Trinaesti ciklus - Osmi dan

LUDAČE V

Od kuće do stanice bilo je trideset sedam koraka. Autobus sam čekao dvadesetak nestrpljivih cupkanja i šest razgledanja izloga. Vožnja ekspresnom linijom trajala je manje od devet i po stranica džepne knjige. Od poslednje stanice do školskog dvorišta mogao sam da pretrčim zadržavajući dah. 

Odustao sam od visoke mode i opredelio se za uniformu. Nosio sam debele vunene džempere britanske vojske; običan maslinastozeleni, oficirski sa epoletama i džepom za olovke na rukavu i crni mornarički. Pantalone su bile padobranske sa širokim džepovima ili svetlozelene lovačke. Išao sam u patikama, osim kada se košava razduva i nastupe kiše. Tada sam obuvao crne cokule. Imao sam i dve jakne vijetnamke, zelenu i crnu. Izbegavao sam košulje, uglavnom sam oblačio vojničke majice kratkih rukava, tamnozelene, crne ili maskirne. Ponekad sam nosio ruske mornaričke belo-plave bluze. Znao sam da mi u ženskoj gimnaziji nema spasa i da mi vojna oprema neće pomoći da pregrmim nedaće kojima će me izložiti sopstvena zaljubljivost. Želeo sam da uvek izgledam zategnuto, bez bušnih čarapa, iscepanih pantalona, umrljanih rukava i olinjalih okovratnika.

U školu sam dolazio pola sata pre nego što počne prvi čas. Sedeo sam na kraju zidića ispred ulaznih vrata sa dvorišne strane. Posmatrao sam devojke. Oduševljavala me je njihova lakoća postojanja. Dođu, pozdrave se, izljube, zapale cigaretu, čavrljaju, ciknu, odu po kiflu, vrate se, otresu mrvice sa sebe, zapitkuju ko je ko, okupe se u grupicu, napuste je i pridruže se novoj, pošalju nekog po kafu, srkuću je i keze se profesorima. Nisam mogao da pobedim stidljivost i priključim se razgovoru, pa sam proučavao to složeno Braunovo kretanje i pokušavao da proniknem u njegov smisao. Posmatrao sam kako se već do prvog velikog odmora uspostavila društvena lestvica.

Samotnice su bile na dnu, tihe devojke koje zbog sramežljivosti nisu učestvovale u razgovorima, a nisu se ni udružile u sestrinstvo odbačenih. Ako bi uopšte izlazile u dvorište između časova, stajale bi sa strane, zadubljene u knjigu. Tik iznad njih bile su došljakinje. Odavale su ih staromodna odeća, naglasak i rumena lica bez šminke. Premda nijedna nije dolazila iz istog gradića, držale su se kao da su iz iste kuće. U vrh otpadnika spadale su izopštene devojke. Neke su tu dopale zbog pogrešne boje haljine, neke zbog tupog pogleda, druge opet zbog lajavog jezika, pospanosti ili sukoba sa elitom. Među gradskim curama prestiž se merio po odelenju. Moje drugarice sa klasičnih jezika pripadale su najnižoj klasi. Znalo se da su u taj razred prebačeni svi oni učenici koji nisu postigli dovoljan broj bodova da upadnu na odsek za neki od živih jezika. Bio sam jedini čudak koji se prijavio za latinski i starogrčki. Učio sam ih još od petog osnovne jer je otac želeo da podstakne moju sklonost ka istoriji.

Na dnu poretka bilo je rusko odelenje. Iznad je bilo nemačko, pa francusko. Gospodarice škole bile su učenice engleskog. Za razliku od antičkih despotija, kastinski sistem paradajz-gimnazije pokazao se veoma prilagodljiv. Do mature stvoriće se i raspasti mnogi savezi, grupice i krugovi.

U celoj generaciji bilo je samo osam mladića. U engleskom odelenju nije bio nijedan, pa je vazduh bio zagađen neprestanim svađama i spletkarenjem. Peđa je bio jedini "francuz". Ličio je na Žan-Kloda van Dama. Iako je bio zgodan, nikada nije imao devojku iz škole. Nije bio naročito obrazovan, pa se ubrzo ispisao jer nije mogao da prati nastavu. Danilo i Obren iz nemačkog odeljenja bili su Crnogorci, sinovi gastarbajtera. Nosili su skupe trenerke i patike, skupe satove i skupe frizure, kao da su fudbaleri tek stigli u "Milan". Začudo, sport ih uopšte nije zanimao. Rusko odelenje imalo je dva raznorodna tipa. Andrej je bio visok i pogrbljen, kvrgavog nosa i dugačke masne kose. Ličio je na trola. Ložio se na filosofiju i rokenrol i bio je ubeđen da je pravi dasa. Periša Perišić bio je svačija najbolja drugarica i najveća tračara u gimnaziji. Obožavao je Madonu, delio modne savete i sanjao o svetskoj slavi kao voditelj MTV-a. Vukan i Marko išli su sa mnom u razred. Vukan je bio mišićavi Džoni Bravo koga sam sreo na prijemnom ispitu i bio je još ćutljiviji od mene. Bavio se dizanjem tegova i proučavanjem Drugog svetskog rata. Strastven je bio jedino kada počne da priča o fudbalu, što je bilo veoma retko. Za mene je to i danas sport u kome dvadeset dva ludaka jurcaju za loptom, a gospodin u crnom pokušava da ih urazumi. Marko je bio razbarušen, žut od duvana i uvek razdragan. Zaluđivale su ga nepoznate rok-grupe i koristio je svaku priliku da na vazdušnoj gitari odsvira nešto sa nove ploče koju je dobio od strica iz Engleske. Divio sam mu se. Bio je kao društvena bolest. Nije postojala družina u školskom dvorištu koju nije mogao da zarazi. Zbog rasporeda smena, prva godina imala je časove zajedno sa četvrtom. Plašio sam se maturantkinja. Teško mi je bilo da ih nazovem devojkama. Za mene su to bile odrasle žene. Strah ih je uveličao, činilo mi se da nikad neću biti veliki kao one. Marko se pajtao s njima, razmenjivao muzičke kasete i dogovarao šeme za nabavku trave. Smejale su se preglasno i pušile, ozbiljno ispuštajući guste oblake. U poređenju sa njima, moje drugarice bile su nevaljalice što krišom od roditelja pućkaju prvu cigaretu.