Deseti Ciklus - Dvadeseti dan

12.2

Uruvion je ugalopirao u dvorište Minas Ingole i zaustavio se tek na centralnom trgu između sedam kula. Iza sebe je ostavio oblačak prašine, a čim je sjahao pogledom je potražio nekog od čarobnjaka. Uzde starog Aikena prihvatila je jedna lepa srebrnokosa vila čija je kosa bila sva u kikicama. Kretala se kao mačka. Bila je obučena neupadljivo, u jednostavni maslinastozelenu tuniku sa hakamom.

- Hvala devojko – obratio joj se oprezno Uruvion pokušavajući da oceni njen status i njenu važnost.

- Dobro nam došao, generale – naglasila je njegovu titulu Alasea, smeškajući se.

Dopadao joj se ovaj plameni ratnik. Oko sebe je imala uglavnom smrknute čarobnjake izolovane i zatvorene u svoje učenje. Jedino je Halran vežbao i imao prava ramena, ali čak ni on nije bio tako lepo građen kao lepi general. Bilo je u njemu nečeg živog, nečeg što je u svim čarobnjacima pomalo izbledelo. To je Alasea u sebi čuvala ljubomorno, to su bili njeni plesovi na mesečini, njene prkosne kike i mačkasta priroda.

- Majstore Glandure! – mahnu general i potrča u susret starom majstoru.

- Čemu tolika žurba Uruvione? Kakve nam vesti donosiš koje nije mogao da izdrži konj običnog glasonoše? – pitao je Glandur, a oko njega su se jatili čarobnjaci.

Alasea frknu, nije joj se dopao način na koji je general skrenuo svoj muževni pogled sa nje i odjurio ka Glanduru. Tako mi i treba kad istrčavam da prihvatim konja, kao seljančica, ljutnu se na sebe Alasea i pohita da se pridruži magovima.

- Kao što već znate, pao je Srebrni gaj, a pali su još i Ertheridion i zapadni deo Ulumea. No, nisam zato pojurio ka vama, već da mi pomognete da rastumačim jednu misteriju. – reče Uruvion dok su žurno išli ka Gaju Mudrosti.

- Srce mi se kida kad čujem takve vesti, generale. Bojim se samo da smo i mi pred nerešivom tajnom, nemoj da se razočaraš ako ne možemo da ti pružimo odgovor za kojim žudiš. – oprezno reče Glandur

Kada su se svi čarobnjaci smestili u senicu i posadili generala u sredinu, na počasno mesto, Glandur dade znak Uruvionu da izloži svoj problem.

General im ispriča svoje sećanje i svoje misli, zaim im je poverio detalje o eksperimentu koji je sproveon nad dragim Maenorom. Govorio im je o svojoj dilemi, o sumnji da postoji nešto izvan dometa prirode što sprečava vilenjake da isprate svoje sposobnosti i potencijale i saberu se pred opasnošću što im se grozi. Magovi su mudro klimali glavom i upijali generalove reči. Alasea je vrtela prstićem svoje kikice i uzdisala. Plameni ratnik je dirnuo njeno srce. Bila je očarana ne samo njegovom pojavom, već njegovim oštrim umom. Nije očekivala takvu dubinu misli od vilenjaka koji ne vežba magiju, a posebno ne od jednog vojnika.

- Nije nam strano sve što pričaš – reče majstor Glandur – Ali je dobro da si došao da nam to kažeš. Do sličnih zaključaka smo i mi došli. Čak i do jednog traga. Ali razrešenje zahteva da se otvore drevne kripte i otključaju tajne vilenjaka koje su, ne bez razloga, zatočene stotinama godina. Odmori konja, pa ćeš pojuriti u prestonicu Saveta u pratnji jednog čarobnjaka da zajedno izložimo problem i dobavimo dozvolu da se otvore podzemne tajne.

- Ja ću jahati sa njim, s vašim dopuštenjem majstore – javila se Alasea.

- Pa, i dolikuje najmlađoj od nas da odjaše u avanturu za generalom– nasmeja se Glandur.

Uruvion klimnu glavom, a Alasea se zagonetno osmehnula.