Četrnaesti ciklus - Peti dan

DEVETA GLAVA – prvi deo

Van Sarovi su stanovali u delu grada gde skorojevići kupuju vile osiromašenih filmskih zvezda. Na kapiji nije bilo crvenog tepiha, ali su nas skolili momak koji je bio zadužen za parkiranje automobila i devojka koja je povela Minju u veliki beli šator za Štefine goste.
Meri nas je dočekala na vratima, odevena u drečavocrvenu haljinu bez rukava s velikim izrezom. Obasula nas je veštačkim osmehom i ćeretanjem.
"Oh, to su gospodin pisac i ljupka mu ženica. Kako ste mi? Draga, prekrasno izgledaš! Gde si kupila taj šal? Uđite, uđite. Je l' se Minjica već smestila? Dobro, evo tamo je bar, pored bazena je sto. Očekujemo još zvanica. Tu je i vaš prijatel,j gospodin Ranković! Kako ide knjiga?"
"Ide..."
"Divno, divno, a scenario?"
"Ide..."
"Izvinite me, moram do kuhinje da se uverim da je sve spremno... Marija!" doviknula je za onižom ženicom koja je nosila korpe s pecivom.
Pogledao sam Vingu i osmehnuo se. Prevrnula je očima. Pošli smo do šanka. Bučni muški razgovor dopirao je iz stražnjeg dvorišta; bili smo sami u salonu kojim su vladale kožne fotelje napadnih boja, oslikane obrisima životinja.
Uzeli smo po čašu penušavog vina sa šanka i premestili se dublje u salon, što dalje od vrata.
"Nije šampanjac", primetio sam.
"Misliš da je proseko?"
"Hm, ne deluje italijanski, pre će biti neki sekt."
"Šta se desilo? Nisi reč progovorio u kolima."
"Zbog Minje..."
Vinga je klimnula.
"Nešto u vezi sa Nađom?"
"Da, javili su mi iz bolnice da je progutala nešto. Moram da odem tamo i potpišem odobrenje, za slučaj..."
"Ideš ujutru?"
"Da, što pre krenem, pre ću da se vratim."
Vinga me je pomilovala po obrazu. Poljubio sam joj ruku.
"Nešto si hteo da mi kažeš, još od juče."
"Prekjuče sam dobio pošiljku. Neko mi je poslao primerak knjige 'Život posle'. Bio je ižvrljan. Juče je dolazila policija."
"Policija? Zašto? Kada?"
"Posle bazena, bila si u gradu sa Svetlanom."
"Zašto mi nisi rekao?"
Nasmešio sam se i poljubio joj vrh nosa.
"Ludice, pokušavao sam, ali ceo dan nismo imali ni trenutak nasamo."
"Izvini, potpuno sam bila... Šta su hteli?"
"Dogodilo se ubistvo, neko je ostavio knjigu na mestu zločina."
"Tvoju knjigu?"
"Da, takođe 'Život posle'. Na koricama je bio ispisan broj – sto trideset šest"
"Sećam se, pitao si me za taj broj. Ali to je bilo ujutru."
"U knjizi iz pošiljke koju sam dobio toliko reči bilo je zacrnjeno."
Želeo sam da joj kažem da je to slučajnost, neslana šala, ali ni sam nisam u to verovao, a Vinga nije bila žena koju ste mogli smiriti utešnim obećanjima da će sve biti u redu i rešiti se samo od sebe.
"Pa, šta su ti rekli?"
"Ko? Detektivi? Ništa, uobičajeni postupak. Dao sam im primerak romana da pročitaju."
"A šta kažu za podudarnost brojeva? Jesmo li u opasnosti?"
"Nisam im rekao da sam dobio knjigu, pa brojeve nisam ni pominjao."
"Zašto, pobogu?"
"Ne znam, nisam želeo da verujem da... nisam hteo da se zadrže i opsednu nam kuću."
"Moraćeš to da prijaviš. Miha, pogledaj me."
"Hoću, čim se vratim iz sanatorijuma."
"Uh, čekaj. Mnogo si mi sad rekao..."
Iskapila je vino.
"I sam ne znam šta da mislim."
Prekinuo nas je brundavi muški glas.
"Hej, vi tamo, što se krijete? Ko je to? O, gospodine Kurcvejl!"
Ugledao sam gospodina Van Sara, direktora pivare. Bio je veoma visok i glavat, podsećao je na penzionisanog boksera. Guste obrve i duboke bore oko očiju skrivale su pogled, taman kao i njegova kosa i isto toliko tršav.
"Šta ste se tu osamili? 'Ajte s nama, svi smo napolju, kod bazena."
Okrenuo se ka muškarcu koji je stajao na vratima dvorišta.
"Ej, gospodine Flik, vidite ko nam je došao", doviknuo je mršuljavom sedokosom upravniku škole.
Vinga mi je dala znak i pošli smo s domaćinom.