Sa vrha najvišeg tornja majstor Glandur je osmatrao horizont. San mu nije dolazio na oči već noćima. Srknuo je malo gorkog napitka iz plitke porcelanske posudice. Trpki ukus čaja zamenio je ono malo sna ili meditacije koji je vilenjaku dovoljan da obnovi svoje telo i svoj um. Glandur se naslonio na parapet i udahnuo jutarnji povetarac. Osim što ga je povremeno pritiskala prošlost, nije se osećao kao da će uskoro napuniti osamsto godina. Još uvek je mogao da vidi preko mnogo lija oštro kao soko. Glandur se otisnuo od zida i vratio u kulu.
Kružna prostorija je mogla da se pređe u pet nervoznih koraka. Veliki svećnjak bio je postavljen na lancu koji je visio sa kupole. Na crnom okovu sedeo je raskošni papagaj, preliven jarkim bojama. Njegova kraljevska ćuba davala mu je otmenost, kao i dvostruki rep koji se sjaktao mističnim tonovima žute. Njegovo okce je pametno gledalo u Glandura. Čarobnjak je zastao pred svojim pernatim saputnikom.
- Zašto nemam mačku? Ili psa? – bupnu srebrnokosi majstor.
Lendro nije umeo da odgovori na Glandurovo pitanje. Svi vilenjaci su držali leteće ljubimce u svojim domovima. Lendro je bio dovoljno šaren da pravi društvo najvećem od svih vilin-magova. Dobijao je dovoljno keksića i umeo je da pevuši stare tužbalice. Navikao je na majstorova pitanja i naučio da su ona upućena svemiru, a ne njegovom ptičijem veličanstvu.
Glandur je spustio zdelicu na delikatno izrezbaren tronožac od hrastovine i spustio se u stolicu od pletenog pruća. Pokušao je da se ponovo baci u svet snova, više da prekrati vreme, nego što je zaista očekivao da ga hipnos primi. Svakog trenutka u sobu će utrčati stražar da ga obavesti da je stigao glasonoša iz Saveta.
- Gospodaru! – čuo je krike sa donjeg sprata.
Glandur je počeo da shvata vilenjake koji se umore od ovog sveta i pređu u Aman. Zažmurio je, praveći se da spava. Livrejisani vojnik koji se pojavio na vratima postideo se, misleći da je majstor zaista usnio. Zakoračio je u majstorovu odaju i zbunio se.
- Evo me, evo me! – progunđao je Glandur i ustao iz fotelje – Stigao je konjanik?
Vojnik je klimnuo glavom i šumugnuo niz stepenice. Glandur se spustio niz kulu. Sa svakim stepenikom se pitao šta činiti, šta činiti, šta činiti?
U dvorištu Minas Ingole, majstora Glandura su dočekali ostali uvaženi magovi. Valdaglerion je obukao svečanu odoru od svile u bež tonu, ukrašenu runama. Tirition je uz srebrnkastu haljinu ukrašenu motivima meseca sa sobom nosio štap i krunu koji su se caklili od magijske sile. Halran je kao i uvek bio u asketski crnom kompletu baš kao da upravo stiže sa vežbališta. Vendetijel i Mirimae su došle odevene u ritualne ljubičaste haljine i blago usplahirene. Alasea je gledala Glandura pravo u oči. Njena ravna sivkasta kosa bila je upletena u hiljadu kikica. Izgledala je kao mačka kojoj ništa nije važno osim sjaja sopstvene dlake. U strpljivoj tišini koja priliči vilenjacima koji su prevalili petstotu, čarobnjaci su čekali da majstor nešto prozbori. Samo je Alasea znala šta će se sledeće dogoditi. Silazak u kriptu, bio je jedino rešenje. Jedino se pitala kako će na ovaj izlet vilin-čarobnjaka gledati drevni Iauron, čuvar tajnih odaja.
No comments:
Post a Comment