TREĆA GLAVA
Tuširanje me je razbudilo. Vrteo sam se u postelji. Čim zatvorim oči, vidim reči. Padale su mi na površinu svesti kao pahuljice i topile se slovo po slovo. Uspravio sam se i seo.
Na Vinginom noćnom ormariću stajao je budilnik marke "verle" iz devetstotina trideset treće. Navijala ga je svako veče pred spavanje. Ponekad mi se činilo da otkucava kao paklena mašina. Fosforescentne kazaljke pokazivale su da je prošlo dva. Zažmurio sam. Slovima su se pridružile brojke. Curele su kao Dalijevi satovi. Odbauljao sam do kupatila i seo na šolju. Kroz odškrinuta vrata nazirao sam u tami Vinginu ruku prebačenu preko pokrivača. Bila je programerka, vođa tima za razvoj bankarskog softvera. Izvan posla, prezirala je novu tehnologiju. Grozila se mojih kuhinjskih aparata. Na ruci je nosila "navitmer hronograf" marke "brajtling" iz šezdeset pete. Vozila je žuti automobil marke "ševrolet" iz pedeset druge. Računala je pomoću kalkulatora marke "kasio" iz sedamdesetih. Čak se i oblačila kao da su šezdesete u jeku.
Vratio sam se u postelju i zagledao u tavanicu. Stotinu trideset šest prežvrljanih reči. Nisam bio zaluđen brojevima kao Vinga, ali sam slutio da je stotinu trideset šest po nečemu poseban.
Pogledao sam na "Guglovom" pretraživaču. Pri vrhu spiska bio je Šekspirov sto trideset šesti sonet: "If thy soul cheque thee that I come so near, / Swear to thy blind soul that I was thy Will". Istina, pominju se i brojevi: "In things of great receipt with ease we prove / Among a number one is reckon'd none: / Then in the number let me pass untold, / Though in thy stores' account I one must be". Da nije Okamove oštrice, pomislio bih da je Nađa poslala knjigu. Siguran sam da postoji verovatnija pretpostavka nego da mi žena koja je već dve godine zatvorena u ludnici šalje šifrovane ljubavne poruke...
Sto trideset šeste godine pre naše ere kineski car Vu Di ozvaničio je konfučijanizam kao glavnu veroispovest. Ne vidim kakve to ima veze sa mnom. Iste godine, ali naše ere, rimski car Hadrijan proterao je Jevreje iz Galileje i promenio naziv provincije u Palestina. Nisam se zamerio ni Mosadu ni Hamasu. Bar se nadam. Zakon o mentalnom zdravlju Velike Britanije u članu sto trideset šest precizira postupke policajaca pri uklanjanju duševno poremećene osobe sa javnog mesta. Zanimljivo, moraću da nazovem taj "Nađin kutak" ili još bolje da odem tamo. Ako je poruka izazov, uputili su mi ga na veoma bizaran način.
Probudio me je poljubac. Osetio sam snažan miris šezdesetih.
"Pačuli?" promrmljao sam.
"Aha. Ustaj, spavalice! Na tebe je red da voziš devojčice na bazen."
"Zar je već subota?" zevnuo sam.
"Doručak je na stolu", rekla je Vinga i spustila mi poljubac na vrh nosa.
"Sto trideset šest."
"Šta sto tridesest šest?"
"Broj"
"Prirodan broj, zbir prvih šesnaest celih brojeva. Faktor Edingtonovog broja koji predstavlja broj protona u vidljivom delu svemira. Trougaoni broj, što znači da sto trideset šest tačkica tvori jednakostranični trougao. Takođe, zbir je devete kolone Lozanićevog trougla."
"Čijeg trougla?"
"Ma, sličan je Paskalovom trouglu", odmahnula je Vinga.
"Volim i ja tebe."
Zasmejali smo se.
"Nevolje sa scenarijem?"
"Ne, nego sa knjigom koju sam dobio", uzdahnuo sam.
"Aha, pomenuo si mi sinoć. Ispričaćeš mi posle, kasnim na jogu."
Najbolja žena na svetu doviknula je nešto devojčicama, mahnula mi i zveckajući ključevima izišla. Pridružio sam se ćerkama za trpezarijskim stolom. Kašja se ubrljala čokolinom, a Minja se borila sa topljenim sirom koji joj je bežao iz sendviča. Vinga mi je pripremila voćnu kašu od zelene guave, jabuka i crvenih ribizli. Posle doručka pogledao sam na kuhinski sat i ustao da raspremim.
"Devojke, pakujte se! Krećemo za pet minuta"
"Ura, ura!" povikala je Kašja i odjurila.
"Tata, je l' smem posle bazena kod Štefi?" pitala je Minja.
"Jesi li si pitala Vingu?"
"Nisam, ali..."
"Žao mi je, srce, videćemo kad se Vinga vrati."
Presvukao sam se i dok sam čekao da se devojčice spreme za polazak, uključio sam računar. Pokušao sam da na internetu pronađem adresu "Nađinog kutka", budući da na kartici nije pisao ni broj telefona. Pretraživač mi je ponudio da posetim veb-sajt cvećare u susednom gradu, njihovu stranicu na "Fejsbuku" i nekoliko članaka o toj znamenitoj ustanovi. Pre nego što sam stigao da proširim pretragu, Kašja i Minja su me pozvale.
Na bazen smo došli desetak minuta ranije. Otpratio sam ćerke do svlačionice. Javljao sam se roditeljima ostale dece. Odgovarao sam na usputna pitanja kratko i osmehom. Pozdravio sam se sa trenerom. Hvalio je Minju i predložio da je sledeće godine prebacimo u stariju grupu, kako bi mogla da se takmiči. Skiselio se kada sam mu odgovorio da ću morati da se posavetujem sa ženom.
Na odlasku, gotovo da sam se sudario sa Meri, Štefinom mamom. Gledala me je, kao i uvek, halapljivo, zbog čega Vinga nije mogla da je podnese. Meri je bila raskošna žena prebogatog i uvek odsutnog direktora pivare. Nosila je crne naočare za sunce u tonu sa kosom boje kupine i lepršavu haljinu za koju sam pretpostavio da je iz časopisa visoke mode. Ni Vinga ni ja nismo voleli da se Minja druži sa Štefi koja je već uveliko oponašala mane roditelja.
"Oh, to je gospodin pisac! Drago mi je što vas vidim!" mjaukala je Meri.
Osmehnuo sam se i pokušao da joj se sklonim sa puta. Skinula je naočare i odmerila me ispod poluspuštenih kapaka. Nagnula se i šapnula:
"Kako ide nova knjiga?"
"Eh, pišem scenario..."
"Ooh, kako je to divno, konačno pravi posao!" viknula je ushićeno.
"Veoma ste ljubazni..."
"Da li dovodite Minjicu večeras kod nas?" bila je uporna.
"Videćemo..." promrmljao sam i naklonio se.
"Onda se vidimo kasnije!" doviknula je Meri.
Svratio sam do pijace. Prošao sam pored šarenih letnjih tezgi. Mahnuo sam u prolazu dedici koji nam je prodavao voće. Ušao sam u halu sa mlečnim proizvodima. Gospođa Vu bila je krhka Kineskinja od koje smo kupovali sir. Ostali prodavci držali su uobičajenu ponudu mlađeg i starijeg kravljeg sira i kajmaka. Od živahne gopođe Vu naručivali smo razne vrste ovčijeg, kozijeg, kobiljeg i jakovog sira. Niko nije znao kako nabavlja robu pa su je zli jezici povezivali i sa mafijom i sa magijom. Došao sam da podignem paketić slatkog kozijeg sira iz Španije. Gospođa Vu mi je dala i kineski kolačić. Kada sam primetio da su kolačići iz Japana i da ih ne jedu ni u Kini, ni u Hong Kongu, ni na Tajvanu, zacerekala se, odmahnula i oterala me do đavola.
Dok sam prelazio most, zazvonio mi je telefon. Iskopao sam ga iz torbice. Zvao je Kristijan Uešiba, producent filma za koji pišem scenario.
"Halo."
"Halo, Miha?"
"Kristijane."
"Matori! 'De si?"
"U kolima. Idem kući."
Usporio sam i isključio se sa glavnog puta.
"Je l' čitaš ti novine? Gledaš televiziju?"
"Zašto pitaš?"
"E, jebiga. Čuj, desilo se sranje! Neki psiho je roknuo ženu, tetovirao je i ostavio tvoju knjigu, kapiraš?"
Hteo sam da zaustavim kola. Nisam bio siguran da li sam dobro čuo. Razumeo sam smisao, ali mi je bio dalek, iza granice verovatnosti. Ipak, nastavio sam da vozim jer sam već bio blizu kuće.
"Je l' me čuješ, Miha?"
"Čujem..."
"Pazi, verovatno će te panduri cimati na informativni. Budi kul, sarađuj. Ovo može da bude sjajno za naš film."
"Molim?!"
"Scenario napreduje, je l' da? Nemoj da te ništa skuca, samo ti rokaj, čujemo se..."
Parkirao sam se iza crne "korse" i izišao iz automobila. Na travnjaku ispred kuće stajali su muškarac i žena. Leto je bilo u jeku, ali su oboje nosili tamna odela i bele košulje. On se držao po strani. Bio je krupan, praznog pogleda, otromboljenih obraza i podvaljka. Ona je bila crna, omalena i debeljuškasta. Nosila je jednostavnu staromodnu frizuru. Smejalice su joj se pojavile u obrazima, pa mi je zaličila na vevericu. Pokazala mi je hromiranu značku policijskog inspektora.
"Inspektorka Ana Gadurjan. Pretpostavljam da ste vi gospodin Mihail Kurcvejl?"
"Da, ja sam"
"Želim da vam postavim nekoliko pitanja..."
No comments:
Post a Comment