Tak Mor Kadan je bio najveći goblinski grad u celom Markazoru. Tačnije, to je bila jedina stalna naseobina divljeg nomadskog naroda zelenokožaca. U Mor Kadanu je stolovao kralj Beguc Smrtljokljovi (zvali su ga i Beguc Smrta ili samo "Gos'n Smrta" ali samo iza njegovih dlakavih leđa). Drski goblinski pljačkaši su tumarali između šuma Tuarhievela i Sielwode, sve od reke Karijele na jugu, do Kamenog Kraja, planinskog venca na severu. Cela ravnica im je pripadala, kao i Markazorsko Zaleđe (to je bio goblinski naziv za planinski venac Riordon). Vilenjaci su prepustili ravnicu gobinima davno, još od vremena kad su Mur-Kilad patuljci i ljudi iz okolnih kneževina raskrčili prostor između dve prašume. Ljudi su pokušavali da se nasele na ivici Belvaduora i tu i tamo među Sutrenskim brdima. Goblini su ih puštali samo zato da bi mogli da imaju redovne "mušterije" za pljačku. Vremenom su se toliko osilili da su kraj južno od Sielwode nazvali Prerijski požar, a predeo severno od šume dobio je ime Vilin-propast.
Dok je Beguc bio mladi gardista u službi bivšeg kralja Dneza Ubikoljića shvatio je da stare goblinske vrednosti neće preživeti novi vek, doba ljudi, eru trgovine. Naime, patuljci iz Mur-Kilada su želeli da trguju sa ljudskim kneževinama Karijele, Elinie, i Morijedom a preko njih i sa drugim južnjačkim enklavama ljudi. Dok si rekao "otrovna strelica", kralj Dnez je pao pokošen rukom "nepoznatog" asasina. Kao najvećem i najpodmuklijem iz klana, Begucu je pripao tron. Dugo je morao da radi na svojoj divljačnoj sabraći da bi konačno zaradio poverenje patuljaka i ljudi. Za "mali" procenat Begucovi goblini su pružali usluge "pratnje i zaštite" karavanima koji su prolazili kroz Markazor. Saobraćaj je potekao u oba smera i sve već broj goblina je shvatao da je isplativije sedeti u Mor Kadanu i prodavati đinđuve ljudima i patuljcima, nego jahati po ceo dan na vukovima i tražiti plen. Kao prvo, vukovi su smrdeli, kao drugo ujedali su gobline (i hranili se njima) i kao treće uz Begucove gardiste, pljačka je postala veoma rizična grana privrede.
Ne treba posebno napominjati da je Mor Kadan predstavljao čir na licu zemlje. Grad je bio čist kao zbir svih goblina koji su u njemu ždrali, znojili se i ispoljavali svoj prirodni talenat za nehigijenu. Struktura i plan nisu postojali, pa su se ulice (često zakrčene blatom i fekalijama) zrakasto širile od glavnog šatora poglavice i kralja Beguca.
- Gospodaru, šuma nam se približava! – štektao je uplašeni kurir. Loše vesti su često bile smrtonosne po donosioca, a jedino gore od rđavih vesti bile su bizarne.
- Kako? Kako? – zakreketao je lenjo debeli kralj Beguc. On se godinama nije pomerao iz svojih udobnih jastuka sve dok nije došao u taj stepen gojaznosti da više nije mogao da se mrdne, sve i da je hteo. Njegov mozak, ušuškan u slatkiše i proračune o zaradi nije mogao da svari poruku koju je glasonoša ponavljao.
- Gospodaru...šuma...se približava – ponovio je drhtavim glasom kurir.
Kralj Beguc je nekoliko minuta kontemplirao sliku raščerečenog glasonoše, začinjenu bičevanjem i nabijanjem na kolac, ali onda je zaključio da još uvek nije došao do zaključka da li je ova poruka dobra, loša ili izmišljena.
- Kako? – ponovo je pitao debeli kralj i pogledom potražio svog ne-toliko-vernog šamana Dreka Boleštinu
No comments:
Post a Comment