8.2
Zapovest je bila jasna, rasterati bandu. Vođa eskadrile je očekivao da će se ljudi uplašiti i potražiti spas u bekstvu. Ali oni su ipak nastavili da napreduju. Usporili su trk i počeli su da se zbijaju. Podigli su štitove. Vikali su i pretili oružjem. Ovde, onde ka vilenjacima su poletele kratke džebice i džiliti. Nema vilin-konjanika koji se nije podrugljivo nasmejao. Prostački projektili nisu pali ni blizu eskadrile. Komandir je mahnuo rukom. Strele zafijukaše. Kroz bandu se zaorio pobednički poklič. Njima je izgledalo kao da su vilenjaci promašili. Nijedna strela nije pogodila u meso, nije probila kožu i zarila se u mekano tkivo. Krv nije potekla i to je ljudima bio znak da je ova runda njihova. Vilenjaci su bili zapanjeni. Zar ovi divljaci nisu videli sa kojom preciznošću su strelice fijukale oko njih. Ovaj je mogao da izgubi oko, onom je peruška vilin-strele zagolicala nos. Onde je projektil probio drveni štit taman dovoljno da zagrebe zglob, ovde je proletela tik iznad glave i odnela kapu Nir-ratniku.
Kao vuci, ljudi pojuriše napred i razbiše svoj bojni red. Činilo im se da su konjanici priterani između keja i plaže, razdaljina je bila premala da bi konjička koplja donela odlučujuće preimućstvo. Ali vilenjaci nisu imali nameru da jurišaju. Konjanici još jednom potekoše kao voda. Raspršili su se i okružili ljude. Neshvatljivom brzinom, ponovo su zategnuli lukove. Još jedan volej se spustio na bandu, a zatim još jedan. Na nogama su ostali samo oni u samom središtu formacije, zaklonjeni štitovima i telima svojih saboraca. Ošamućeni gotovo natprirodnom veštinom vilenjaka, ljudi su počeli da se povlače. Očajni, lica iskrivljenih od bola, Uruvionu su ličili na Uruke. Dok su povređeni puzali, drugi Nir-borci su stajali ispred njih, štiteći ih. Ljudi su očekivali sve, samo ne da ih vilenjaci ostave na miru. Bili su spremni da se bace na koplja, da se bore do kraja, da kidaju zubima. Jedino na šta nisu bili spremni je milost. To je za njih bila nepoznanica. Zato će povlačenje sa plaže ispred Kremene kule zapamtiti kao uvredu, a ne kao milosrđe. Sada nam se svete, zaključio je Uruvion.
Ljudi su se potrpali u svoje smešne lađe i otplovili ostavivši iza sebe krvav trag. Maršal Arandur je naredio da im se dozvoli da se povuku u svoje čamce. Želeo je da se posade vrate među svoje pleme i odgovore ostale od iskrcavanja na vilenjačke obale. Uruvionu je danas bilo jasno da je on jedini vilenjak kome se čarka učinila kao pobeda varvara.
- Nismo ih slomili – rekao je Uruvion maršalu.
- Previše si mračan, mladiću – odgovorio je Arandur.
- Oni su previše nalik Uruk-narodu, neće razumeti našu poruku – protestvovao je Uruvion.
- Grešiš, sasvim ispravno su zaključili da se ne vredi boriti protiv nas – odgovorio je maršal.
General Uruvion nije imao ništa od toga što je istorija kasnije dokazala da je on bio u pravu. Ljudi su se vratili, u ogromnom broju. Bili su naoružani ozbiljnim opsadnim spravama i moćnom čarolijom. Pratili su ih bogovi sami. Jedan na jedan, vilenjački borac je vredeo više od deset ljudi. Ali protiv božanstava čak i besmrtni vilenjaci nisu mogli da se nadaju pobedi.
No comments:
Post a Comment