Dvanaesti ciklus - Dvadesetdeveti dan

KOČIJE UZALUDNE SEBIČNOSTI

U Krivi Istok stigla sam nakon dva dana, osam užina, tri zamene amova i popravke točka na četvoropregu. Koze su poslušno vukle tovar, pa sam ih puštala da brste čekinjave trave koje su rasle duž vadija. U košarama sam nosila crno, zeleno i šareno kamenje. Od crnog opsidijana prave se vrhovi za koplja i strelice, nožići i satarice. Uglačane tamnozelene ploče postaće ogledala. Miška nije znao da mi kaže čemu služi šareni opsidijan. Mrka površina bila je posuta belim lišajevima. Kamen bi se prelivao sivom kada bi se ljuspao uzdužno. Popreko zasečen grumen sjaktao se od jarkozelene do vatrenožute, bleskajući se kao da odaje svetlost.

Krivi Istok je oivičen grmljem, krezavim grudobranom i drvenom palisadom. Seljani žive u zemunicama. Iz svake humke raskriljavaju se vratnice, ukrašene okerom. Crveni šljunak mrvi se oko svake nastambe. Radoznalci izviruju iz zemlje kao pustinjske voluharice. Kozja zaprega tandrče i zaustavlja se ispred jedine zgrade u Istoku. Krov kuće pokriven je travom, a debeli zid crvenice oponaša ukopana staništa sela. U susret mi dolazi namrgođeni kopljanik.

Pitam se šta ih je nagnalo da napuste svrhu, zaborave Hram, napuste Majku? Da li ću i ja izrasti ukrivo? Ili već jesam? Čak i u Zvečkastoj Niti, važnije mi je bilo da otkrijem svoju ulogu, nego da se priključim zajednici. Nisam ništa bolja od žitelja Krivog Istoka.

Riđokosi stražar čkilji nepoverljivo. Brada mu je posuta mrvicama pite. Ruka mu se dvoumi na koplju.

– Šta je u kolima? – pita me drsko.

Prilazim mu. Osećam mu nesigurnost u mutnoplavom oku i hvatam mu pogled.

– Opsidijan - šapnula sam.
– Papa! Ženska je došla otudle od Jarugine, kaže da nosi ops...opsi...ovaj...oštro kamenje. – povikao je riđobradi.

Na vratima lažne zemunice pojavio se muškarac. Ima istaknuta ramena i vretenaste ruke. Guste sede lokne spuštaju mu se niz zaobljeno lice, do pepeljaste brade što mu se kao mahovina spušta do grudi. Oko pasa je ogrnuo krzneni kilt. Oči su mu nemirne i odbijaju su se od zaprege do mene i nazad.

– Dobro, Maruine, dobro – sedobradi je progovorio umilnim glasom.

Dao je znak stražaru da se udalji.

– Dolaziš iz Niti, zar ne?
– Da, došla sam da trgujem.
– Dobro, devojko, dobro. Ja sam Papa Roko – kazao je i mahnuo.
– Ja sam Ena – rekla sam pomalo nestrpljivo.
– Krivi Istok nema mnogo da ponudi. Bar ne za toliko mnogo opsidijana. Budi naša gošća večeras, a ujutru možeš dalje do Škripavog Rita, Krznene Fućke ili Mljakavice, premda mislim da ni tamo nećeš biti bolje sreće. Dobro?

Ispregnula sam koze i pustila ih da brste oko Papa Rokove kuće. Mrljucnule su žilavo žbunje i popele se na travnati krov. Žvaknule su po malo od svakog bokora i, na moje veliko olakšanje, okrenule na drugu stranu. Pratila sam ih. Njušile su vazduh kao da nešto traže između zatravljenih zemunica i crvene šljake.

Prateći koze, izbijam na vinograd. Sestra Magda je imala dva čokota iznad terase sa lekovitim travama. Zrna su sitnija nego na Magdinim grozdovima ali se trsovi loze prostiru u dugim nizovima, sve do povrtnjaka. Koze bleje, bune se protiv zidića koji čuva tamnozelene listove kupusa i svetlozelene izdanke repice. Teram koze od povrća. Trče niz livadu i jure ka vrtači. Dole niže počinje voćnjak, obrastao grmljem i korovom. Iz krošnji se žućkaju sitne jabuke. Pitam se zašto ne žele da trguju? Za tovar opsidijana tražila bih im semenke, sadnice, nešto vrtlarskog alata.

Do sutona sam razmišljala kako da nastupim. Ništa u Krivom Istoku nije bilo podređeno Majci. Suzdržavala sam se da ne dreknem, da ne pritrčim najbliže meštaninu, protresem ga za ramena i pitam da li su zaboravili da sudbina svakog pojedinca, svake zajednice i celog roda zavisi od isceljenja Majke? Zar ne znaju da je sebičnost branjena oružjem i pokrenula tok koji je gotovo uništio ceo svet? Kao da su osećali moje raspoloženje, seljani su se držali podalje i sa dolaskom prvog mraka, zatvorili u zemunice.

U Papa Rokovoj kući dočekao me je mladić. Bio je plav, nežne građe i veoma stidljiv. Šiške su mu se vijorile iznad čela, oivičene dvema pletenicama koje su mu se spuštale niz obraze. Nasmejala sam se. Pridružio mi se kikotom i poveo do stola. Sela sam na rogozinu i klimnula Papa Roku.

– Dobro, dobro – mrmljao je starešina sela – Gladna si?
– Izgleda da jesam – kuća je bila puna kuvanih mirisa.
– Svantevit će odmah postaviti sto – Roko mu je dao znak.

Mladić je hitro obletao oko nas i spuštao na sto mrku pogaču, svež kupus, musaku od krtola, čorbu od koprive, testiju od tikve. Kad nas je poslužio, Svantevit se sklupčao uz Roka i spustio mu glavu na koleno. Roko mu je sklanjao kosu sa čela, ali se uvek jogunasto vraćala. Put me je iscrpeo, pa sam se jedva suzdržavala da ne jedem halapljivo. Papa Roko mi je sipao zlatnu penušavu tečnost iz tikvenice. Ukus je bio oštar, peckav na jeziku, prijatan posle obilnog obroka. Nazdravila sam im. Zatvorila sam oči i pustila glas. Zapevala sam napev za uz kolu, mirnu pesmu punu reke i mesečine, koju sam naučila od Šake. Papa Roko i Svantevit su ustali i zaigrali. Njihali su se lagano, obgrljeni.

– Zašto ste me odbili? – pitam iznebuha – Zašto nećete da trgujete sa Zvečkastom Niti?

Roko spušta ruku sa mladićevog ramena. Svantevit se izvlači iz zagrljaja i nestaje u utrobi lažne zemunice. Roko se spušta na rogozinu i nervozno čupka bradu. Znoji se i cokće jezikom.

– Imate sasvim dovoljno voća i povrća, grnčarije, alatki. Trebaju mi samo semenke, poneka sadnica...

Roko trepće unezvereno. Nešto krije.

– Čega se plašiš? – pitam ga tiho kao što me je nekad pitala sestra Magda.
– Samo idi – hrapavim glasom odgovara starešina sela.

Mogla bih da nastavim napad sve dok ne postignem gol, ali ne želim da idem preko zahvalnosti gosta i rušim po kući domaćina koji me je tako lepo dočekao. Odgovore ću potražiti u Krznenoj Fućki.