Trinaesti ciklus - Sedamnaesti dan

LUDAČE VIII

Profesorka Taša napustila je školu, a huk života se nastavio. Zvonce je objavljivalo početak časa, devojke su bacale cigarete i žurile do toaleta da se još jednom pogledaju u ogledalu pre nego što pohitaju u učionicu. Nastavnici su držali predavanja i propitivali učenike. Đaci su zamuckivali gradivo, gurkali drugare ispod stola i očima ih molili za pomoć. Dani su se smenjivali kao na redeniku, kao granate protivavionskog topa ispucane visoko iznad moje glave.

 Ništa nije bilo važno osim pisanja.

Svuda sam sa sobom nosio tvrdo ukoričenu svesku, tanki flomaster ili gelroler. Koristio sam samo pisaljke koje su mogle bez otpora da klize niz hartiju. Žvrljao sam dnevničke beleške, pokušavao da dođem do savršenog početka priče, čak sam skicirao na isti način kao slikari. Na primer, ugledam zanimljivo lice u autobusu. Izvadim svesku i u pet do deset rečenica opišem to što vidim. Pisao sam iz očajanja, besciljno onako kako pijanci tumaraju ulicama i opijaju se. Čak me je i otac pošteđivao uobičajenih pridika.

Prve dve godine išli smo na zajedničko fizičko sa devojkama i igrali odbojku. Kada je profesorka je odlučila da predaje ritmičku gimnastiku, nije znala šta da radi sa nama. Direktor je pokušao da organizuje nastavu tako da mladići iz svih razreda imaju časove zajedno između dve smene, ali je zamisao vrlo brzo propala. Nismo mogli da uklopimo raspored sa drugim školskim obavezama. Zato smo za vreme fizičkog jednostavno bili slobodni.

Na početku četvrte godine neko je postavio sto za ping-pong u svlačionicu. Srećom, momci su voleli stoni tenis. Marko je bio najlošiji, premda je ponekad znao da me iznenadi. Najbolji saigrač bio je Vukan zbog toga što se nije ljutio kad gubi, niti se radovao kad pobeđuje. Dušan je imao dugačke ruke i dobro je pokrivao teren, ali sam ga ipak dobijao boljom tehnikom. Posle dva meseca raspored na tabeli se nije menjao, pa se družina rasturila. Marko je išao u kafanu preko puta škole, Vukan na poker-aparate, a Dušan se pripremao za učešće u najvećem televizijskom kvizu. Iz navike sam nastavio da odlazim u svlačionicu za vreme fizičkog. Provodio sam vreme pišući. Tako me je i zatekla.

– Hej, ima li koga?

Na vratima se pojavila Ena. Mislim da je išla u englesko odeljenje. Imala je kratku plavu kosu i čvrst pogled. Bila je mršava, ali drugačije od školskih lepotica. Eni je vitkost podario sport, a ne stroga dijeta.

– Otkud ti? – promrmljao sam.
– Dežurna sam dole, a niko ne dolazi. Znam da često igrate stoni tenis. Da li si raspoložen da zaigramo?

Odložio sam svesku i olovku. Ustao sam tromo. Više sam želeo da udovoljim dami, nego što mi se stvarno igralo.

Servirao sam nežno. Vratila mi je oštru dijagonalu. Izvukao sam se brzim forhendom, ali je Ena poslala udarac u desni ugao. Hitro sam se izmakao i čvrknuo lopticu nisko preko mrežice snažnim bekhendom. Očekivao sam paralelu, ali je Ena isekla jak spin na koji nisam uspeo da odgovorim. Ubacio sam lopticu u igru, ovog puta svom silinom. Ena je ponovo zasekla putanju. Sačekao sam da lopta padne ispod ivice stola i onda je vratio u igru veštim izvlačenjem. Iznenadio sam je. Nije mogla da prati lopticu i dala se u pogrešan ugao. Do kraja je bilo neizvesno. Snažnije udaram, ali Ena bolje seče lopte. Jedva sam je nadvladao. Odložila je reket, obrisala čelo rukavom flanelske košulje i nasmejala se.

– Strava! Sjajna partija. Vidimo se... – rekla je i izašla iz svlačionice.

Dopadale su mi se Enina brzina i veština. Konačno pravi izazov.

Sledećeg časa fizičkog, ušunjala se u svlačionicu noseći reket.

– Hej, ima li koga?
– Otkud ti?

Bio sam zaista iznenađen.

– Pobegla sam sa časa – rekla je nehajno – Ponela sam svoj reket, ovi školski ne valjalju.

Ponudio sam joj da prva servira. Znao sam da traži bespoštednu borbu, pa sam udarao najbolje što mogu. Smenjivali smo se u vođstvu. Trudio sam se da šaljem što više brzih lopti koje ne bi mogla da iseče, dok je Ena usporavala igru pokušavajući da namesti opake spinove koji se teško vraćaju. Pobedila me je u prvom setu, ali sam zato osvojio sledeća dva. Izvadila je maramicu iz zadnjeg džepa farmerki i obrisala čelo.

– Vidimo se...

Mahnula mi je i izišla. Nisam bio načisto šta da mislim. Uživao sam u njenom prisustvu, ali mi je prijalo i to što Ena nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.

Za idući meč pripremio sam nove loptice i odenuo trenerku. Ena je uvek dolazila u istim farmerkama i flanelskoj košulji plavo-zelenih šara. Nosila je reket i maramu u džepu.

– Hej, ima li koga?
– Tu sam, sve je spremno – odgovorio sam kroz osmeh.

Pokazao sam joj žutu lopticu i otvorio igru. Posle žestoke borbe, uspeo sam da je pobedim u trećem setu veoma malom razlikom.

– Hoćeš da igramo onako, bez brojanja?

Bilo mi je drago što nije odmah posle partije izišla. Prebacivali smo lopticu preko mrežice, kao da smo početnici. Kroz spori ritam počeli smo da razgovaramo. Pričali smo o tome šta to toliko zapisujem, zašto nosi istu košulju, koji nam je omiljeni sladoled. Priznao sam joj da me je Tašin odlazak podstakao na pisanje. Otkrila mi je da su košulje samo naizgled iste, jedna je tartan klana Gordon, druga je starija šara klana Vejr, a treća je oznaka klana Argajl. Nisam mogao da se odlučim između malage i lešnika, dok je ona uvek birala jagodu.

Cele godine smo se sastajali u svlačionici, za vreme fizičkog. Nijednom nisam izgubio meč, ali uvek je bilo napeto do samog kraja. Činilo mi se da preteže moja želja za pobedom i mogućnost da držim jak ritam partije. Ena se nije uznemiravala zbog toga. Kao da nije marila za rezultat.

Poslednji dan škole bio je sveopšte slavlje. Najviše smo se radovali mi, maturanti. Tijana i Ana već su bile setne i obećavale su da će se dogodine prirediti veliko okupljanje. Bio sam uzbuđen jer je preda mnom bio prazan prostor, bleštava crnina kroz koju nisam mogao da razaberem život. U školi sam bio omiljen, udvarao sam se nekim devojkama, vodio sam školski časopis, voleli su me svi profesori, isticao sam se u svemu. Ponajviše, škola mi je bila štit kroz koji otac nije mogao da prodre. Znao sam da ću već sutradan biti pritisnut da upišem prava, a lepljivi pipak očeve volje krojiće mi sudbinu.

– Hej, ima li koga?
– Otkud ti?

Ena mi je dala znak da je pratim. Dovela me je do svlačionice. Otvorila je vrata. Na stolu su nas čekali reketi i loptica.

– Poslednja partija? – pitao sam.
– Za srećan put...

Servirao sam, spreman na još jednu borbu. Igrao sam najbolje što sam mogao, ali nisam uspeo da joj uzmem nijedan poen. Polako sam shvatao da Ena igra mnogo bolje od mene i da je oduvek bila veštija. Izgubio sam sva tri seta, s nulom. Ošamućen i uvređen rekao sam:

– Pa ti si mogla da me pobediš svaki put i puštala si me godinu dana. Zašto?
– Dopao si mi se. Videla sam da si dobar dečko, ali mnogo gord. Da si izgubio makar i jednom, ne bi više igrao. A volela sam da razgovaram sa tobom i da te gledam kako se raduješ pobedi. Ovo ti je moj poklon za rastanak. Ideš u život u kome bi ti bolje bilo da budeš manje zaslepljen sujetom. Ako se ne promeniš, propustićeš mnoge prilike i nećeš prepoznati ljude koji te vole.

Bio sam veoma glup i istrčao sam iz svlačionice, besan.