Trinaesti ciklus - Devetnaesti dan

ČETVRTA GLAVA

Ostavio sam novine na stolu i izišao u dvorište da udahnem svež vazduh. Protegao sam se i čučnuo nekoliko puta. Zazvonio je mobilni telefon koji sam ostavio u torbici na stolu. Vratio sam se u kuću. Zvala je Vinga.

"Ljubavi, završila sam. Ne dolazim pravo kući, moram do Svetlane."
"Hoćeš da vratim devojke sa bazena?"
"Aha, srce si."
"Trener je opet predložio da Minju prebaci u seniore."
"Kakav kreten, rekla sam mu da ne dolazi u obzir. Razgovaraćemo kad dođem."
"Zvao me je Kristijan..."
"Da? Šta kaže?"

Oglasilo se zvono sa ulaznih vrata.

"Čekaj, neko zvoni."
"Srećo, u kolima sam. Ispričaćeš mi kad se vratim..."
"Vidimo se, ljubim te."
"Ćao!"

Ispred vrata stajali su žena i muškarac. Leto je bilo u jeku, ali su oboje nosili tamna odela, bele košulje i neupadljive kravate. On je bio krupan, praznog pogleda i otromboljenih obraza i podvaljka. Ona je bila crna, omalena i debeljuškasta. Nosila je jednostavnu staromodnu frizuru. Smejalice su joj se pojavile u obrazima, pa mi je zaličila na vevericu. Pokazala mi je hromiranu značku policijskog inspektora.

"Gospodin Kurcvejl?"
"Da, ja sam."
"Ana Gadurjan, ovo je moj kolega Mirko Erlih. Voleli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja."

Pogledao sam na sat, imao sam desetak minuta.

"Žurim, uskoro moram po decu..."
"Nećemo vas dugo zadržavati."
"Izvolite..."

Inspektorka i njen pratilac ušli su u kuću. Dok je prolazila osetio sam dašak sandalovine i ružinog drveta. Predložio sam da sednemo, te smo se smestili za trpezarijski sto.

"Vidim da znate za sinoćnje ubistvo", rekla je inspektorka pokazujući na raskriljene novine, "Katica Duhaček, vlasnica cvećare 'Nađin kutak', ubijena je sinoć. Jeste li možda poznavali žrtvu?"
"Ne, nisam."
"Na mestu zločina ostavljen je primerak vašeg romana. Ima li u njemu neko ubistvo?"
"Niste čitali 'Život posle'..."
"Nisam. Izgleda da ću morati..."
"Eto i neke koristi od zločina..."

Očekivao sam da će me bar popreko pogledati, ali inspektorka se osmehnula. Zaista je ličila na animiranu vevericu.

"Da li biste bili ljubazni da mi pozajmite primerak knjige?"
"Naravno."

Otišao sam do radne sobe. Uzeo sam sa police "Život posle" i doneo knjigu u trpezariju.

"Mnogi su pokušavali da se domognu mojih knjiga, ali ovo je prvi put da je u igri ubistvo."
"Ah! Koliko puta su razni pokušavali da mi podvale da čitam, ali nikada putem zločina!"

Predao sam joj knjigu. Otvorila ju je i okrenula nekoliko stranica.

"Hvala vam. Vratiću je čim zaključim slučaj."
"Nema potrebe, poklanjam vam je."

Inspektorka Gadurjan se ponovo osmehnula.

"Obećavam da ću je pročitati, ali možete li da mi ukratko prepričate radnju."
"Da je moguće sažeti roman, ne bih ispisao tolike stranice."
"Molim vas, pomogli biste mi u istrazi..."
"Mladić piše dve autobiografije. Jedna počinje njegovim rođenjem i pripoveda se ka starijem uzrastu, a druga polazi iz sadašnjosti i ide ka detinjstvu. Između ova dva toka, plete se priča o ćerkama vikinga koje istražujući Južnu Ameriku stižu do Južnog pola i tamo love medveda ljudoždera."

Inspektorka Gadurjan klimnula je glavom i oćutala nekoliko trenutaka.

"Još jedna sitnica, na unutrašnjoj korici knjige našli smo ispisan broj – stotinu trideset šest. Da li vam to nešto govori?"
"Ne! Izvinite, zaista moram da krenem..."
"Hvala vam, gospodine Kurcvejl. Izvolite", dala mi je posetnicu.
"Ako se setim nečega, javiću vam se."
"Izvinite što smo vas zadržali."

Ispratio sam policajce. Odvezli su se u crnoj "korsi". Uzeo sam torbicu i ključeve od kola i krenuo na bazen.