Glasu Ani Maldiđijan pridružilo se Serđovo mrmljanje. Nenametljivi bas podržan metlicama na bubnju pretopio se u klavirsku deonicu. Trilere i ukrase ispratio je gitarski akord.
Uzdahnuo sam. Snimio sam fajl i zatvorio ga. Odjavio sam se sa računara. Hard-disk je zaštektao oproštajnu ariju. Ustao sam i protegao se.
– Gotovo je! – nazdravio sam šoljicom kafe i srknuo.
– Nije gotovo – opomenuo me je ženski glas.
Na ulazu u dnevnu sobu stajale su dve devojke. Enu nisam odmah prepoznao zbog košulje od grubog tkanja i kratke suknje od konoplje. Pored nje stajala je preplanula plavojka raspuštene kose.
– Sve je povezano, vreme je za svršetak – frknuo sam i otpio još jedan gutljaj.
Ena je pokazala na ulegli trosed.
– Ne možeš da ga ostaviš tek tako, umreće.
– Ludak? Naravno da će umreti.
– Ne smeš to da dopustiš. Ako ga ubiješ, svi ćemo nestati.
– Zamisao je bila da vas dve dobijete srećan kraj, a ja mogućnost, izlaz. Ludak mora da strada.
– Zar nisi ništa naučio o zakonima celine?
– Ja sam napisao priču, ja određujem pravila. Završio sam je i nema više šta da se doda – pobunio sam se.
– Varaš se. Ne možeš protiv priče. Ti je samo beležiš – javila se devojka jarosnih očiju.
– Podarili smo ti tri svršetka. Dužan si nam. Napiši pravi kraj – kazala je Ena.
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na trosed i podigao noge na stočić. Pogledao sam kroz prozor. Nebo je bilo jutarnjeplavo, isprepleteno belim penastim oblacima koji ostaju iza mlaznjaka. Svet neće nestati.
No comments:
Post a Comment