Četrnaesti ciklus - Sedmi dan

DEVETA GLAVA – drugi deo

Izišli smo u dvorište. S desne strane bazena bili su postavljeni stolovi. Tanjiri su se šarenili, odajući utisak raskošnog posluženja. Pored poslednjeg stola u nizu, u baštenskim foteljama od pletenog pruća sedele su ženice. Nedostajala je samo domaćica. Za trenutak su prekinule ispijanje koktela i čavrljanje.
"O, pa to je gospođa Kurcvejl!" ciknula je oronula plavuša, žena otpravnika stanice.
Gospođa Flik, proseda dama oštrih crta lica, ustala je i pozvala Vingu da sedne s njima.
"Draga, pridruži nam se!"
"Šta pije? Donesite joj na tanjiriću pomalo od svega", zapovedala je smeđokosa tetica odevena u sari.
"Nemoj dugo, udaviće me", šapnula mi je Vinga i uputila se ka senatu uspešnih žena.
Domaćin je biranim rečima pozdravio skup, pa smo nastavili ka vrhu bazena. Gospodin Flik pokušavao je da mi predstavi roman koji piše već godinama: potresnu priču o slepom nastavniku koji pokušava da izvede na put razred pun problematične dece. Postaje upravnik škole, svevideći autoritet, koji svetlošću znanja obasjava mlade duše, premda sam ostaje u večitom mraku. Srećom, sedokosog upravnika izgubili smo kod roštilja prepunog pljeskavica, kobasica i ražnjića. Malo dalje, pored pivske točilice i stočića s rashlađenim kriglama, bučnom grupom muškaraca dirigovao je Ranković.
"A oficir se okrene i kaže, a meni se ne čini da je ta-a-ko-ko-da!"
Svi su se zasmejali. Advokat Josipovič držao se za pozamašni stomak; iz čaše mu se prosuo srk piva. Bleštavi osmeh gospodina Peterlea isticao se naspram osunčane kože i kose obojene u crno. Ličio je na Ronalda Regana. Šef stanice, gospodin Hristov, brisao je brčiće od pivske pene. Tik gospodina Redlera udvostručio se, kriveći mu lice od žmirkanja i podizanja obrva. Po licima sagovornika, Ranković je primetio da smo mu iza leđa. Okrenuo se glumeći izenađenost.
"Hej, Miho!"
Raširio je ruke i ponudio mi da se rukujemo.
Prihvatio sam pokušavajući da odmerim stisak.
"Trifune."
Stajali smo nekoliko trenutaka u tišini. Iza nas, domaćin je preuzeo palicu i zabavljao goste.
"Ne piješ pivo?", upitao sam. Primetio sam da drži čašu mineralne vode.
"Ne, više ne pijem."
"Čuo sam da si putovao?"
"Indija, Nepal, Bangladeš. Vratio sam se pre dve-tri godine. Zapravo, predahnuo sam posle Azije pa sam do pre godinu i po dana bio u Africi, uglavnom u Keniji."
Govorio je kroz titraj osmeha, manje žustro nego što pamtim.
"A ti?" pitao me je.
"Tu sam."
"Pišeš?"
Potvrdio sam.
"Čitao sam 'Usamljenog šetača'. Dopao mi se onaj deo o trenju duše i slabosti."
Nisam mogao da protumačim da li mi se ruga ili pokušava da bude ljubazan.
"Kad smo već kod slabosti i slabih, jesi li posetio Nađu u poslednje vreme?"
Namrštio sam se.
"Sutra idem u sanatorijum. Nešto je... moram da potpišem neka ovlašćenja."
Klimnuo je i zagledao se u čašu.
"Pisao sam joj često, iz svih zemalja..."
Oćutao sam. Setio sam se poslednje posete Nađi. Glavna sestra mi je dala mnoštvo pisama bez povratne adrese. Bacio sam ih neotvorena.
"Izvinite što prekidam."
Ranković se osmehnuo Vingi i lako naklonio.
"Idem da proverim Minju, hoćeš li sa mnom?"
"Stići ću te, samo trenutak da se pozdravim sa Trifunom."
Mahnula mu je i pošla ka kući.
"Pa, svako dobro", rekao sam i pružio ruku.
Prihvatio je pozdrav.
"Vidi se da ovu ženu dobro neguješ. Nek' ti dugo traje."
Zastao sam i pogledao ga u oči. Nije bio zajedljiv. Bio je potpuni gad.