Uruvion je posmatrao kolonu izbeglica. Tuga je kvarila lepa lica njegovih sunarodnika. Stresao se kada je video ranjene i osakaćene. Znao je da će majstori vidari isceliti sve povrede, ali ipak je bio potresen prizorom. Umesto da plešu kroz šumu i raduju se drveću, vilenjaci su tumarali u zbegovima. Uruvion je skrenuo pogled i udario pesnicom o zid talana.
- Vanja? – povikao je Uruvion.
- Sire? – ratnica se spremno odazvala
Uruvion je prišao oknu talana. Njegov ađutant, Vanja, bila je već spremna za pokret. Za pojasom je nosila kratku konjičku sablju, na glavi visoki šlem sa belom perjanicom, a mitrilska oklopna košulja izgledala je savršeno na njoj. Držala je uzde snažnih konja koji su kopali zemlju nervozno. Vitki vilin-konji frktali su kao da predosećaju opasnost. General se spustio niz uže i bacio konju na leđa.
- Aikene, prijatelju moj. Nosi me brzo i sigurno, moramo do jutra stići u Srebrni gaj. – Uruvion je nežno pomilovao grivu belog ata.
Konj frknu i dade se u trk. General je pokušao da ne gleda u oči izbeglicama. Jahao je tamo odakle su oni dolazili. Nije mogao da im ponudi ništa. Želeo je da što pre stigne u gaj. Tek kada se otrgnuo od mračnih misli, video je da ga Vanja prati na svojoj plavoj kobili. Iza nje jahali su, kao utvare, njegovi Thandorien, elitna vilenjačka straža. Sam je izabrao svakog od njih, znao im ime i rod.
Uruvion je mislio na reči stare druidese. Negde u Srebnom gaju nalazio se drevni Ornhir, gospodar drveća. Sećanje vilin-naroda je sezalo duboko u prošlost, ali među živim vilenjacima niko nije mogao da se priseti starih bogova. Ornhir osim što je mogao da se seti pređašnjih učitelja, znao je tajne reči zaboravljenih rituala. Uruvion je pokušao da dokuči tajnu vilenjačkih bogova. Pažljivo je pratio spise i pesme skalda i nije mogao da odgonetne da li su vilenjaci napustili Majku Išu i Prvog Seldarina ili su bogovi napustili vilenjake. Činilo mu se prirodnim da roditelji napuste svoju decu koja su odrasla i pronašla svoj put. Zato je mrzeo razmažene Nir i njihove bogove koje su držali za prstić kao derlad. Nismo ni mi bez korena, kipteo je u sebi Uruvion, pronaći ću put do naših pramajki i doneti božansku baklju vilin-narodu.
- Generale, pogledajte! – ciknula je Vanja, negde pred zoru.
Uruvion se prenuo iz misli. Šuma je bila pravo pred generalom i njegovom pratnjom. Između tankih prstiju stoletnih borova gorela je narandžasta zora. Goreo je i Srebrni gaj. Uruvion se izdigao u sedlu, a dobri stari Aiken je pojurio ka šumarku. Stub gustog dima nadnosio se nad zelenilom, kao kužna pijavica. Čim su došli ispod prvih borova, Uruvion je podigao ruku. Konjanici se zaustaviše kao jedan. Konji su poslušno gazili lagano iza generala. Oštrom sluhu vilenjaka nisu mogli da promaknu krici i zvuci bitke. Uruvion je okrenuo konja u pravcu iz koga je odzvanjalo oružje i Aiken sunu napred.
Kao pokošeno snoplje, mrtvi vilenjaci su ležali na travi, njihove zlatne kose rasute po bojištu bile su krvave. Jedna grupa ljudi je udarala sekirama u totem i pokušavala da ga obori, a drugi su ložili vatre oko svetog hrasta. Vanja je ciknula i povela napad. Vilenjačka konjica se bacila na ljude kao mlin na jaja. Zapanjeni utvarama koje su se pojavile iz šume, ljudi su bacali oružje i bežali. Nekolicina je pokušala da podigne koplja i sekire, ali su vilenjački konji prošli kroz buljuk ljudi kao vihor kroz hrpu lišća. Thandorien su udarali precizno i žestoko. Za tili čas Nir su bili raštrkani, a dvadesetina njihovih boraca je zauvek ostala u travi. Uruvion je dao znak Vanji da dune u trubu i opozove razjarene Thandorien. Pobeda je pružila kapljicu osvete, ali gorka istina je zaledila generala. U podnožju svetog drveta, baš u krilu debelog hrasta, prikovan za drvo, izdahnuo je poslednji od drevnih Omhira. Pesma koja bi dozvala vilenjačke bogove bila je zauvek izgubljena u prošlosti. Uruvion je morao da odjaše i prenese Savetu tragične vesti. Sad je sva nada vilin-naroda ležala u drevnim tomovina magije.
- Vanja! – pozvao je general svog ađutanta.
Vilin-ratnica se stvorila ispred Uruviona. Njena kosa je bila ulepljena krvlju, njen izraz lica maska besa. Uruvionovo srce se steglo. Vilin-lice nije bilo stvoreno za tugu izbeglice, ali ni za jarost osvetnice. Stavio je ruku na njeno rame i prošaptao.
- Idemo odavde, Srebrni gaj je izgubljen. Moramo da izvestimo Savet.
Okupili su Thandorien i krenuli na zapad, ka Yanwe-tornju. Jahali su tri dana bez prestanka. Prašnjav i umoran, Uruvion se sručio na ležaj raskošnog talana. Probudili su ga kad je došao čas da se obrati Savetu. Okupana i namirisana, Vanja nije nimalo ličila na ratnicu. U kosi je imala zlatnu traku, a na ramenima laganu dolamu od najfinije zelene čoje. Na grudima je sijala mala zvezda od šarenih dragulja, povezana vrpcom od šarene upletene kože. Troslojnu haljinu od lakih bledozelenih čipki zaokruživale su fine sandalice sa otvorenim prstima.
Vanja je pomogla iscrpljenom generalu da se presvuče i dotera za govor pred Savetom.
- Ratno je vreme, u velikoj smo opasnosti, ali nikad ne smemo da zanemarimo osnovnu ljubaznost i etikeciju. – rekla je Vanja.
Uruvion je prepoznao svoje reči i najsmejao se. Dobar je učenik bila ova zelenooka ratnica i najbolji ađutant kojeg je ikada imao. General je obukao tamnozelenu košulju sa srebrnim nitima i niskom kragnom. Nosio je čakšire odgovarajuće smaragdne boje, uvučene u čizme od svetlo štavljene kože. Oko struka je obavio široki pojas od karirane vune u stilu severnih plemena. Preko grudi mu je stajao baldrik-uprtač sa umetnutim draguljima. Svaki kamen je označavao jednu pobedu koju je Uruvion odneo nad neprijateljima vilin-naroda. Bio je spreman za Savet. Vanja je bila uz njega i zajedno su stupili na mermerni podijum. Ukrašen bezbrojnim gravurama, krug je bio podeljen na dvanaest polja, sa trinaestim umetkom koji je vodio od stepenica do samog centra. Iz središnje tačke Uruvion se obratio savetnicima koji su bili smešteni u apsidama. Svaki Savetnik je imao utisak da je sam i da odlučuje sam, bez mogućnosti da čita izraz lica drugih. Dvorana je bila tako projektovana da se zvuk besprekorno prenosio odajom, do svake polulopte na obodu kruga.
Uruvion je ispričao sve o čarki u Srebrnom gaju, o novoj koloni izbeglica i o smrti Omhira. General je čuo da neki savetnici proklinju, neki jecaju. Nije mogao to da vidi, ali znao je da mnogi nemo vrte glavu, pogođeni bolom.
- Generale, Savet ti se zahvaljuje još jednom za sve što si učinio za vilin-narod. Glasnik će ti preneti dalje zapovesti, odmaraj se sada. Čak i najbolji luk se prekine ako se povremeno ne otpusti, a tetiva ne naulji. – reče savetnica Tenidijel.
Uruvion i Vanja se hitro skloniše sa podijuma. Na njihovo mesto stupila je Tenidijel, obučena u žalobničku odoru boje šumskog požara.
- Usahla je nada da ćemo moći da se obratimo našim bogovima na način na koji Nir komuniciraju sa svojim zaštitnicima. Sad moramo da odlučimo da li ćemo poslati glasnika našim saveznicima vilinskim bićima ili čarobnjacima. Naši preci su se obavezali da pruže zaštitu duhovima šume i obećali su da ih neće pozivati u boj. Možda bi mudrije bilo da najpre pošaljemo glasnika u Minas Ingole. Veliki Heren Istarion, red čarobnjaka čeka da im damo znak da otvore drevne tomove.
Čim je mesec izašao, brzi vilinski at nosio je glasnika ka tvrđavi Ingole.
Sa vrha najvišeg tornja majstor Glandur je osmatrao horizont. San mu nije dolazio na oči već noćima. Srknuo je malo gorkog napitka iz plitke porcelanske posudice. Trpki ukus čaja zamenio je ono malo sna ili meditacije koji je vilenjaku dovoljan da obnovi svoje telo i svoj um. Glandur se naslonio na parapet i udahnuo jutarnji povetarac. Osim što ga je povremeno pritiskala prošlost, nije se osećao kao da će uskoro napuniti osamsto godina. Još uvek je mogao da vidi preko mnogo lija oštro kao soko. Glandur se otisnuo od zida i vratio u kulu.
Kružna prostorija je mogla da se pređe u pet nervoznih koraka. Veliki svećnjak bio je postavljen na lancu koji je visio sa kupole. Na crnom okovu sedeo je raskošni papagaj, preliven jarkim bojama. Njegova kraljevska ćuba davala mu je otmenost, kao i dvostruki rep koji se sjaktao mističnim tonovima žute. Njegovo okce je pametno gledalo u Glandura. Čarobnjak je zastao pred svojim pernatim saputnikom.
- Zašto nemam mačku? Ili psa? – bupnu srebrnokosi majstor.
Lendro nije umeo da odgovori na Glandurovo pitanje. Svi vilenjaci su držali leteće ljubimce u svojim domovima. Lendro je bio dovoljno šaren da pravi društvo najvećem od svih vilin-magova. Dobijao je dovoljno keksića i umeo je da pevuši stare tužbalice. Navikao je na majstorova pitanja i naučio da su ona upućena svemiru, a ne njegovom ptičijem veličanstvu.
Glandur je spustio zdelicu na delikatno izrezbaren tronožac od hrastovine i spustio se u stolicu od pletenog pruća. Pokušao je da se ponovo baci u svet snova, više da prekrati vreme, nego što je zaista očekivao da ga hipnos primi. Svakog trenutka u sobu će utrčati stražar da ga obavesti da je stigao glasonoša iz Saveta.
- Gospodaru! – čuo je krike sa donjeg sprata.
Glandur je počeo da shvata vilenjake koji se umore od ovog sveta i pređu u Aman. Zažmurio je, praveći se da spava. Livrejisani vojnik koji se pojavio na vratima postideo se, misleći da je majstor zaista usnio. Zakoračio je u majstorovu odaju i zbunio se.
- Evo me, evo me! – progunđao je Glandur i ustao iz fotelje – Stigao je konjanik?
Vojnik je klimnuo glavom i šumugnuo niz stepenice. Glandur se spustio niz kulu.
U dvorištu Minas Ingole, majstora su dočekali ostali uvaženi magovi. Valdaglerion je obukao svečanu odoru od svile u bež tonu, ukrašenu runama. Tirition je uz srebrnkastu haljinu ukrašenu motivima meseca sa sobom nosio štap i krunu koji su se caklili od magijske sile. Halran je kao i uvek bio u asketski crnom kompletu baš kao da upravo stiže sa vežbališta. Vendetijel i Mirimae su došle odevene u ritualne ljubičaste haljine i blago usplahirene. Alasea je gledala Glandura pravo u oči. Njena ravna sivkasta kosa bila je upletena u hiljadu kikica. Izgledala je kao mačka kojoj ništa nije važno osim sjaja sopstvene dlake. U strpljivoj tišini koja priliči vilenjacima koji su prevalili petstotu, čarobnjaci su čekali da majstor nešto prozbori.
Glandur je pogledom pozdravio svoje prijatelje. Prišao je konjaniku i od mladog vilenjaka primio pismo iz Saveta. Polomio je voštani pečat i strpljivo je razmotao grubu hartiju. Pregledao je pismo i vratio ga u omot. Glandur je pružio pismo kolegama. Valdaglerion je bio najbliži.
- General Uruvion je zakasnio. Nir su zapalili Srebrni gaj i ubili posledneg Omhira. Savet traži našu pomoć. Pretražite magijske zapise, otvorite svoje zbirke drevnih tomova, potrebna nam je moćna vilin-magija iz starine.
Alasea znala šta će se sledeće dogoditi. Čarobnjaci će zaviriti u svoje spise, ali tamo neće pronaći ništa. Silazak u kriptu, bio je jedino rešenje. Pitala se kako će na taj izlet vilin-čarobnjaka gledati drevni Iauron, čuvar tajnih odaja. Ipak, odlučila je da ćuti i posluša najstarijeg maga.
Alasea se vratila u svoju kulu. Spustila se u podrum i lakim pokretom ruke osvetlila prostoriju. Magijsko svetlo je rasteralo sve senke. Zašuštale su mistične sile koje drže na okupu pergamente starih knjiga. Na visokoj polici sa plitkim nišama stajalo je Alaseino magjisko blago, retki spisi starih učitelja. Davno je odustala od rvanja sa jogunastim knjigama. Sad je bilo drugačije, morala je da pokuša još jednom. Alasea je duboko uzdahnula. Očistila je svoj um i ispunila ga voljom. Iskrzani list je uzleteo sa police i zapolovio vazduhom. Nežno se spustio tik iznad ruku čarobnice.
Počela je da juri treperave rune. Linije su plesale, trbuščići ukrasnih vilin-slova su izbegavali njen pogled. Kao na uzburkanoj površini vode, magijski zapis se mreškao. Alasea je čarala tiho, pa onda sve glasnije. Tu i tamo poneka tengwa se umirila, ali to nije bilo dovoljno da Alasea rastumači ma i najkraću rečenicu. Sačekala je strpljivo da se rune primire. Skrenula je pogled i krajičkom oka pratila šta se dešava na pergamentu. Primetila je da znaci još uvek igraju. Prestala je da pevuši magijsku mantru i blago iskrenula glavu. Trudila se da joj pogled i dalje bude čvrsto uperen pravo napred, u zid ostvetljen magijom. Pergament je bio u Alaseinom vidnom polju, izvan fokusa. Samo tako su tethar počele da se smiruju. Postepeno, jedan po jedan znak je dolazio na svoje mesto. Alasea je još više istegla vrat. Kako joj to ranije nije sinulo?
Zapanjena otkrićem, Alasea je izgubila koncentraciju i pergament je izgubio moć levitacije. Uspela da ga zgrabi i odloži na policu u poslednjem trenutku pre nego što bi joj magijska energija opekla prste. Alasea se glasno nasmejala. Pokušavala je da pročita tengwar, a na pergamentu su bile zapisane sarati rune! Zatvorila je oči, prikupila iznova snagu i volju i prizvala zapis sa police. Lebdeo je blizu njenog lica. Iskrenula je glavu i odlučno gledala napred. Treperava slova složila su se poslušno elitne jedinice što u koraku promene formaciju. Alasein izoštreni um zapamtio je svaku reč sa pergamenta.
Uzbuđena, ustrčala je uz stepenice svoje kule. Nije stigla da sedne za sto, već je kao posednuta ispisivala rune crvenim mastilom. Hartija je bila spremna i žedno je upijala znakove. Tek kada se slika iz Alaseinog uma premestila na papir, čarobnica je odahnula. Okrenula se u malenoj odaji i zaplesala. Kikotala se, verovatno je ona jedina od svih čarobnjaka koja je imala dovoljno sreće ili dovoljno mašte da pokuša drugačiji pristup. Čim se tinta prosušila, Alasea sede da pročita šta je zapisano.
Nažalost, taj svitak joj nije otkrio mnogo. Nisu ni ostali koje je imala u podrumu. Čitavu noć i dobar deo dana, Alasea je provela tumačeći zapise iz svoje zbirke. Našla je samo fragmente, iscepkane poruke starih čarobnjaka. Iz njih se moglo naslutiti da postoji ustrojstvo iza magijskih fenomena, neka vrsta prepreke ili zabrane koja je ograničavala upotrebu čarolija. Vilenjački magovi, naime, nisu mogli direktno da učestvuju u ratu protiv ljudi...
Xxx
Ovo ide posle, na kraj poglavlja
Drevne odaje gradili su čarobnjaci kojh se nije sećao ni Glandurov učitelj. Duboke i zaštićene mističnim runama i trajnim magijama, podzemne prostorije su nastale kad i potreba da se uskladišti opasno zanje ili nestabilna magijska energija. Osim toga, kripte su sadržale detaljne arhive zabeležene na lišću besmrtnog vilin-drveća. Iauron je bio beležnik i bibliotekar tajni. Nije voleo posetioce i posedovao je pozamašan arsenal magija i magijskog oružja kojim je mogao da se odbrani od neodgovornih magova. Što se Iaurona tiče, svaki čarobnjak koji je hteo da zaviri u kriptu, potpadao je pod tu definiciju. Niko nije mogao da se seti kada je Iauron postavljen za arhivara, a zabeleške o tom događaju čuvao je on sam. Glandur i ostali magovi prihvatali su Iauronovo prisustvo kao što su baratali činjenicom da Minas Ingole ima sedam tornjeva i da ih nikada nije bilo šest, niti će ih ikada biti osam. Magovi su vreme provodili u studiranju i vežbanju čarobnjačkih veština. Zbog toga su imali svetliji ten od ostalih vilenjaka. Iauron nikada nije izlazio iz kripte i zato je bio bled kao da su ga izujedali vampiri. Mnogi šegrti vilin-magova su duboko verovali da je to istina i da je Iauron i sam krvopija. Arhivar je nosio vunenu kapicu poput Nir-mornara. Osim što je grejala njegovu lobanju prošaranu nabubrelim venama, upijala je kondenzaciju koja je kapala sa svodova drevnih odaja. Iauron nije izlazio iz crne oklopne košulje koja mu je davala izgled reptila. Od struka do poda padala je hakama prošarana plesnivim trakama i ostacima Iauronovog doručka. Tačan sastav jednog prosečnog arhivarovog obeda bio je tema oko koje su se natezale generacije vilin-magova.
- Odlazite. Svi do jednog. Nestanite. – rekao je škripavim glasom Iauron buljuku čarobnjaka predvođenih Glandurom.
- Došao je čas da moramo da otvorimo drevne kripte. Vilin-narod je u velikoj opasnosti. – pokušao je da bude ljubazan Glandur.
- I? Šta vam tačno treba? – odgovorio je Iauron gledajući netremice svojim bledim, gotovo prozirnim očima.
Vilin-magovi zažamoriše kao školarci. Alasea ih je žustro umirila.
- Treba nam da otvarate jednu po jednu kriptu, dok ne pronađemo nešto što će nam pomoći da preokrenemo strašni udes koji je pogodio naš rod. – rekla je pomalo nestrpljivo
- Zaista? – mirno reče Iauron – Sigurni ste da ćete umeti da prepoznate pravu stvar?
Čarobnaci na to frknuše i opet nastade žagor.
- Poštovani Iaurone, otvori nam kriptu u ime vilinskog Saveta! – reče čvrstim tonom Glandur
- Saveta? Saveta. Saveta! Bah! – gunđao je drevni vilenjak, ali se konačno pokrenuo i poveo čarobnjake u dubine drevnih odaja.
- Ovde se čuva tajni spis koji je deponovao Kelferion Bilbrandil. – reče Iauron.
Drvena vrata sa oljuštenom bojom nisu delovala dovoljno dostojanstveno. Glandur se prvi usudio da ščepa kvaku i uđe u kriptu. U maloj odaji koju je osvetljavala tinjajuća magija, na običnom postolju od hrastovine, počivao je široki komad pergamenta.
No comments:
Post a Comment