GLAVA PRVA
Sedeo sam satima pred praznim ekranom. Lepo sam im rekao da nisam scenarista. Pišem prozu. Nisam dramaturg. Jesam li im lepo rekao? Jesam, lepo sam im rekao. Pitao sam se zašto onda lupam glavu oko dijaloga i didaskalija?
Iz druge sobe dopirala je dečija graja. Osvrnuo sam se i ugledao Minju i Kašju kako se otimaju oko dugonoge lutkice. Pozvao sam devojčice i bitka se prekinula. Dotrčale su i sele mi u krilo. Gurkale su se dok se nisu udobno smestile. Sklonio sam pramenove beloplave kose sa orošenog Minjinog čela. Bila je štrkljasta jer je kao i većina devojčica naglo izrasla. Buckasta Kašja pobedonosno je pokazivala sestri lutku. Tresla je riđim uvojcima i klatila se pevušeći rugalicu.
"Tata, reci joj da mi vrati Mirnu, pocepaće joj haljinu!" žalila se Minja.
"Neću, neću i neću!" plezila se Kašja.
"Ostavite oca da radi, rekla sam vam da ne ulazite dok piše", na vratima se pojavila Vinga, Kašjina majka.
Osmehnuo sam se i dao joj znak da je sve u redu. Vinga mi je namignula. Više sam voleo kad nosi dugačku kosu. Ovako kratka isticala joj je okruglasto lice i dečački stas.
"Hajde da mi pomognete da napravimo ručak", predložio sam.
Devojčice su ciknule od sreće i odjurile. Ako postoji muza scenarista, nadao sam se da će me kasnije posetiti. Izašao sam iz sobe i premestio se u kuhinju.
"Minja, stavi grašak da se kuva. Kašja, dodaj mi sir iz frižidera."
"Jer ovaj smrdljivi?" pitala je.
"To nije smrdljiv sir već rokfor, šugavice", dočekala je Minja priliku da pecne sestru.
Ostavio sam kesicu smrznutog povrća pored parokuvača i izvadio filete oslića iz zamrzivača. Kašja mi je donela sir ozbiljno kao da prinosi žrtvu. Zahvalio sam se i poslao je po teglicu paradajza sa bosiljkom.
"Hoćeš da stavim još jedan sprat za ribu?" pitala je Minja.
Potvrdio sam i dodao joj komade oslića. Spretno ih je položila u plastičnu činiju i poklopila.
"A šta ima slatko danas?" javila se Kašja.
"Ovsena kaša sa kupinama!" objavio sam i zasmejao se.
"Bljaak!" gunđala je riđokosa furija
"Jupi!" javila se tatina mezimica.
Sipao sam mleko u lonče i čekao da provri. Huk mikrotalasne pećnice obavestio me je da Minja već odmrzava voće. Kašja je izgubila zanimanje za kuvanje i odlutala u potrazi za Srećkom. Mačor joj je, posle sestre, bio omiljena žrtva.
Zaklepetalo je lonče, mleko je provrilo. Zapištao je sat, kupine su spremne. Oglasilo se zvonce ulaznih vrata.
"Ja ću!" čuo sam ženin glas i Kašjino tabananje.
Mnogo je volela da se nacrta na vratima, veoma ju je zanimalo ko ulazi, a ko izlazi.
"Poštaaar!" vikala je Kašja utrčavajući u kuhinju.
"Za tebe je", reče Vinga i mahnu mi narandžastom omotnicom u prolazu.
"Tata, tata, je l' mogu da puckam!" Kašja me je vukla za nogavicu.
Već je naučila da prepoznaje pošiljke od izdavača, knjige upakovane u zaštitni omotač od mehurova.
"Samo ako ćeš da podeliš sa sestrom" rekao sam riđokosoj lepotici.
"Pih, mene to uopšte i ne zanima", prezrivo je otpuhnula Minja.
"Uh, da, ti si već velika devojka", zaključio sam pomirljivo.
"Ura, ura, ura! Više za mene", iskezila se Kašja i sprašila u moju radnu sobu.
"Hej, hej, ne možeš sama da..." pohitao sam za njom i na vreme joj oteo nož za otvaranje pisama.
Rasporio sam koverat i iz njega su ispale posetnica i knjiga "Život posle". Prevrtao sam omotnicu bez naznačenog pošiljaoca. Zašto bi mi neko slao knjigu koju sam napisao? Možda žele potpisan primerak? Na kartici je pisalo "Nađin kutak – korišćene, retke, antikvarne i rasprodate knjige".
Uzdahnuo sam. Za desetak dana biće dve godine otkad je Minja došla da živi sa nama. Nađa se nije ponovo udavala, a njeni su bili u Kanadi. Uostalom, ne bih dozvolio da Minja ostane bez doma. Vinga ju je prihvatila kao svoju i... zašto uopšte mislim o tome?
"Život posle" je moj prvi roman. Nije mi se sviđalo kako su ispale korice, ali prvenac je najdraži. Posle mnogo godina, otvorio sam knjigu i prelistao je. Pročitao sam nekoliko rečenica i nasmejao se pomalo krutom stilu, predugim opisima. Odmah potom uočio sam i prvo zacrnjenje. Lecnuo sam se. Koja budala... ? Sa sledećih desetak stranica grozile su mi se crne mrlje uništenih reči. Ko god da je pošiljalac, ne želi potpisani primerak, pokušao sam da se našalim, ali mi nije bilo pravo. Crnilo je bilo gotovo urezano, ponegde probijajući hartiju.
"Tataaaa! Zagore ti kaša!" vikala je iz kuhinje Minja.
Odložio sam naruženu knjigu na sto i otišao da spasavam slatkiš.
No comments:
Post a Comment