Ustao sam iz kreveta. Istegnuo sam se i preseklo me, baš ispod srca. Udahnuo sam duboko i osetio tugu koja se nataložila na dnu pluća. Doručkovao sam i otišao kod doktora. Stigao sam baš u vreme kad je jedna smena na poslu, a druga samo što nije krenula. Zato nije bilo gužve i ljubazna sestra me je odmah uvela u ordinaciju.
- U čemu je problem? – pitao me je matori doktor. Oklevao sam da kažem, doca je delovao previše zainteresovan za moj bol. Kao trovač koji proverava kako sam danas da bi znao da li doza toksina deluje.
- Osećam bolove, tu i tu. – kazao sam promuklim glasom.
- Da vas poslušam. – reče doktor. Pokazao mi je da zavrnem košulju i spremio je stetoskop. Slušalica je bila hladna. Naredio mi je da dišem duboko. Još dublje.
- Ne čujem srce. Dajte ruku. – doca je počeo da gnjavi moj zglob i pritiska tetive. Nervozno me je povukao za lakat. Prilepio je svoje hladne prste na moj vrat. Zatim je tražio od mene da skinem pantalone. Pogledao sam ga upitno.
- Ne mogu da vam pronađem puls. – doktor je već počeo da se nervira. Poslao me je na skener. Ljubazna sestra mi je objasnila koliko će to da me košta i nežno me sprovela do čuda savremene medicine. Za tili čas, snimci su bili gotovi.
- Da. Sada je jasno. – promrmlja doktor zamišljeno – Vi uopšte nemate unutrašnje organe.
No comments:
Post a Comment