Uruvion je posmatrao kolonu izbeglica. Tuga je kvarila lepa lica njegovih sunarodnika. Stresao se kada je video ranjene i osakaćene. Znao je da će majstori vidari isceliti sve povrede, ali ipak je bio potresen prizorom. Umesto da plešu kroz šumu i raduju se drveću, vilenjaci su tumarali u zbegovima. Uruvion je skrenuo pogled i udario pesnicom o zid talana.
- Vanja? – povikao je Uruvion.
- Sire? – ratnica se spremno odazvala
Uruvion je prišao oknu talana. Njegov ađutant, Vanja, bila je već spremna za pokret. Vitki vilin-konji frktali su kao da predosećaju sve opasnosti puta. General se spustio niz uže i bacio konju na leđa.
- Aikene, prijatelju moj. Nosi me brzo i sigurno, moramo do jutra stići u Srebrni gaj. – Uruvion je nežno pomilovao grivu snažnog belca.
Konj frknu i dade se u trk. General je pokušao da ne gleda u oči izbeglicama. Jahao je tamo odakle su oni dolazili. Nije mogao da im ponudi ništa. Želeo je da što pre stigne u gaj. Tek kada se otrgnuo od mračnih misli, video je da ga Vanja prati na svojoj plavoj kobili. Iza nje jahali su, kao utvare, njegovi Thandorien, elitna vilenjačka straža.
Uruvion je mislio na reči stare druidese. Negde u Srebnom gaju nalazio se drevni Ornhir, gospodar drveća. Sećanje vilin-naroda je sezalo duboko u prošlost, ali među živim vilenjacima niko nije mogao da se priseti starih bogova. Ornhir osim što je mogao da se seti starih učitelja, znao je tajne reči zaboravljenih rituala. Uruvion je pokušao da dokuči tajnu vilenjačkih bogova. Pažljivo je pratio spise i pesme skalda i nije mogao da odgonetne da li su vilenjaci napustili Majku Išu i Prvog Seldarina ili su bogovi napustili vilenjake. Činilo mu se prirodnim da roditelji napuste svoju decu koja su odrasla i pronašla svoj put. Zato je mrzeo razmažene Nir i njihove bogove koje su držali za prstić kao derlad. Nismo ni mi bez korena, kipteo je u sebi Uruvion, pronaći ću put do naših pramajki i doneti božansku baklju vilin-narodu.
- Generale, pogledajte! – ciknula je Vanja, negde pred zoru.
Uruvion se prenuo iz misli. Šuma je bila pravo pred generalom i njegovom pratnjom. Između tankih prstiju stoletnih borova gorela je narandžasta zora. Goreo je i Srebrni gaj. Uruvion se izdigao u sedlu, a dobri stari Aiken je pojurio ka šumarku. Stub gustog dima nadnosio se nad zelenilom, kao kužna pijavica. Čim su došli ispod prvih borova, Uruvion je podigao ruku. Konjanici se zaustaviše kao jedan. Konji su poslušno kasali iza generala. Oštrom sluhu vilenjaka nisu mogli da promaknu krici i zvuci bitke. Uruvion je okrenuo konja u pravcu iz koga je odzvanjalo oružje i Aiken sunu napred.
Kao pokošeno snoplje, mrtvi vilenjaci su ležali na travi, njihove zlatne kose rasute po bojištu bile su krvave. Jedna grupa ljudi je udarala sekirama u totem i pokušavala da ga obori, a drugi su ložili vatre oko svetog hrasta. Vilenjačka konjica se bacila na ljude kao mlin na jaja. Za tili čas Nir su bili raštrkani, a dvadesetina njihovih boraca je zauvek ostalo u travi. Uruvion je dao znak Vanji da dune u trubu i opozove razjarene Thandorien. Pobeda je pružila kap osvete, ali gorka istina je sledila generala. U podnožju svetog drveta, baš u krilu debelog hrasta, prikovan za drvo, izdahnuo je poslednji od drevnih Omhira. Pesma koja bi dozvala vilenjačke bogove bila je zauvek izgubljena u prošlosti. Uruvion je morao da odjaše i prenese Savetu tragične vesti. Sad je sva nada vilin-naroda ležala u drevnim tomovina magije.
No comments:
Post a Comment