PASULJ TROPRDAC
Dragi moji orkići, večeras kuvamo vojnički pasulj, poznatiji kao troprdac. Od davnina ga pripremaju kuhinje svih ratnih gospodara, a lako je shvatiti zašto. Glavni sastojci jesu pasulj i svinjetina, a troprdac je istovremeno i hrana i oružje. Setićemo se da je veliki ork-vojvoda Svinjoje Prdula odolevao opsadi hraneći pasuljem branioce tvrđave Grokk tri stotine sedamdeset sedam dana. Čim bi se ljudsko-vilenjačka vojska primakla zidinama, Svinjoje i njegovi momci bi prducnuli. Zelenkasti gas prekrio bi bojište, a preživeli protivnici pobegli glavom bez obzira. Admiral Svinjhem fon Tegethof imao je u floti šezdeset osam topovnjača-pasuljara. Uz domišljatu upotrebu pampura i sitne sačme, te redovnih porcija pasulja, njegova Prd-flota uspela je da potopi crnovilenjački nosač harpija "Sadi Mazi" u bici Na Pola Puta.
Nabavite sedam stotina sedam tona šarenog, crnog, belog i kariranog pasulja kao i sedam stotina šest tona rebaraca, slanine, pečenice i drugog suvog mesa. Džinovsku mrkvu dovucite iz Mrkvićgrada, na obodu hobitskih zemalja. Dve stotine sedamnaest džakova crnog luka opljačkajte od hobita, kad ste već u komšiluku. Tri kace zgrušane krvi... pa verujem da ćete se snaći, he-he. Dva lovorova venca smaknite sa odsečenih glava ljudskih generala. Za zapršku će vam biti neophodno sto šest kaca svinjske masti, šest džakova brašna, tri džaka mlevene paprike i tridesetak glavica belog luka.
E, sad.
U odvojenim posudama namočite pasulj i suvo meso preko noći. Ujutru procedite pasulj, prokuvajte, odlijte staru vodu i nalijte tri stotine dvadeset dva litra sveže. Suvo meso procediti, prokuvati, zatim isprati i dodati pasulju. U obližnoj pilani narežite mrkvu na daske colovače a onda ih nacepkajte u lonac. Pasulju dodajte i crni luk i krv. Kuvajte mesecima dok voda ne postane bela. Posolite, ali oprezno zbog suvog mesa. Po ukusu možete naseckati i drugo korenasto povrće, celer ili peršun. Mnogi mladi kuvari žale mi se da u pasulju imaju previše piljevine. Zato ponavljam, žir i šišarke nisu korenasto povrće!
Na masti propržite brašno, crvenu papriku i beli luk. Podlijte hladnom vodom jer se lakše razmuti i ulije u lonac. Dodajte lovorove vence i kuvajte još desetak dana. Začinite po želji. Uz pasulj služite svež domaći hleb, ukiseljene papirke, crveni luk, ork-proju i jezerce pavlake.
Laku noć, mali moji orkići.
Četrnaesti ciklus - Deveti dan
DESETA GLAVA – prvi deo
Ustao sam s prvim svetlom i iskrao se iz postelje. Sa prijema kod Van Sarovih utekli smo se čim je prošlo duvanje svećica. Gospođa Zvezdana čuvala je Vingu od kola dosadnih tetica, dok sam ja bio osuđen na tumaranje s čašom penušavog vina. Izbegavao sam da se zadržim u razgovoru, plutajući i osmehujući se kao da sam domaćin. Minja se lepo provela, premda sam već slutio da ću morati da joj iz glavice ispiram Štefine gluposti.
Imao sam tremu pred polazak. Možda sam se pribojavao susreta s Nađom. Premda za to nije bilo uporišta u stvarnosti, osećao sam se kao da odlazim krišom. Istina, laknulo mi je pošto sam razgovarao s Vingom, ali blaga nelagodnost me je i dalje pratila. Napravio sam tri velika sendviča u ražanim kiflama, sa krem-sirom, šunkom i paradajzom. Poneo sam i sok u plastičnoj boci.
Vožnja mi je prijala. Sišao sam s autoputa čim sam izašao iz grada. Preticao sam traktore natovarene senom, ispratio kvartet kombajna koji su užinali kukuruz, milio kroz sela i gradiće nenaviknut na poluplrazne ulice. Doručkovao sam na benzinskoj stanici, naslonjen na automobil. Društvo su mi pravili mačor sjajne crne dlake i starac koji je pokušavao da zapodene razgovor o vremenu i izazovima savremene zemljoradnje. Od vreline letnjeg jutra donekle me je spasila vožnja kroz šumu. Poželeo sam da uspon na Železna brda potraje. Čak su kroz misli počeli da mi se motaju obrisi pripovetke, kad sam izbio na visoravan i skrenuo na puteljak koji je vodio do sanatorijuma.
Ustanova se nalazila u zagrljaju šume, tik ispod male uzvisine. Veliko kameno zdanje i niz okolnih kućica delovali su kao hotel. Žičanu ogradu skrivala je gusta živica. Put je bio preprečen, a kraj njega je stajala prijavnica. Prosedi uniformisani gospodin zauzet ispijanjem jogurta, mahnuo mi je da prođem, podigavši rampu. Park je bio pust, ali se na sportskim terenima odvijala usporena košarkaška utakmica. Zaustavio sam auto na malom parkiralištu ispred glavne zgrade. Okolni travnjak bio je ukrašen bašticom. Grupica žena zalivala je cveće i skupljala lišće ispod ukrasnog žbunja.
Dva put sam pozvonio i vrata su se otvorila uz zujanje. U hodniku je bilo prohladno.
"Kod doktorke Mozes", kazao sam mladiću koji je frizurom i odlučnim kretnjama više ličio na marinca nego na bolničara.
"Desnim hodnikom do kraja, vrata broj sto šest", odgovorio mi je pošto je spustio slušalicu.
Zakucao sam na vrata i ušao. Prostorija nije ličila ni na ordinaciju, ni na kancelariju. Za radnim stolom od tamnog drveta sedela je sitna žena. Tamna kosa joj je bila skupljena u punđu, s nekoliko odbeglih pramenova. Ispod razgrnutog belog mantila nosila je majicu boje kajsije. Skrenula je pogled sa računarskog ekrana i osmehnula se. Po borama oko usana mogao sam da pretpostavim da je starija nego što deluje. Oči boje lešnika bile su žive, a pogled veoma prisutan.
"Eleonora Mozes, pretpostavljam da ste vi gospodin Kurcvejl."
Potvrdio sam.
"Izvolite, sedite", rekla je mekim glasom.
Smestio sam se na drvenu stolicu presvučenu šarenim pletivom.
"Doktor Markoni je otišao u penziju pre tri meseca, pa sam ja preuzela njegove pacijente."
"Kako je Nađa?"
"Sad je dobro, prebacili smo je na posmatranje u paviljon B. Čini mi se da operacija neće biti neophodna, ali ću vas ipak zamoliti da potpišete ovlašćenje."
"Naravno."
Doktorka mi je pružila tanku omotnicu sa pripremljenim dokumentom. Uzeo sam hemisjku olovku iz pune čaše pisaljki, proverio je, pa se potpisao u dnu papira.
"Svakako želite da posetite Nađu?" upitala me je.
Na trenutak mi se vratila trema.
"Da, ako je to moguće."
Doktorka me je ispratila iz prostorije. Izišli smo iz zgrade i prošli pored nekoliko pacijenata koji su skupljali otpatke i grabuljali ukrasni šljunak oko staze. Prišli smo dugačkoj beloj zgradi. Na prozorima je osim zelene mreže protiv insekata bila i gvozdena rešetka. Pozvonila je, pa smo ušli u paviljon praćeni zujanjem brave. Doktoka se javila glavnoj sestri i povela me hodnikom. Sa leve i desne strane kroz poluotvorena vrata video sam pacijente. Ležali su na krevetima. Neki su spavali. Neki su bili vezani. Mimoišli smo se sa staricom koja je umotana u frotirski ogrtač čučala pored bolničarskih kolica. Mozes je mahnula sestri i nastavili smo ka dnu hodnika. Iz džepa mantila doktorka je izvadila kvaku i otvorila vrata. Prošli smo u drugi deo paviljona. Zastakljene sobe bile su manje, u svakoj po jedan krevet. Doktorka Mozes zastala je kod sestara.
"Nađa je u drugoj sobi s leve strane", rekla je i pokazala rukom.
Ustao sam s prvim svetlom i iskrao se iz postelje. Sa prijema kod Van Sarovih utekli smo se čim je prošlo duvanje svećica. Gospođa Zvezdana čuvala je Vingu od kola dosadnih tetica, dok sam ja bio osuđen na tumaranje s čašom penušavog vina. Izbegavao sam da se zadržim u razgovoru, plutajući i osmehujući se kao da sam domaćin. Minja se lepo provela, premda sam već slutio da ću morati da joj iz glavice ispiram Štefine gluposti.
Imao sam tremu pred polazak. Možda sam se pribojavao susreta s Nađom. Premda za to nije bilo uporišta u stvarnosti, osećao sam se kao da odlazim krišom. Istina, laknulo mi je pošto sam razgovarao s Vingom, ali blaga nelagodnost me je i dalje pratila. Napravio sam tri velika sendviča u ražanim kiflama, sa krem-sirom, šunkom i paradajzom. Poneo sam i sok u plastičnoj boci.
Vožnja mi je prijala. Sišao sam s autoputa čim sam izašao iz grada. Preticao sam traktore natovarene senom, ispratio kvartet kombajna koji su užinali kukuruz, milio kroz sela i gradiće nenaviknut na poluplrazne ulice. Doručkovao sam na benzinskoj stanici, naslonjen na automobil. Društvo su mi pravili mačor sjajne crne dlake i starac koji je pokušavao da zapodene razgovor o vremenu i izazovima savremene zemljoradnje. Od vreline letnjeg jutra donekle me je spasila vožnja kroz šumu. Poželeo sam da uspon na Železna brda potraje. Čak su kroz misli počeli da mi se motaju obrisi pripovetke, kad sam izbio na visoravan i skrenuo na puteljak koji je vodio do sanatorijuma.
Ustanova se nalazila u zagrljaju šume, tik ispod male uzvisine. Veliko kameno zdanje i niz okolnih kućica delovali su kao hotel. Žičanu ogradu skrivala je gusta živica. Put je bio preprečen, a kraj njega je stajala prijavnica. Prosedi uniformisani gospodin zauzet ispijanjem jogurta, mahnuo mi je da prođem, podigavši rampu. Park je bio pust, ali se na sportskim terenima odvijala usporena košarkaška utakmica. Zaustavio sam auto na malom parkiralištu ispred glavne zgrade. Okolni travnjak bio je ukrašen bašticom. Grupica žena zalivala je cveće i skupljala lišće ispod ukrasnog žbunja.
Dva put sam pozvonio i vrata su se otvorila uz zujanje. U hodniku je bilo prohladno.
"Kod doktorke Mozes", kazao sam mladiću koji je frizurom i odlučnim kretnjama više ličio na marinca nego na bolničara.
"Desnim hodnikom do kraja, vrata broj sto šest", odgovorio mi je pošto je spustio slušalicu.
Zakucao sam na vrata i ušao. Prostorija nije ličila ni na ordinaciju, ni na kancelariju. Za radnim stolom od tamnog drveta sedela je sitna žena. Tamna kosa joj je bila skupljena u punđu, s nekoliko odbeglih pramenova. Ispod razgrnutog belog mantila nosila je majicu boje kajsije. Skrenula je pogled sa računarskog ekrana i osmehnula se. Po borama oko usana mogao sam da pretpostavim da je starija nego što deluje. Oči boje lešnika bile su žive, a pogled veoma prisutan.
"Eleonora Mozes, pretpostavljam da ste vi gospodin Kurcvejl."
Potvrdio sam.
"Izvolite, sedite", rekla je mekim glasom.
Smestio sam se na drvenu stolicu presvučenu šarenim pletivom.
"Doktor Markoni je otišao u penziju pre tri meseca, pa sam ja preuzela njegove pacijente."
"Kako je Nađa?"
"Sad je dobro, prebacili smo je na posmatranje u paviljon B. Čini mi se da operacija neće biti neophodna, ali ću vas ipak zamoliti da potpišete ovlašćenje."
"Naravno."
Doktorka mi je pružila tanku omotnicu sa pripremljenim dokumentom. Uzeo sam hemisjku olovku iz pune čaše pisaljki, proverio je, pa se potpisao u dnu papira.
"Svakako želite da posetite Nađu?" upitala me je.
Na trenutak mi se vratila trema.
"Da, ako je to moguće."
Doktorka me je ispratila iz prostorije. Izišli smo iz zgrade i prošli pored nekoliko pacijenata koji su skupljali otpatke i grabuljali ukrasni šljunak oko staze. Prišli smo dugačkoj beloj zgradi. Na prozorima je osim zelene mreže protiv insekata bila i gvozdena rešetka. Pozvonila je, pa smo ušli u paviljon praćeni zujanjem brave. Doktoka se javila glavnoj sestri i povela me hodnikom. Sa leve i desne strane kroz poluotvorena vrata video sam pacijente. Ležali su na krevetima. Neki su spavali. Neki su bili vezani. Mimoišli smo se sa staricom koja je umotana u frotirski ogrtač čučala pored bolničarskih kolica. Mozes je mahnula sestri i nastavili smo ka dnu hodnika. Iz džepa mantila doktorka je izvadila kvaku i otvorila vrata. Prošli smo u drugi deo paviljona. Zastakljene sobe bile su manje, u svakoj po jedan krevet. Doktorka Mozes zastala je kod sestara.
"Nađa je u drugoj sobi s leve strane", rekla je i pokazala rukom.
Četrnaesti ciklus - Osmi dan
HLEB OD BANANA
Dragi moji orkići, mislite da poznajete banane? Ne poznajete ih, ali već ćete ih upoznati! Od banana se prave aloko, etaka apam, matoke, boli, ipekare, dodo, mangu, alkapuria, mofongo, čifles, jo-jo, fufu, toston, patakon, tahino i tajada, da navedemo samo neka poznatija jela.
Cvet banane koristi se sirov ili kuvan u čorbama i karijima, a najviše liči na artičoku. Nežna srž drveta banane može da se jede i glavni je sastojak mohinga-doručka. Lišće je veliko, savitljivo i vodootporno, pa se koristi kao jednokratni tanjir, a hrana parena pod listom banane poprima slatkastu notu. Od pupoljaka i kore dobijaju se vlakna, izuzetno snažna i savitljiva, pogodna za stolnjake, tepihe i svilenkaste kaputiće kakve nose na Dalekom Jugoistoku. Naša braća hobgoblini od banana-papira prave zastavice koje svaki vojnik nosi na leđima kao znak raspoznavanja u vrevi boja. Slažem se da uvođenje reda u omiljeni ork-sport deluje nastrano, ali da se vratimo kuhinji.
Pribavite brod pun banana. Sačekajte da satrule, a kora im potpuno pocrni. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im hleb ima brašnast ukus. To je zato što koriste zelene ili crvene banane. Zato ponavljam, koristiti isključivo satrule dezertne, žute, banane. Posetite vulkanske gejzire Žute Stene i sastružite džakče ili dva kamenca koji ostaje iza kapljica prilikom erupcije. Četvrt bureta cimeta kupite od crnovilenjačkih trgovaca. Pripremite sedam hiljada tri stotine šezdeset šest kokošijih jaja ili pet-šest rokovih. Gnezda ptice rok ili ruh, kako je još nazivaju, naći ćete na obroncima Atleta, planine koja gleda na Atletski okean. Ptica rok toliko je velika da lovi slonove kao što orao lovi miševe, a poznata je i po tome što je uništila brod slavnog ork-pustolova Svinjbada Morekljovca. Narendajte koru od stotinak limunova. Odvojte i tri stotine četrdeset šest tovara i tri osmine šećera, dva puta više brašna, tri puta manje ulja i pola tone ljuštenih oraha. U raskošnu varijantu recepta idu i prženi bademi, mleveni lešnici i brusnice.
E, sad.
Dobro namastite dno i stranice tepsije. Posuda mora biti dovoljno duboka da u nju stane galija, tako da joj samo vrh jarbola viri. U bazenčetu pomešajte brašno, gejzirsku strugotinu, cimet, džakče soli. Pošto sjedinite sastojke, razgrnite rupu u sredini. U drugo bazenče spustite sto dvadeset šest goblinskih klovnova na monociklima sa zimskim lancima. Polako spuštajte u posudu jaja, gnjecave banane, ulje, limunovu koru. Pucnite bičem i naredite klovnovima da se vozikaju po dnu bazena dok smeša ne postane penušava. Krivom nategom prelijte sadržaj u posudu s brašnom. Dajte planinskim trolovima vesla i neka mlataraju njima dok u bazenčetu ne nastane grumuljasto testo. Pospite ga koštunjavim voćem i brusnicama i kašiku po kašiku prebacite u namašćenu tepsiju. Pecite u pećini na tri stotine pedeset sedam stepeni bar mesec i po dana. Hleb je pečen kad balvan zabijen blizu sredine bude suv kada ga izvadite. Ostavite kolač da se ohladi desetak nedelja, pa ga izvrnite na rešetku da se dobro prosuši. Umotajte u papir od banane pre nego što isečete prvu krišku.
Laku noć, mali moji orkići.
Dragi moji orkići, mislite da poznajete banane? Ne poznajete ih, ali već ćete ih upoznati! Od banana se prave aloko, etaka apam, matoke, boli, ipekare, dodo, mangu, alkapuria, mofongo, čifles, jo-jo, fufu, toston, patakon, tahino i tajada, da navedemo samo neka poznatija jela.
Cvet banane koristi se sirov ili kuvan u čorbama i karijima, a najviše liči na artičoku. Nežna srž drveta banane može da se jede i glavni je sastojak mohinga-doručka. Lišće je veliko, savitljivo i vodootporno, pa se koristi kao jednokratni tanjir, a hrana parena pod listom banane poprima slatkastu notu. Od pupoljaka i kore dobijaju se vlakna, izuzetno snažna i savitljiva, pogodna za stolnjake, tepihe i svilenkaste kaputiće kakve nose na Dalekom Jugoistoku. Naša braća hobgoblini od banana-papira prave zastavice koje svaki vojnik nosi na leđima kao znak raspoznavanja u vrevi boja. Slažem se da uvođenje reda u omiljeni ork-sport deluje nastrano, ali da se vratimo kuhinji.
Pribavite brod pun banana. Sačekajte da satrule, a kora im potpuno pocrni. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im hleb ima brašnast ukus. To je zato što koriste zelene ili crvene banane. Zato ponavljam, koristiti isključivo satrule dezertne, žute, banane. Posetite vulkanske gejzire Žute Stene i sastružite džakče ili dva kamenca koji ostaje iza kapljica prilikom erupcije. Četvrt bureta cimeta kupite od crnovilenjačkih trgovaca. Pripremite sedam hiljada tri stotine šezdeset šest kokošijih jaja ili pet-šest rokovih. Gnezda ptice rok ili ruh, kako je još nazivaju, naći ćete na obroncima Atleta, planine koja gleda na Atletski okean. Ptica rok toliko je velika da lovi slonove kao što orao lovi miševe, a poznata je i po tome što je uništila brod slavnog ork-pustolova Svinjbada Morekljovca. Narendajte koru od stotinak limunova. Odvojte i tri stotine četrdeset šest tovara i tri osmine šećera, dva puta više brašna, tri puta manje ulja i pola tone ljuštenih oraha. U raskošnu varijantu recepta idu i prženi bademi, mleveni lešnici i brusnice.
E, sad.
Dobro namastite dno i stranice tepsije. Posuda mora biti dovoljno duboka da u nju stane galija, tako da joj samo vrh jarbola viri. U bazenčetu pomešajte brašno, gejzirsku strugotinu, cimet, džakče soli. Pošto sjedinite sastojke, razgrnite rupu u sredini. U drugo bazenče spustite sto dvadeset šest goblinskih klovnova na monociklima sa zimskim lancima. Polako spuštajte u posudu jaja, gnjecave banane, ulje, limunovu koru. Pucnite bičem i naredite klovnovima da se vozikaju po dnu bazena dok smeša ne postane penušava. Krivom nategom prelijte sadržaj u posudu s brašnom. Dajte planinskim trolovima vesla i neka mlataraju njima dok u bazenčetu ne nastane grumuljasto testo. Pospite ga koštunjavim voćem i brusnicama i kašiku po kašiku prebacite u namašćenu tepsiju. Pecite u pećini na tri stotine pedeset sedam stepeni bar mesec i po dana. Hleb je pečen kad balvan zabijen blizu sredine bude suv kada ga izvadite. Ostavite kolač da se ohladi desetak nedelja, pa ga izvrnite na rešetku da se dobro prosuši. Umotajte u papir od banane pre nego što isečete prvu krišku.
Laku noć, mali moji orkići.
Četrnaesti ciklus - Sedmi dan
DEVETA GLAVA – drugi deo
Izišli smo u dvorište. S desne strane bazena bili su postavljeni stolovi. Tanjiri su se šarenili, odajući utisak raskošnog posluženja. Pored poslednjeg stola u nizu, u baštenskim foteljama od pletenog pruća sedele su ženice. Nedostajala je samo domaćica. Za trenutak su prekinule ispijanje koktela i čavrljanje.
"O, pa to je gospođa Kurcvejl!" ciknula je oronula plavuša, žena otpravnika stanice.
Gospođa Flik, proseda dama oštrih crta lica, ustala je i pozvala Vingu da sedne s njima.
"Draga, pridruži nam se!"
"Šta pije? Donesite joj na tanjiriću pomalo od svega", zapovedala je smeđokosa tetica odevena u sari.
"Nemoj dugo, udaviće me", šapnula mi je Vinga i uputila se ka senatu uspešnih žena.
Domaćin je biranim rečima pozdravio skup, pa smo nastavili ka vrhu bazena. Gospodin Flik pokušavao je da mi predstavi roman koji piše već godinama: potresnu priču o slepom nastavniku koji pokušava da izvede na put razred pun problematične dece. Postaje upravnik škole, svevideći autoritet, koji svetlošću znanja obasjava mlade duše, premda sam ostaje u večitom mraku. Srećom, sedokosog upravnika izgubili smo kod roštilja prepunog pljeskavica, kobasica i ražnjića. Malo dalje, pored pivske točilice i stočića s rashlađenim kriglama, bučnom grupom muškaraca dirigovao je Ranković.
"A oficir se okrene i kaže, a meni se ne čini da je ta-a-ko-ko-da!"
Svi su se zasmejali. Advokat Josipovič držao se za pozamašni stomak; iz čaše mu se prosuo srk piva. Bleštavi osmeh gospodina Peterlea isticao se naspram osunčane kože i kose obojene u crno. Ličio je na Ronalda Regana. Šef stanice, gospodin Hristov, brisao je brčiće od pivske pene. Tik gospodina Redlera udvostručio se, kriveći mu lice od žmirkanja i podizanja obrva. Po licima sagovornika, Ranković je primetio da smo mu iza leđa. Okrenuo se glumeći izenađenost.
"Hej, Miho!"
Raširio je ruke i ponudio mi da se rukujemo.
Prihvatio sam pokušavajući da odmerim stisak.
"Trifune."
Stajali smo nekoliko trenutaka u tišini. Iza nas, domaćin je preuzeo palicu i zabavljao goste.
"Ne piješ pivo?", upitao sam. Primetio sam da drži čašu mineralne vode.
"Ne, više ne pijem."
"Čuo sam da si putovao?"
"Indija, Nepal, Bangladeš. Vratio sam se pre dve-tri godine. Zapravo, predahnuo sam posle Azije pa sam do pre godinu i po dana bio u Africi, uglavnom u Keniji."
Govorio je kroz titraj osmeha, manje žustro nego što pamtim.
"A ti?" pitao me je.
"Tu sam."
"Pišeš?"
Potvrdio sam.
"Čitao sam 'Usamljenog šetača'. Dopao mi se onaj deo o trenju duše i slabosti."
Nisam mogao da protumačim da li mi se ruga ili pokušava da bude ljubazan.
"Kad smo već kod slabosti i slabih, jesi li posetio Nađu u poslednje vreme?"
Namrštio sam se.
"Sutra idem u sanatorijum. Nešto je... moram da potpišem neka ovlašćenja."
Klimnuo je i zagledao se u čašu.
"Pisao sam joj često, iz svih zemalja..."
Oćutao sam. Setio sam se poslednje posete Nađi. Glavna sestra mi je dala mnoštvo pisama bez povratne adrese. Bacio sam ih neotvorena.
"Izvinite što prekidam."
Ranković se osmehnuo Vingi i lako naklonio.
"Idem da proverim Minju, hoćeš li sa mnom?"
"Stići ću te, samo trenutak da se pozdravim sa Trifunom."
Mahnula mu je i pošla ka kući.
"Pa, svako dobro", rekao sam i pružio ruku.
Prihvatio je pozdrav.
"Vidi se da ovu ženu dobro neguješ. Nek' ti dugo traje."
Zastao sam i pogledao ga u oči. Nije bio zajedljiv. Bio je potpuni gad.
Izišli smo u dvorište. S desne strane bazena bili su postavljeni stolovi. Tanjiri su se šarenili, odajući utisak raskošnog posluženja. Pored poslednjeg stola u nizu, u baštenskim foteljama od pletenog pruća sedele su ženice. Nedostajala je samo domaćica. Za trenutak su prekinule ispijanje koktela i čavrljanje.
"O, pa to je gospođa Kurcvejl!" ciknula je oronula plavuša, žena otpravnika stanice.
Gospođa Flik, proseda dama oštrih crta lica, ustala je i pozvala Vingu da sedne s njima.
"Draga, pridruži nam se!"
"Šta pije? Donesite joj na tanjiriću pomalo od svega", zapovedala je smeđokosa tetica odevena u sari.
"Nemoj dugo, udaviće me", šapnula mi je Vinga i uputila se ka senatu uspešnih žena.
Domaćin je biranim rečima pozdravio skup, pa smo nastavili ka vrhu bazena. Gospodin Flik pokušavao je da mi predstavi roman koji piše već godinama: potresnu priču o slepom nastavniku koji pokušava da izvede na put razred pun problematične dece. Postaje upravnik škole, svevideći autoritet, koji svetlošću znanja obasjava mlade duše, premda sam ostaje u večitom mraku. Srećom, sedokosog upravnika izgubili smo kod roštilja prepunog pljeskavica, kobasica i ražnjića. Malo dalje, pored pivske točilice i stočića s rashlađenim kriglama, bučnom grupom muškaraca dirigovao je Ranković.
"A oficir se okrene i kaže, a meni se ne čini da je ta-a-ko-ko-da!"
Svi su se zasmejali. Advokat Josipovič držao se za pozamašni stomak; iz čaše mu se prosuo srk piva. Bleštavi osmeh gospodina Peterlea isticao se naspram osunčane kože i kose obojene u crno. Ličio je na Ronalda Regana. Šef stanice, gospodin Hristov, brisao je brčiće od pivske pene. Tik gospodina Redlera udvostručio se, kriveći mu lice od žmirkanja i podizanja obrva. Po licima sagovornika, Ranković je primetio da smo mu iza leđa. Okrenuo se glumeći izenađenost.
"Hej, Miho!"
Raširio je ruke i ponudio mi da se rukujemo.
Prihvatio sam pokušavajući da odmerim stisak.
"Trifune."
Stajali smo nekoliko trenutaka u tišini. Iza nas, domaćin je preuzeo palicu i zabavljao goste.
"Ne piješ pivo?", upitao sam. Primetio sam da drži čašu mineralne vode.
"Ne, više ne pijem."
"Čuo sam da si putovao?"
"Indija, Nepal, Bangladeš. Vratio sam se pre dve-tri godine. Zapravo, predahnuo sam posle Azije pa sam do pre godinu i po dana bio u Africi, uglavnom u Keniji."
Govorio je kroz titraj osmeha, manje žustro nego što pamtim.
"A ti?" pitao me je.
"Tu sam."
"Pišeš?"
Potvrdio sam.
"Čitao sam 'Usamljenog šetača'. Dopao mi se onaj deo o trenju duše i slabosti."
Nisam mogao da protumačim da li mi se ruga ili pokušava da bude ljubazan.
"Kad smo već kod slabosti i slabih, jesi li posetio Nađu u poslednje vreme?"
Namrštio sam se.
"Sutra idem u sanatorijum. Nešto je... moram da potpišem neka ovlašćenja."
Klimnuo je i zagledao se u čašu.
"Pisao sam joj često, iz svih zemalja..."
Oćutao sam. Setio sam se poslednje posete Nađi. Glavna sestra mi je dala mnoštvo pisama bez povratne adrese. Bacio sam ih neotvorena.
"Izvinite što prekidam."
Ranković se osmehnuo Vingi i lako naklonio.
"Idem da proverim Minju, hoćeš li sa mnom?"
"Stići ću te, samo trenutak da se pozdravim sa Trifunom."
Mahnula mu je i pošla ka kući.
"Pa, svako dobro", rekao sam i pružio ruku.
Prihvatio je pozdrav.
"Vidi se da ovu ženu dobro neguješ. Nek' ti dugo traje."
Zastao sam i pogledao ga u oči. Nije bio zajedljiv. Bio je potpuni gad.
Četrnaesti ciklus - Šesti dan
SEC-KOLJ GULAŠ
Dragi moji orkići, neki tvrde da je jelo koje znamo kao sec-kolj gulaš zapravo pogrešno izgovoreno ime Sekulinog gulaša. Drugi vele da je pravi naziv Sekelji gulaš i pozivaju se na ime velikog ork-pisca, pesnika i svetskog putnika Joške Sekelja. Iskreno, nemam pojma šta je istina, ali u receptu koji vam predstavljam ima mnogo seckanja i mnogo kelja, a priprema se uz pomoć gula, i to na sledeći način.
Sedite u galiju i zaputite se u Saharinsku pustinju. Guli tumaraju peščarom, ali ih možete sačekati kod najbliže grobnice. Osim što se hrane leševima, piju krv, pretvaraju se u hijene i kradu novac, drže najbolje prodavnice polovnog mesa. U zamenu za džakče i po zlatnika, daće vam da sami proberete najbolje komade. Uzmite od buta ili plećke nešto konjetine, nešto kamiljeg i ljudskog mesa i nemojte zaobići nimilske konje. Gledajte da ukupno bude petsto-šesto tovara. U povratku zaplenite od hobita sav rod raznog kiselog zelja. Najbolji je kelj, ali ne zazirite od kupusa, zelja i blitve. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im gulaš ispadne previše kiseo. To je zato što su u žurbi pokupili bljuštur, a kao što mu sam naziv kaže, ogavnog je ukusa i pokvari gulaš. Zato ponavljam, koristiti isključivo zeljasto bilje iz hobitskih bašta. Kad smo već kod dlakave žgamadije, prisvojite dve stotine sedam tovara luka. Naseckajte pet džakova slaninice, a ako nemate slaninicu, onda i niste pravi ork-domaćin i sram da vas bude. Pripremite i kačicu masti, mlevenu papriku, lovorov žbun, so, biber i burence kisele pavlake.
E, sad!
Luk naseckati i propržiti na masti, dodati slaninicu i meso narezano na krupne kocke, dobro zabiberiti i dinstati s četvrtinom bureta kisele pavlake bar desetak sati. Zatim umešati ribano kiselo zelje, posoliti, dodati lovorov žbun i preliti toplom vodom tako da pokrije sve stastojke. Kuvati na tihoj vatri dve i po nedelje i po potrebi dolivati vodu. Pred kraj pustiti da deo tečnosti ispari. Poslužiti uz kiselu pavlaku i krompir sečen na četvrtine i skuvan u slanoj vodi. Umesto krompira odlična je i palenta. Sec-kolj gulaš najbolji je u zimu kad nema ratnih pohoda i kada je svima potrebno da što više kolju i najedu se.
Laku noć, dragi moji orkići.
Dragi moji orkići, neki tvrde da je jelo koje znamo kao sec-kolj gulaš zapravo pogrešno izgovoreno ime Sekulinog gulaša. Drugi vele da je pravi naziv Sekelji gulaš i pozivaju se na ime velikog ork-pisca, pesnika i svetskog putnika Joške Sekelja. Iskreno, nemam pojma šta je istina, ali u receptu koji vam predstavljam ima mnogo seckanja i mnogo kelja, a priprema se uz pomoć gula, i to na sledeći način.
Sedite u galiju i zaputite se u Saharinsku pustinju. Guli tumaraju peščarom, ali ih možete sačekati kod najbliže grobnice. Osim što se hrane leševima, piju krv, pretvaraju se u hijene i kradu novac, drže najbolje prodavnice polovnog mesa. U zamenu za džakče i po zlatnika, daće vam da sami proberete najbolje komade. Uzmite od buta ili plećke nešto konjetine, nešto kamiljeg i ljudskog mesa i nemojte zaobići nimilske konje. Gledajte da ukupno bude petsto-šesto tovara. U povratku zaplenite od hobita sav rod raznog kiselog zelja. Najbolji je kelj, ali ne zazirite od kupusa, zelja i blitve. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im gulaš ispadne previše kiseo. To je zato što su u žurbi pokupili bljuštur, a kao što mu sam naziv kaže, ogavnog je ukusa i pokvari gulaš. Zato ponavljam, koristiti isključivo zeljasto bilje iz hobitskih bašta. Kad smo već kod dlakave žgamadije, prisvojite dve stotine sedam tovara luka. Naseckajte pet džakova slaninice, a ako nemate slaninicu, onda i niste pravi ork-domaćin i sram da vas bude. Pripremite i kačicu masti, mlevenu papriku, lovorov žbun, so, biber i burence kisele pavlake.
E, sad!
Luk naseckati i propržiti na masti, dodati slaninicu i meso narezano na krupne kocke, dobro zabiberiti i dinstati s četvrtinom bureta kisele pavlake bar desetak sati. Zatim umešati ribano kiselo zelje, posoliti, dodati lovorov žbun i preliti toplom vodom tako da pokrije sve stastojke. Kuvati na tihoj vatri dve i po nedelje i po potrebi dolivati vodu. Pred kraj pustiti da deo tečnosti ispari. Poslužiti uz kiselu pavlaku i krompir sečen na četvrtine i skuvan u slanoj vodi. Umesto krompira odlična je i palenta. Sec-kolj gulaš najbolji je u zimu kad nema ratnih pohoda i kada je svima potrebno da što više kolju i najedu se.
Laku noć, dragi moji orkići.
Četrnaesti ciklus - Peti dan
DEVETA GLAVA – prvi deo
Van Sarovi su stanovali u delu grada gde skorojevići kupuju vile osiromašenih filmskih zvezda. Na kapiji nije bilo crvenog tepiha, ali su nas skolili momak koji je bio zadužen za parkiranje automobila i devojka koja je povela Minju u veliki beli šator za Štefine goste.
Meri nas je dočekala na vratima, odevena u drečavocrvenu haljinu bez rukava s velikim izrezom. Obasula nas je veštačkim osmehom i ćeretanjem.
"Oh, to su gospodin pisac i ljupka mu ženica. Kako ste mi? Draga, prekrasno izgledaš! Gde si kupila taj šal? Uđite, uđite. Je l' se Minjica već smestila? Dobro, evo tamo je bar, pored bazena je sto. Očekujemo još zvanica. Tu je i vaš prijatel,j gospodin Ranković! Kako ide knjiga?"
"Ide..."
"Divno, divno, a scenario?"
"Ide..."
"Izvinite me, moram do kuhinje da se uverim da je sve spremno... Marija!" doviknula je za onižom ženicom koja je nosila korpe s pecivom.
Pogledao sam Vingu i osmehnuo se. Prevrnula je očima. Pošli smo do šanka. Bučni muški razgovor dopirao je iz stražnjeg dvorišta; bili smo sami u salonu kojim su vladale kožne fotelje napadnih boja, oslikane obrisima životinja.
Uzeli smo po čašu penušavog vina sa šanka i premestili se dublje u salon, što dalje od vrata.
"Nije šampanjac", primetio sam.
"Misliš da je proseko?"
"Hm, ne deluje italijanski, pre će biti neki sekt."
"Šta se desilo? Nisi reč progovorio u kolima."
"Zbog Minje..."
Vinga je klimnula.
"Nešto u vezi sa Nađom?"
"Da, javili su mi iz bolnice da je progutala nešto. Moram da odem tamo i potpišem odobrenje, za slučaj..."
"Ideš ujutru?"
"Da, što pre krenem, pre ću da se vratim."
Vinga me je pomilovala po obrazu. Poljubio sam joj ruku.
"Nešto si hteo da mi kažeš, još od juče."
"Prekjuče sam dobio pošiljku. Neko mi je poslao primerak knjige 'Život posle'. Bio je ižvrljan. Juče je dolazila policija."
"Policija? Zašto? Kada?"
"Posle bazena, bila si u gradu sa Svetlanom."
"Zašto mi nisi rekao?"
Nasmešio sam se i poljubio joj vrh nosa.
"Ludice, pokušavao sam, ali ceo dan nismo imali ni trenutak nasamo."
"Izvini, potpuno sam bila... Šta su hteli?"
"Dogodilo se ubistvo, neko je ostavio knjigu na mestu zločina."
"Tvoju knjigu?"
"Da, takođe 'Život posle'. Na koricama je bio ispisan broj – sto trideset šest"
"Sećam se, pitao si me za taj broj. Ali to je bilo ujutru."
"U knjizi iz pošiljke koju sam dobio toliko reči bilo je zacrnjeno."
Želeo sam da joj kažem da je to slučajnost, neslana šala, ali ni sam nisam u to verovao, a Vinga nije bila žena koju ste mogli smiriti utešnim obećanjima da će sve biti u redu i rešiti se samo od sebe.
"Pa, šta su ti rekli?"
"Ko? Detektivi? Ništa, uobičajeni postupak. Dao sam im primerak romana da pročitaju."
"A šta kažu za podudarnost brojeva? Jesmo li u opasnosti?"
"Nisam im rekao da sam dobio knjigu, pa brojeve nisam ni pominjao."
"Zašto, pobogu?"
"Ne znam, nisam želeo da verujem da... nisam hteo da se zadrže i opsednu nam kuću."
"Moraćeš to da prijaviš. Miha, pogledaj me."
"Hoću, čim se vratim iz sanatorijuma."
"Uh, čekaj. Mnogo si mi sad rekao..."
Iskapila je vino.
"I sam ne znam šta da mislim."
Prekinuo nas je brundavi muški glas.
"Hej, vi tamo, što se krijete? Ko je to? O, gospodine Kurcvejl!"
Ugledao sam gospodina Van Sara, direktora pivare. Bio je veoma visok i glavat, podsećao je na penzionisanog boksera. Guste obrve i duboke bore oko očiju skrivale su pogled, taman kao i njegova kosa i isto toliko tršav.
"Šta ste se tu osamili? 'Ajte s nama, svi smo napolju, kod bazena."
Okrenuo se ka muškarcu koji je stajao na vratima dvorišta.
"Ej, gospodine Flik, vidite ko nam je došao", doviknuo je mršuljavom sedokosom upravniku škole.
Vinga mi je dala znak i pošli smo s domaćinom.
Van Sarovi su stanovali u delu grada gde skorojevići kupuju vile osiromašenih filmskih zvezda. Na kapiji nije bilo crvenog tepiha, ali su nas skolili momak koji je bio zadužen za parkiranje automobila i devojka koja je povela Minju u veliki beli šator za Štefine goste.
Meri nas je dočekala na vratima, odevena u drečavocrvenu haljinu bez rukava s velikim izrezom. Obasula nas je veštačkim osmehom i ćeretanjem.
"Oh, to su gospodin pisac i ljupka mu ženica. Kako ste mi? Draga, prekrasno izgledaš! Gde si kupila taj šal? Uđite, uđite. Je l' se Minjica već smestila? Dobro, evo tamo je bar, pored bazena je sto. Očekujemo još zvanica. Tu je i vaš prijatel,j gospodin Ranković! Kako ide knjiga?"
"Ide..."
"Divno, divno, a scenario?"
"Ide..."
"Izvinite me, moram do kuhinje da se uverim da je sve spremno... Marija!" doviknula je za onižom ženicom koja je nosila korpe s pecivom.
Pogledao sam Vingu i osmehnuo se. Prevrnula je očima. Pošli smo do šanka. Bučni muški razgovor dopirao je iz stražnjeg dvorišta; bili smo sami u salonu kojim su vladale kožne fotelje napadnih boja, oslikane obrisima životinja.
Uzeli smo po čašu penušavog vina sa šanka i premestili se dublje u salon, što dalje od vrata.
"Nije šampanjac", primetio sam.
"Misliš da je proseko?"
"Hm, ne deluje italijanski, pre će biti neki sekt."
"Šta se desilo? Nisi reč progovorio u kolima."
"Zbog Minje..."
Vinga je klimnula.
"Nešto u vezi sa Nađom?"
"Da, javili su mi iz bolnice da je progutala nešto. Moram da odem tamo i potpišem odobrenje, za slučaj..."
"Ideš ujutru?"
"Da, što pre krenem, pre ću da se vratim."
Vinga me je pomilovala po obrazu. Poljubio sam joj ruku.
"Nešto si hteo da mi kažeš, još od juče."
"Prekjuče sam dobio pošiljku. Neko mi je poslao primerak knjige 'Život posle'. Bio je ižvrljan. Juče je dolazila policija."
"Policija? Zašto? Kada?"
"Posle bazena, bila si u gradu sa Svetlanom."
"Zašto mi nisi rekao?"
Nasmešio sam se i poljubio joj vrh nosa.
"Ludice, pokušavao sam, ali ceo dan nismo imali ni trenutak nasamo."
"Izvini, potpuno sam bila... Šta su hteli?"
"Dogodilo se ubistvo, neko je ostavio knjigu na mestu zločina."
"Tvoju knjigu?"
"Da, takođe 'Život posle'. Na koricama je bio ispisan broj – sto trideset šest"
"Sećam se, pitao si me za taj broj. Ali to je bilo ujutru."
"U knjizi iz pošiljke koju sam dobio toliko reči bilo je zacrnjeno."
Želeo sam da joj kažem da je to slučajnost, neslana šala, ali ni sam nisam u to verovao, a Vinga nije bila žena koju ste mogli smiriti utešnim obećanjima da će sve biti u redu i rešiti se samo od sebe.
"Pa, šta su ti rekli?"
"Ko? Detektivi? Ništa, uobičajeni postupak. Dao sam im primerak romana da pročitaju."
"A šta kažu za podudarnost brojeva? Jesmo li u opasnosti?"
"Nisam im rekao da sam dobio knjigu, pa brojeve nisam ni pominjao."
"Zašto, pobogu?"
"Ne znam, nisam želeo da verujem da... nisam hteo da se zadrže i opsednu nam kuću."
"Moraćeš to da prijaviš. Miha, pogledaj me."
"Hoću, čim se vratim iz sanatorijuma."
"Uh, čekaj. Mnogo si mi sad rekao..."
Iskapila je vino.
"I sam ne znam šta da mislim."
Prekinuo nas je brundavi muški glas.
"Hej, vi tamo, što se krijete? Ko je to? O, gospodine Kurcvejl!"
Ugledao sam gospodina Van Sara, direktora pivare. Bio je veoma visok i glavat, podsećao je na penzionisanog boksera. Guste obrve i duboke bore oko očiju skrivale su pogled, taman kao i njegova kosa i isto toliko tršav.
"Šta ste se tu osamili? 'Ajte s nama, svi smo napolju, kod bazena."
Okrenuo se ka muškarcu koji je stajao na vratima dvorišta.
"Ej, gospodine Flik, vidite ko nam je došao", doviknuo je mršuljavom sedokosom upravniku škole.
Vinga mi je dala znak i pošli smo s domaćinom.
Četrnaesti ciklus - Četvrti dan
BELI BUBREZI
Dragi moji orkići, beli bubrezi ili bikova muda jedu se s velikim uživanjem širom sveta. Severnjačka plemena kisele ih u sirćetu i služe na venčanju. Aragonci ih bacaju na roštilj posle obredne borbe bikova. Hobiti ih pohuju prelivene pivom i hlebnim mrvicama. Govorka se da patuljci, u nedostatku bikova, pripremaju bele bubrege od sopstvenih organa, pa su tako nastale izreke: "grize svoja muda" i "patuljasta muda". Nijedan pravi ork-kuvar neće, međutim, posegnuti za jajcima muških kravica. Zašto se zadovoljiti mudancima, kad je u prirodi ork-naroda da teži najvećim delima. Zato će vam za naš, pravi ork-recept biti neophodni beli bubrezi minotaura.
Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im muda premala i da nemaju dovoljno da iznesu svim zvanicama. To je zato što su koristili bele bubrege tartaurosa, grozotnih stvorenja što ih uzgajaju zli patuljci iz Hašutske ravnice. Ponavljam, jedino veliki minotauri sa ostrva Kreten imaju dovoljno velike organe za ovaj recept. Žive u velikim kamenim zdanjima s mnoštvom zamršenih hodnika. Ne preporučujem vam da pokušavate opsadu jer su zidovi predebeli, a buka će samo privući minotaurove saplemenike, Kretenjane. Zato koknite omanje ljudsko selo i leševe ostavite na ulazu u lavirint. Kad se dvonožno goveče pojavi, gađajte ga iz škorpiona, dobro zašiljenim balvanom čeličnog vrha. Ne brinite, meso mu je previše žilavo, neophodne su vam samo glava, za trofej, i muda, za recept. Nipošto ne bacajte žilu, već je sačuvajte! Možete je napuniti kajmakom i preliti remuladom ili upotrebiti kao osnovu za goveđu čorbicu. Na licu mesta oljuštite opnu belih bubrega i isecite na listiće tri prsta debljine. Prenesite ih u galiju napunjenu sirćetom i vodom i prevezite do kuhinje.
Neka vas čeka spreman pac od sto trideset osam burića belog vina, soka od dve stotine sedam limunova i pedesetak glavica belog luka. Čim galija pristane, prebacite glavni sastojak u pac i ostavite da odleži. Posetite goblinske pećine i otmite im četiri stotine osamnaest tovara gob-gljiva. Dok se vratite, pac će obaviti svoje. Bele bubrege operite, osušite i naseckajte na komadiće. Čvrknite nekoliko hobitskih pokrajina i zaplenite sav luk koji nađete. Izručite ga u tiganj dovoljno velik da u njega stane četa goblinskih vukojahača. Naredite im da pregaze luk nekoliko puta i dobro ga usitne. Dodajte ulje i bele bubrege, te dinstajte desetak dana. Pečurke isecite na listiće i sjedinite ih sa smesom u tiganju. Pošto sva voda ispari pred sam kraj dodati još belog luka. Začiniti svim začinima koje volite. Služite uz makarone na maslacu ili uz krompir-pire ukrašen stručkom vlašca.
Laku noć, dragi moji orkići.
Dragi moji orkići, beli bubrezi ili bikova muda jedu se s velikim uživanjem širom sveta. Severnjačka plemena kisele ih u sirćetu i služe na venčanju. Aragonci ih bacaju na roštilj posle obredne borbe bikova. Hobiti ih pohuju prelivene pivom i hlebnim mrvicama. Govorka se da patuljci, u nedostatku bikova, pripremaju bele bubrege od sopstvenih organa, pa su tako nastale izreke: "grize svoja muda" i "patuljasta muda". Nijedan pravi ork-kuvar neće, međutim, posegnuti za jajcima muških kravica. Zašto se zadovoljiti mudancima, kad je u prirodi ork-naroda da teži najvećim delima. Zato će vam za naš, pravi ork-recept biti neophodni beli bubrezi minotaura.
Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im muda premala i da nemaju dovoljno da iznesu svim zvanicama. To je zato što su koristili bele bubrege tartaurosa, grozotnih stvorenja što ih uzgajaju zli patuljci iz Hašutske ravnice. Ponavljam, jedino veliki minotauri sa ostrva Kreten imaju dovoljno velike organe za ovaj recept. Žive u velikim kamenim zdanjima s mnoštvom zamršenih hodnika. Ne preporučujem vam da pokušavate opsadu jer su zidovi predebeli, a buka će samo privući minotaurove saplemenike, Kretenjane. Zato koknite omanje ljudsko selo i leševe ostavite na ulazu u lavirint. Kad se dvonožno goveče pojavi, gađajte ga iz škorpiona, dobro zašiljenim balvanom čeličnog vrha. Ne brinite, meso mu je previše žilavo, neophodne su vam samo glava, za trofej, i muda, za recept. Nipošto ne bacajte žilu, već je sačuvajte! Možete je napuniti kajmakom i preliti remuladom ili upotrebiti kao osnovu za goveđu čorbicu. Na licu mesta oljuštite opnu belih bubrega i isecite na listiće tri prsta debljine. Prenesite ih u galiju napunjenu sirćetom i vodom i prevezite do kuhinje.
Neka vas čeka spreman pac od sto trideset osam burića belog vina, soka od dve stotine sedam limunova i pedesetak glavica belog luka. Čim galija pristane, prebacite glavni sastojak u pac i ostavite da odleži. Posetite goblinske pećine i otmite im četiri stotine osamnaest tovara gob-gljiva. Dok se vratite, pac će obaviti svoje. Bele bubrege operite, osušite i naseckajte na komadiće. Čvrknite nekoliko hobitskih pokrajina i zaplenite sav luk koji nađete. Izručite ga u tiganj dovoljno velik da u njega stane četa goblinskih vukojahača. Naredite im da pregaze luk nekoliko puta i dobro ga usitne. Dodajte ulje i bele bubrege, te dinstajte desetak dana. Pečurke isecite na listiće i sjedinite ih sa smesom u tiganju. Pošto sva voda ispari pred sam kraj dodati još belog luka. Začiniti svim začinima koje volite. Služite uz makarone na maslacu ili uz krompir-pire ukrašen stručkom vlašca.
Laku noć, dragi moji orkići.
Četrnaesti ciklus - Trećii dan
KREMENJACI
Dragi moji orkići, počinjete li dan grumuljicom kremena, kockicom porfirita ili dijabaza – koje još nazivaju rožnac? Ako već niste predani zdravlju, možda jeste slasti mirisnih kremenjaka. Za večeras sam vam pripremio recept sačuvan iz vremena naših trolovskih predaka. Ostaci kremenjaka pronađeni su u utrobi fosilizovanih grozojeda, što svedoči o tradiciji ork-kuhinje koja ne samo da je starija od svih drugih kuvarskih škola na svetu, već prethodi i samim orkovima.
Osnovni sastojak recepta jeste kremen. Četiri stotine sedamdeset devet tovara vatrenog kamena sastružite sa obala severnog okeana. Potražite litice okrenute ka pučini ili kremene točkove zarobljene u školju. Dve hiljade tri stotine šezdeset četiri lešnika otmite vevericama. U ranu jesen, pre nego što repate rugobice padnu u zimski san, napujdajte na njih puk goblinskih paukojahača. Ukoliko su veverice bile lenje ili je lešnik loše rodio, za recept možete upotrebiti i brabonjke guano-veverica. Ova retka vrsta živi u zemlji crnih vilenjaka. Hrane se mahunama guara. Zbog hiperaktivnog varenja, zadržavaju samo opnu, a obrađene semenke guara crni vilenjaci sakupljaju i prodaju po vrtoglavo visokoj ceni. Brabonjci guano-veverica koriste se za ukrašavanje, ali i zgušnjavanje kolača i torti, te kao začin i lek protiv nesanice. Zatim vam je neophodan jedan i po prstohvat Dr. Orkijevog praška za pecivo, a dobija se, kao što već znamo, kristalizacijom prdeža šumskih nimfi. Zahvatite dve tone i tri četvrt magme. Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im kremenjaci previše tvrdi i da sve zube ostaviše na njima. Zato naglašavam, zahvatite vrelu magmu, koja je u tečnom stanju, a ne lavu – koja će se vrlo brzo skameniti. Za najbolju magmu posetite vulkane zlih patuljaka ili vulkanska ostrva severnog okeana. Dve stotine pedeset osam džakova najfinijeg peska otkupite od mumija iz Saharinske peščare, daleko na jugu. To će vam biti lep povod da posetite Vatrene Doline u blizini drevnog grada Luksuza, na obali Mila. Siguran sam da ćete se velikoj reci Mil rado vraćati, odličan je izvor milskih konja – izvrsni su za punjenje zmajskog pečenja. Čuvajte se kroko-trolova, proždrljiviji su od krokodila, a koža im nije dobra za cipele i tašnice. Tri tegle škriljčanog ulja kupite od gnomova. Znam, znam, tako su maleni i ćelavi i gnjecavi, a koščice im tako ljupko krckaju, ali obuzdajte se. Jedino gnomovi kopaju dovoljno duboko i znaju kako da iscede kameno ulje. Pripremite još i limun, tri nojeva jajeta i mrvicu cimeta.
E, sad.
U ovećem bazenu prašak za pecivo umešajte u mleveni kremen, pa umutite zajedno sa magmom. Dodajte pesak, jaja i četvrtinu mrvljenih lešnika, zatim cimet, narendanu limunovu koru, sok od polovine limuna i sve dobro izmesite. Ukoliko imate poteškoća, uvek možete da pozovete u pomoć planinske trolove. Namamite ih u bazen crkotinom. Kada se odgegaju do sredine, dajte znak goblinskom orkestru da zasvira. Trolovski ples i tabananje lako će izmrviti sastojke i dati ujednačenu smesu.
Testo mora da odstoji na hladnom oko godinu dana, a zatim od njega oblikujte valjke koje ćete naseckati na komadiće veličine dečije glave. Na namašćeni pekarski lim složite kuglice i malo ih spljoštite, kao kad razbijate lobanje. Premažite ih belancem i ukrasite mlevenim lešnicima ili brabonjcima. Pecite u pećini zagrejanoj na dve hiljade dve stotine dvadeset dva stepena oko petnaest i po meseci. Ukoliko kremenjake iznosite plemstvu, možete polovinu kremena zameniti porfiritom ili dijabazom. Obratite pažnju da tokom pečenja odlijete višak gvožđa i drugih metala koji bi mogli da se izdvoje iz porfirita. Tako dobijena zgura ohlađena pa mlevena, odličan je ukras za kolače i torte.
Laku noć, mali moji orkići.
Dragi moji orkići, počinjete li dan grumuljicom kremena, kockicom porfirita ili dijabaza – koje još nazivaju rožnac? Ako već niste predani zdravlju, možda jeste slasti mirisnih kremenjaka. Za večeras sam vam pripremio recept sačuvan iz vremena naših trolovskih predaka. Ostaci kremenjaka pronađeni su u utrobi fosilizovanih grozojeda, što svedoči o tradiciji ork-kuhinje koja ne samo da je starija od svih drugih kuvarskih škola na svetu, već prethodi i samim orkovima.
Osnovni sastojak recepta jeste kremen. Četiri stotine sedamdeset devet tovara vatrenog kamena sastružite sa obala severnog okeana. Potražite litice okrenute ka pučini ili kremene točkove zarobljene u školju. Dve hiljade tri stotine šezdeset četiri lešnika otmite vevericama. U ranu jesen, pre nego što repate rugobice padnu u zimski san, napujdajte na njih puk goblinskih paukojahača. Ukoliko su veverice bile lenje ili je lešnik loše rodio, za recept možete upotrebiti i brabonjke guano-veverica. Ova retka vrsta živi u zemlji crnih vilenjaka. Hrane se mahunama guara. Zbog hiperaktivnog varenja, zadržavaju samo opnu, a obrađene semenke guara crni vilenjaci sakupljaju i prodaju po vrtoglavo visokoj ceni. Brabonjci guano-veverica koriste se za ukrašavanje, ali i zgušnjavanje kolača i torti, te kao začin i lek protiv nesanice. Zatim vam je neophodan jedan i po prstohvat Dr. Orkijevog praška za pecivo, a dobija se, kao što već znamo, kristalizacijom prdeža šumskih nimfi. Zahvatite dve tone i tri četvrt magme. Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im kremenjaci previše tvrdi i da sve zube ostaviše na njima. Zato naglašavam, zahvatite vrelu magmu, koja je u tečnom stanju, a ne lavu – koja će se vrlo brzo skameniti. Za najbolju magmu posetite vulkane zlih patuljaka ili vulkanska ostrva severnog okeana. Dve stotine pedeset osam džakova najfinijeg peska otkupite od mumija iz Saharinske peščare, daleko na jugu. To će vam biti lep povod da posetite Vatrene Doline u blizini drevnog grada Luksuza, na obali Mila. Siguran sam da ćete se velikoj reci Mil rado vraćati, odličan je izvor milskih konja – izvrsni su za punjenje zmajskog pečenja. Čuvajte se kroko-trolova, proždrljiviji su od krokodila, a koža im nije dobra za cipele i tašnice. Tri tegle škriljčanog ulja kupite od gnomova. Znam, znam, tako su maleni i ćelavi i gnjecavi, a koščice im tako ljupko krckaju, ali obuzdajte se. Jedino gnomovi kopaju dovoljno duboko i znaju kako da iscede kameno ulje. Pripremite još i limun, tri nojeva jajeta i mrvicu cimeta.
E, sad.
U ovećem bazenu prašak za pecivo umešajte u mleveni kremen, pa umutite zajedno sa magmom. Dodajte pesak, jaja i četvrtinu mrvljenih lešnika, zatim cimet, narendanu limunovu koru, sok od polovine limuna i sve dobro izmesite. Ukoliko imate poteškoća, uvek možete da pozovete u pomoć planinske trolove. Namamite ih u bazen crkotinom. Kada se odgegaju do sredine, dajte znak goblinskom orkestru da zasvira. Trolovski ples i tabananje lako će izmrviti sastojke i dati ujednačenu smesu.
Testo mora da odstoji na hladnom oko godinu dana, a zatim od njega oblikujte valjke koje ćete naseckati na komadiće veličine dečije glave. Na namašćeni pekarski lim složite kuglice i malo ih spljoštite, kao kad razbijate lobanje. Premažite ih belancem i ukrasite mlevenim lešnicima ili brabonjcima. Pecite u pećini zagrejanoj na dve hiljade dve stotine dvadeset dva stepena oko petnaest i po meseci. Ukoliko kremenjake iznosite plemstvu, možete polovinu kremena zameniti porfiritom ili dijabazom. Obratite pažnju da tokom pečenja odlijete višak gvožđa i drugih metala koji bi mogli da se izdvoje iz porfirita. Tako dobijena zgura ohlađena pa mlevena, odličan je ukras za kolače i torte.
Laku noć, mali moji orkići.
Subscribe to:
Posts (Atom)
