Deseti ciklus - Deseti dan

Drevne odaje gradili su čarobnjaci kojh se nije sećao ni Glandurov učitelj. Duboke i zaštićene mističnim runama i trajnim magijama, podzemne prostorije su nastale kad i potreba da se uskladišti opasno zanje ili nestabilna magijska energija. Osim toga, kripte su sadržale detaljne arhive zabeležene na lišću besmrtnog vilin-drveća. Iauron je bio beležnik i bibliotekar tajni. Nije voleo posetioce i posedovao je pozamašan arsenal magija i magijskog oružja kojim je mogao da se odbrani od neodgovornih magova. Što se Iaurona tiče, svaki čarobnjak koji je hteo da zaviri u kriptu, potpadao je pod tu definiciju. Niko nije mogao da se seti kada je Iauron postavljen za arhivara, a zabeleške o tom događaju čuvao je on sam. Glandur i ostali magovi prihvatali su Iauronovo prisustvo kao što su baratali činjenicom da Minas Ingole ima sedam tornjeva i da ih nikada nije bilo šest, niti će ih ikada biti osam. Magovi su vreme provodili u studiranju i vežbanju čarobnjačkih veština. Zbog toga su imali svetliji ten od ostalih vilenjaka. Iauron nikada nije izlazio iz kripte i zato je bio bled kao da su ga izujedali vampiri. Mnogi šegrti vilin-magova su duboko verovali da je to istina i da je Iauron i sam krvopija. Arhivar je nosio vunenu kapicu poput Nir-mornara. Osim što je grejala njegovu lobanju prošaranu nabubrelim venama, upijala je kondenzaciju koja je kapala sa svodova drevnih odaja. Iauron nije izlazio iz crne oklopne košulje koja mu je davala izgled reptila. Od struka do poda padala je hakama prošarana plesnivim trakama i ostacima Iauronovog doručka. Tačan sastav jednog prosečnog arhivarovog obeda bio je tema oko koje su se natezale generacije vilin-magova.

- Odlazite. Svi do jednog. Nestanite. – rekao je škripavim glasom Iauron buljuku čarobnjaka predvođenih Glandurom.

- Došao je čas da moramo da otvorimo drevne kripte. Vilin-narod je u velikoj opasnosti. – pokušao je da bude ljubazan Glandur.

- I? Šta vam tačno treba? – odgovorio je Iauron gledajući netremice svojim bledim, gotovo prozirnim očima.

Vilin-magovi zažamoriše kao školarci. Alasea ih je žustro umirila.

- Treba nam da otvarate jednu po jednu kriptu, dok ne pronađemo nešto što će nam pomoći da preokrenemo strašni udes koji je pogodio naš rod. – rekla je pomalo nestrpljivo

- Zaista? – mirno reče Iauron – Sigurni ste da ćete umeti da prepoznate pravu stvar?

Čarobnjaci na to frknuše i opet nastade žagor.

- Poštovani Iaurone, otvori nam kriptu u ime vilinskog Saveta! – reče čvrstim tonom Glandur

- Saveta? Saveta. Saveta! Bah! – gunđao je drevni vilenjak, ali se konačno pokrenuo i poveo čarobnjake u dubine drevnih odaja.

- Ovde se čuva tajni spis koji je deponovao Kelferion Bilbrandil. – reče Iauron.

Drvena vrata sa oljuštenom bojom nisu delovala dovoljno dostojanstveno. Glandur se prvi usudio da ščepa kvaku i uđe u kriptu. U maloj odaji koju je osvetljavala tinjajuća magija, na običnom postolju od hrastovine, počivao je široki komad pergamenta.