Trinaesti ciklus - Dvadeset drugi dan

ŠESTA GLAVA

Minja i Kašja utrčale su u kuću, ostavile torbe u predsoblju i odjurile u dnevnu sobu. Uključile su televizor. Počinjao je crtani film "Ekološki tim devojčica nindži u borbi protiv globalnog zagrevanja".

Sklonio sam novine sa stola i odneo rančeve iz hodnika u dvorište. Okačio sam peškire i kupaće kostime da se suše. Sa druge strane ograde javila mi se Milina mama, Zvezdana. Gustu smeđu kosu vezala je maramom. Nosila je zelenu baštensku kecelju. Gospođa Zvezdana bila je našminkana čak i kada grabulja dvorište. Mahnula mi je, pa sam joj prišao. Primetio sam da venčani prsten nosi preko tankih gumenih rukavica. Nakašljao sam se da prikrijem smešak.

"Komšija, je l' dolazite kod Van Sarovih?"
"Izgleda da hoćemo..."
"Mislim da je preterano okupiti tolike zvanice radi dečijeg rođendana, pih!"
"Da, da..."
"Tamo će biti svi ovi direktorčići; predsednik osiguravajućeg društva, gospodin Peterle, zatim upravnik škole, gospodin Flik i šef otpravne stanice, gospodin Hristov."
"Baš lepo..."
"Kako lepo, molim vas? Nemam ništa da obučem za takvu priliku. Blago Vingi, da je meni njen stas! Ali ne brinite, biće na zabavi i ovi vaši, umetnici."
"Zaista?"
"Da, doći će gospodin Redler..."
"Slikar?"
"Aha i gospodin Ranković."
"Ma, nemojte!"
"Odoh sad imam mnogo posla do večeras. Prijatno!"

Vratio sam se u kuću i seo za radni sto. Uključio sam računar. Dok sam čekao da bude spreman za rad, skuvao sam čaj. Otvorio sam album sa digitalnim fotografijama i pronašao sliku. Trifun Ranković i ja, zagrljeni. Stojimo iznad raspaljenog roštilja i visoko dižemo krigle piva. Sa ugla usana viri mu cigareta. Trudio se da me premaši u svemu, pa i u porocima. Studirao sam književnost, a on je napustio prava. Radili smo za iste časopise, jednom smo čak zajedno uređivali dečije novine. Zanimale su nas slične teme, pa smo se nadmetali na književnim konkursima. Pred završetak fakulteta prestao sam da pišem i posvetio se diplomskom radu. Posle toga sam sreo Nađu i zaposlio se u reklamnoj agenciji. Trifun je iskoristio moj zastoj i dobio nagradu za kratku priču. Završio je i prvi roman, ali ga nije uspeo da ga objavi. Jedne večeri došao je pripit i održao mi govor. Zamerao mi je što sam se povukao i što ne objavljujem. Pričao je nešto o našoj povezanosti kroz takmičenje, navodio Ničea i optuživao me da sam dopustio da mi fakultet kastrira umetnički izraz. Postao si kao oni, kazao je i pitao me kada planiram da se prijavim za asistenta i počnem da meljem mozak omladini. Tunjevina, bunio se, škola nije ništa drugo do fabrika za preradu ribe. Mislio sam da će se smiriti kad pijanstvo iščili. Sledeće nedelje posetio me je dok je Nađa bila tu. Bio je trezan, ali je opet pao u vatru i sipao pogrde. Ona te ne voli, budalo, nastradaćeš, zašto to radiš kad ni ti nju ne voliš, izješćete se kao kanibali, ona ti pije kreativnost, frustrirana kučka. Zatim je počeo da jeca. Kukavice, govorio mi je. Sve su to izgovori, a ti se plašiš i zato nećeš da pišeš. Izbacio sam ga iz stana i tako se završilo naše neobično prijateljstvo. A bio je u pravu. Plašio sam se i života i pisanja. Držao sam se za Nađu samo da bih nešto dokazao dokazao. Kad više nisam mogao da se nosim sa njenim ludilom, okrenuo sam se književnosti. Postepeno sam pisao sve više i više. Razveli smo se kada mi je izašao prvi roman. O Trifunu sam načuo pre nekoliko godina, da se vratio iz inostranstva. Više nije pisao.

Ustao sam od stola. Bilo je vreme da počnem da spremam ručak. Vinga je odgovorila da će ručati u gradu sa Svetlanom. Poslao sam joj poljubac. Osvrnuo sam se po kuhinji. Zapravo, nije mi bilo do kuvanja.

"Devojke, jeste li za roštilj?"
"Jesmo! Ura, ura!" viknula je Kašja i potrčala da obuje patike.
"Može, ja ću obično belo meso, bez priloga, a šta ćeš ti?" pitala je Minja sestru.
"Ja ću sve! Grrr!" iskezila se Kašja oponašajući izgladnelog tigra.

Dok se računar isključivao, posmatrao sam fotografiju. Trifunov i moj lik konačn su nestali sa ekrana, ispraćeni simfonijom elektronskog krkljanja.