Četrnaesti ciklus - Deveti dan

DESETA GLAVA – prvi deo

Ustao sam s prvim svetlom i iskrao se iz postelje. Sa prijema kod Van Sarovih utekli smo se čim je prošlo duvanje svećica. Gospođa Zvezdana čuvala je Vingu od kola dosadnih tetica, dok sam ja bio osuđen na tumaranje s čašom penušavog vina. Izbegavao sam da se zadržim u razgovoru, plutajući i osmehujući se kao da sam domaćin. Minja se lepo provela, premda sam već slutio da ću morati da joj iz glavice ispiram Štefine gluposti.
Imao sam tremu pred polazak. Možda sam se pribojavao susreta s Nađom. Premda za to nije bilo uporišta u stvarnosti, osećao sam se kao da odlazim krišom. Istina, laknulo mi je pošto sam razgovarao s Vingom, ali blaga nelagodnost me je i dalje pratila. Napravio sam tri velika sendviča u ražanim kiflama, sa krem-sirom, šunkom i paradajzom. Poneo sam i sok u plastičnoj boci.
Vožnja mi je prijala. Sišao sam s autoputa čim sam izašao iz grada. Preticao sam traktore natovarene senom, ispratio kvartet kombajna koji su užinali kukuruz, milio kroz sela i gradiće nenaviknut na poluplrazne ulice. Doručkovao sam na benzinskoj stanici, naslonjen na automobil. Društvo su mi pravili mačor sjajne crne dlake i starac koji je pokušavao da zapodene razgovor o vremenu i izazovima savremene zemljoradnje. Od vreline letnjeg jutra donekle me je spasila vožnja kroz šumu. Poželeo sam da uspon na Železna brda potraje. Čak su kroz misli počeli da mi se motaju obrisi pripovetke, kad sam izbio na visoravan i skrenuo na puteljak koji je vodio do sanatorijuma.
Ustanova se nalazila u zagrljaju šume, tik ispod male uzvisine. Veliko kameno zdanje i niz okolnih kućica delovali su kao hotel. Žičanu ogradu skrivala je gusta živica. Put je bio preprečen, a kraj njega je stajala prijavnica. Prosedi uniformisani gospodin zauzet ispijanjem jogurta, mahnuo mi je da prođem, podigavši rampu. Park je bio pust, ali se na sportskim terenima odvijala usporena košarkaška utakmica. Zaustavio sam auto na malom parkiralištu ispred glavne zgrade. Okolni travnjak bio je ukrašen bašticom. Grupica žena zalivala je cveće i skupljala lišće ispod ukrasnog žbunja.
Dva put sam pozvonio i vrata su se otvorila uz zujanje. U hodniku je bilo prohladno.
"Kod doktorke Mozes", kazao sam mladiću koji je frizurom i odlučnim kretnjama više ličio na marinca nego na bolničara.
"Desnim hodnikom do kraja, vrata broj sto šest", odgovorio mi je pošto je spustio slušalicu.
Zakucao sam na vrata i ušao. Prostorija nije ličila ni na ordinaciju, ni na kancelariju. Za radnim stolom od tamnog drveta sedela je sitna žena. Tamna kosa joj je bila skupljena u punđu, s nekoliko odbeglih pramenova. Ispod razgrnutog belog mantila nosila je majicu boje kajsije. Skrenula je pogled sa računarskog ekrana i osmehnula se. Po borama oko usana mogao sam da pretpostavim da je starija nego što deluje. Oči boje lešnika bile su žive, a pogled veoma prisutan.
"Eleonora Mozes, pretpostavljam da ste vi gospodin Kurcvejl."
Potvrdio sam.
"Izvolite, sedite", rekla je mekim glasom.
Smestio sam se na drvenu stolicu presvučenu šarenim pletivom.
"Doktor Markoni je otišao u penziju pre tri meseca, pa sam ja preuzela njegove pacijente."
"Kako je Nađa?"
"Sad je dobro, prebacili smo je na posmatranje u paviljon B. Čini mi se da operacija neće biti neophodna, ali ću vas ipak zamoliti da potpišete ovlašćenje."
"Naravno."
Doktorka mi je pružila tanku omotnicu sa pripremljenim dokumentom. Uzeo sam hemisjku olovku iz pune čaše pisaljki, proverio je, pa se potpisao u dnu papira.
"Svakako želite da posetite Nađu?" upitala me je.
Na trenutak mi se vratila trema.
"Da, ako je to moguće."
Doktorka me je ispratila iz prostorije. Izišli smo iz zgrade i prošli pored nekoliko pacijenata koji su skupljali otpatke i grabuljali ukrasni šljunak oko staze. Prišli smo dugačkoj beloj zgradi. Na prozorima je osim zelene mreže protiv insekata bila i gvozdena rešetka. Pozvonila je, pa smo ušli u paviljon praćeni zujanjem brave. Doktoka se javila glavnoj sestri i povela me hodnikom. Sa leve i desne strane kroz poluotvorena vrata video sam pacijente. Ležali su na krevetima. Neki su spavali. Neki su bili vezani. Mimoišli smo se sa staricom koja je umotana u frotirski ogrtač čučala pored bolničarskih kolica. Mozes je mahnula sestri i nastavili smo ka dnu hodnika. Iz džepa mantila doktorka je izvadila kvaku i otvorila vrata. Prošli smo u drugi deo paviljona. Zastakljene sobe bile su manje, u svakoj po jedan krevet. Doktorka Mozes zastala je kod sestara.
"Nađa je u drugoj sobi s leve strane", rekla je i pokazala rukom.