahvalnosti gosta i rušim po kući domaćina koji me je tako lepo dočekao. Odgovore ću potražiti u Krznenoj Fućki.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetosmi dan

DIJAMANTSKA PRAŠINA
ili
Ledeni pešaci

Zamisli okean! Znam da možeš. Dovoljno je da kažeš okean, more, thallassa i da ugledaš talase. Pomoći će ti ako čuješ šum mora, pljusak i prskanje pene. Oseti so na koži i udahni slankast miris. Osećaš li ga? Gledaš okean i njegovu duboku boju. Preliva se od zelenkastih tonova do olovnomarinske. Odiše temeljnom, sporom, neumoljivom kretnjom, kao kada se valja more, kao kada se talas prostre odavde do pučine. Zamisli! Okean!

Dok gledaš mreškanje i valjanje mora, talasi se pojavljuju nasumično, kao kupaste kreste. Postaju ni iz čega, ljuljnu se i nestanu uz penušavo šuštanje vode. Uhvati taj trenutak! Zamisli kada bi se talas zaustavio na vrhuncu. Kad bi tako zaustavljeno more postalo svetlije, prešlo iz modre u azurnu boju. Površina bi dobila ostaklicu kojom se opisuje čistota! Tako zamrznuto more, tako zamrznuti okean podsećao bi na žele, staklo, ćilibar, uhvaćeni trenutak večnosti.

To je Led. Varljiva azurna zelenost, želatinskostakleni talasi, samo su nabori glečera, velikog ledenog pokrivača koji se prostire preko Ekumene. Svuda je Led, nepregledna pustinja svežine i bleštavila. Za trenutak podigni pogled i videćeš plavetnilo neba, tako slično i tako različito od plavetnila leda. Sunce odnekud sija i miluje ledeni predeo. Svetlo je, čak toplo, ali samo u tvom oku, u tebi koja bi želela da se glečer istopi do nevinog dana. Dakle, osunčani dan iznad namreškanog leda, kao iznad zamrznutog okeana.

Ispruži ruke. Oseti kako ti se ježi koža, a studen prožima od noktiju preko članaka prstiju do šake i ručnog zgloba. Mokro je, ruke su ti vlažne, kao da ih obliva nevidljiva kiša.

Nebo je vedro, sunce se smeši, led ćuti.

Temperatura pada na svakodnevnih minus trideset. Nešto je u vazduhu, nekakav sjaj. Tu i tamo kao da zatreperi. Brže-bolje, šake u toplinu džepova! Vidiš prelivanje duginih boja, kao da se pojavljuju svici... Besmisleno, draga moja, jer dobro znaš da na Ledu nema insekata niti bilo čega drugog što leti. Hromatski prelivi u vazduhu postaju gušći, kao da se nalaziš usred dijamantske izmaglice, kao oreol ispod oblaka ili oko sunca. Temperatura neprestano pada. Dostiže minus pedeset.

Kao da nastaje izmaglica. Zapravo, ona je sve vreme tu. Nevidljiva kiša i oreol dobijaju objašnjenje. Voda je postala hladnija od tačke mržnjenja, a smrzla se nije. Pred očima ti se rađa se smrznuta magla. Prozirna je, sjaktava i ispunjena prelivima svih boja. To je izmaglica koja se vije tik iznad leda, šareniš što treperi svud oko nas. Dijamantska prašina.

Kada si se nagledala bleštavila, u pozadini primećuješ kretanje. Nešto malo i mrko mili po Ledu. Nedostatak reljefa u zamrznutom moru Leda otežava određivanje razmera. Dve muve na komadiću leda ili dva mamuta na pustopoljini? Možda su tvoji prijatelji? Koračaju preko leda, putuju lako.

Dva Ledena Pešaka.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetsedmi dan

IZGUBLJENI ZAGRLJAJ

ili

Kako pisanje može da pomogne

Sumorno popodne. Pretvaram se da posmatram ljude. Deca vrište, ispadaju im sladoledi, jure za golubovima. Mame su lepo odevene i prave se da ne vide kako im potomstvo izvodi besne gliste. Gledam te i nešto me peče u grudima.

Pratim muziku.

Bend je opušten. Bubnjar peva na lošem portugalskom, kosa mu je duga i masna, a raste svud oko ćele u repovima. Basadžija je umoran, grli instrument i čupka ga smežuranim prstima. Dva mala bubnja ne mogu da skriju pepeljastosedog hipika koji se pojavljuje i nestaje. Klavijaturista izgleda kao odrpani profesor latinskog jezika, a tonac je ćelav sa snežnobelom bradom. Glavni gitarista se zabavlja kao niko, uprkos sporim akordima i poodmaklom dobu. U sredini, ponosan na to što je najmlađi i ima svu kosu, saksofonista.

Život je lep?

Vidim da si tužna. Imam nešto što želiš, ali ne možeš dobiti. Imam nešto što ne mogu imati, ali želim. Plesali smo na ivici ponora, ali staza je sada preuska ma i za najmanji korak. Ne mogu čak ni da ti pružim ruku. Ne možeš da osetiš bubnjanje u vrhovima mojih prstiju, tajne poruke namenjene tvome srcu.

Dodirni me.

Osećam ti dodir na ramenu. Udišem slatkasti miris. Padaš mi u zagrljaj. Držim te čvrsto. Umilno spuštaš glavu i pronalaziš joj mesto na mojim grudima. Bacam poljubac u kosu zatalasanu kao more.

Nije se dogodilo.

U našim je srcima.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetšesti dan

1-800-SMRT

Umrite, već danas! Šta čekate?

Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.

Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".

Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?

Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!

Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!

Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.

Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!

Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!

Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.

Umrite, već danas! Pozovite odmah!

Dvanaesti ciklus - Dvadesetpeti dan

DOKTOR ARSLAN I POVREDA NA RADU

– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.

DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.

Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.

Na gradilištu se dogodila nesreća.

– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.

– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.

Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.

– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.

– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.

– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.

Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.

– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.

– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetčevrti dan

HOKUS-POKUS

Posvećeno Miši Todorovu

Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.

Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.

Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.

Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.

Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!

Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.

Dvanaesti ciklus - Dvadesettreći dan

KIŠA NEUSPEHA

Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka

Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.

Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.

Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.

– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.

Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.

Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.

– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.

Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.

– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.

Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetdrugi dan

REČI KRVARE

"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."

Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.

"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."

Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.

"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."

Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?

" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."

Na noge lagane!

Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan

LUDILO SE CEREKA

"Lažovi, lažovi!"

Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.

"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"

Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.

"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"

Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.

"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."

Reči krvare.

Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan

POLJE ZVEČKASTIH NITI

Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.

Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.

Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja

Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.

Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.

Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.

– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.

Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.

Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.