Ranko Trifković
ZAGUBLJENI
Na sve što nas je snašlo, nestalo je sapuna. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i stružemo kožu. To je, u stvari, bila skrama od prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo jednom dnevno trljali snažno nagnuti nad list. Svu perut bismo dodavali gomili piljevine za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro gori! Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap, tankim vatiranim štapićima. Cedili bismo ga u bočice i ostavljali na sunce. Iznad svake bio je kartonski levak, okrenut širokom stranom nadole. Povrh je stajala obična papirna traka savijena u obliku slova v. Tečnost bi se pročistila isparavanjem i slivala u zajedničku posudu iz koje bismo na smenu pili.
Jedno vreme vladala je nedoumica da li da isto tako sakupljamo i suze. Ipak smo se složili da je bolje da ih srčemo jedni drugima s lica. Tako smo nadoknađivali dragocenu so, a prisni dodir pružao je utehu. Zaključili smo da bi nam seks oduzeo previše snage. Lizanje suza sa drugog ljudskog bića bilo je plemenito, bez iscrpljenosti i osećanja krivice. Oh, mogli smo i da se zagrlimo i šapnemo, biće sve u redu, ali reči su gubile šest nula od jezika i toplog daha sapatnika.
Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Za početak, smrdela je. Nismo znali kako da napravimo dobru spravu za destilaciju, pa smo je sakupljali u buretu, nadajući se da ćemo je unekoliko pročistiti taloženjem. Tek posle dve nedelje uspeli smo da krivom nategom odlijemo malo vode. Nije mirisalo bajno, ali smo bar imali čime da se zaperemo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana dogovorili smo se da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće i kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke. Čak smo i tela nastradalih pobacali u septiku, kad se dovoljno napunila. Pošto nismo želeli da čekamo dve godine, da se izmet pretvori u zemlju, potištenost smo lečili snažnim udisajima ogavnih isparenja. Obrvanog bi dvojica nagnula nad jamu. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se ražalošćeni povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.
Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo uspostavili ritam svakodnevice, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji zavukli su se u olupinu aviona i pronašli nekoliko starih "Eureka" i svežanj novina. Prve dve skandinavke su planule, a čim je izbila tuča, odlučili smo da štedljivo trošimo zalihu zabave. Sat pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala naglas, a svako je imao pravo na jedan pokušaj. Tako smo dobijali tri do šest reči po večeri. Cedili smo do kraja svaku engimatsku zagonetku. Bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.
Dvanaesti ciklus - Prvi dan
Ranko Trifković
CRNI PANTER
Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se i iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam se kroz polumrak. Kao da napuštam borilište, bauljam ka kupatilu. Palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Obnažene devojke gledaju me sa korica naslaganih magazina. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke modele poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.
Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.
Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.
Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne dlake migolje se mišići. Zamrzle su mi se misli. Zver se baci na mene.
Budim se iz košmara. Drhtim. Posteljina mi se zalepila za kožu, zgužvani frotir sklupčan je u uglu, kao prebijeno pseto. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.
– Opet panterski san!
Počelo je pre pet nedelja, tri dana i šesnaest časova. Isprva sam mislio da će košmari proći sami od sebe, ali postali su učestaliji. Išao sam na terapiju kod Lene, drugarice iz srednje škole. Imala je privatnu praksu.
To je samo posledica stresa. Unapređenje je dodalo pritisak na već prebrz ritam života. Crni panter predstavlja strahove od prepreka s kojima se suočavaš na poslu, setio sam se Leninih reči.
– To sam znao i bez tebe! – namrštio sam se.
Osim toga, u godinama si kada se muškarci preobražavaju. Živiš sam, ego ti se bori između potrebe za nesputanim libidom i osećanja dužnosti prema društvu.
– Jes' đavola, ovo je nešto drugo!
Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, kratko podšišan, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.
– Grrrrr!
Divim se mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše sitan. Savršen sklad, dušo. Mogao sam još da radim, ali su me istisnuli mlađi. Šta ako je Lena u pravu?
Spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i srkućem jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u tašnu. Oblačim crno odelo, belu košulju bez kravate i kožne cipele. U hodniku ponovo virnem u ogledalo i odlazim.
* * *
Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored dugačke police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, novčanik, papiriće, sitniš. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i
Ručam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istoriju. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući, dovršim obrok. Odvojio sam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.
Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.
Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren. Samo što je on juče bio lukaviji, pa danas predvodi dečake, dok ja stražarim na suncu.
– Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.
Mahnuo sam teškim kopljem. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi i cele godine nosili jednu istu tuniku, kao što je i priličilo mladićima. Telo mu je jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, borili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron je poginuo prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan od nas stupiti u kripteju. Zabrinula me je pomisao da ću morati da ga ubijem.
– Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.
Okrenuo sam se i podigao dori. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam koplje u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam goloruk naspram crnog pantera.
– E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao.
Uzimam tašnu sa stolića i stavljam je na šank. Nervozno kopam i iz pregrade izvadim posetnicu. Odlazim u drugi kraj sobe i sa držača na zidu podignem slušalicu. Nestrpljivo tražim prave dirke na brojčaniku.
– Lena?
– Halo? Ko je to?
– Crni panter.
– Oh, bože, zar opet?
– Da... Budi srce, prepiši mi lekić.
– Ne, nikako, znaš šta je bilo prošli put.
– U redu, ali šta da radim? Ne mogu više ni da se odmaram. Unapređen sam i ne smem da popustim, jedna greška i idem pod led.
– Izbroj do deset, sećaš se šta sam te učila. Polako, postoji rešenje. Sećaš se, pominjala sam ti drugaricu...
– Onu što se bavi...
– Da, da. Zakazaću ti već sutra.
– Poslaćeš mi poruku? Stvarno si dušica...
* * *
Uspešno sam izbegao sve poslovne sastanke i izašao ranije. Pomislio sam da svratim do stana da se osvežim. Ipak, sam se samo umio i seo u kola. Stojim ispred stare kuće obrasle puzavicom. Okolo su vile novopečenih bogataša. Debelo plaćeni majmuni iz obezbeđenja gledaju me neskrivenim gađenjem. Gurnem kitnjastu kapiju od kovanog gvožđa i prolazim kroz bašticu. S leve strane rastu patuljasti čempresi i paprat, a s desne bokor sitnog cveća. Usred zelenog tepiha nikle se raznobojne pečurke koje šarenim kapicama tvore oblik mandale. Ispod čvrsto stegnute kravate iskobelja mi se dug uzdah. Prene me pokret senke. Tamo iza kuće nešto je projurilo. Verovatno je samo mačka, video sam ih da stražare na kontejneru. Pre nego što sam prišao ulaznim vratima, otvorila su se tek toliko da me propuste. Penjem se uz stepenice. Stižem do zastora od indijanskih perlica. Na svaku nit složeno je orlovo pero, drvena kuglica, grumen ćilibara, zečje krzno i glinena kockica.
– Uđi, dolaziš tačno na vreme – čujem taman mecosopran.
Razmaknem prolaz i provučem se. Prozori su prekriveni teškom draperijom sa resama. U sredini je sto, na njemu su tarot–karte, dva raskupusana špila kao za remi, čigra i nedostaje samo kristalna kugla. Na levoj strani sobe su komoda u rokoko stilu i dvoranska fotelja, a na desnoj ugaona stolica. Isprva sam bio siguran da osećam samo pačuli, ali čim sam stupio u odaju prepoznao sam lavandu i sandalovinu. Da, na komodi gori sveća posađena u ljusku kokosa. Osvrnem se i izvučem stolicu bez naslona, preko koje je prebačen pleteni šal.
Pojavila se zelenooka žena odevena u jednostavan crni triko. Gusto ukovrdžana kosa i garava linija iznad jarkocrvenih usana podsetile su me na slike Luja Četrnaestog. Hoda gipko, obučena u crne baletanke. Kada je prišla osetio sam miris kamelija. Na grudima nosi broš od gagata optočenog zlatom. Prepoznao sam oblik crnog pantera i stresao se.
– Madam Glavacka? – pitam.
– Molim te, Ivanuška će biti dovoljno – kaže i sedne preko puta.
– Lena vam je objasnila moj slučaj?
Klimnula je.
– Paaa... Koji je sledeći korak?
– Dok te nisam ugledala, pretpostavljala sam da će hipnoza biti dovoljna. Možda i egzorcizam. Ipak, biće nam potrebne drastičnije mere...
Ne verujem potpuno u te vradžbine. Lena me je uveravala da je Madam Glavacka stručnjak. Metod joj je nesvakidašnji, ali oporavak je gotovo izvestan.
– Opusti se i ne skreći pogled.
Na ženama uvek najpre primetim oči. Njene su bile blistavozelene, poput mačijih. Kao žad prekriven kestenjastim žilicama. Učinilo mi se da su za trenutak promenile boju. Odolevao sam iskušenju da se osvrnem. Senke su se odvojile i zaplesale.
– Hej!
Plave oči.
– Hej, Likanore, vučji sine!
Ustajem i stresem prašinu. Vrti mi se u glavi.
– Nije mu ništa – začuo sam.
Prepoznajem patronomov glas.
– Pobedio si, Leandre. Nosite ovog na vrelo.
Naslućujem da ga krunišu vencem. Spuste me kraj kamene kadice kod izvora. Voda kao da je pihtijasta i ledena. Prućim se ispod zidića. Izgubio sam još jednu gimnopediju. Nikada me neće pozvati u kripteju. Ne trudim se da ustanem. Slušam zujanje mušica. Mirišu lavanda i dim žrtve paljenice. Od povetarca mi se učini da me neko miluje. Osećam hladne ruke na bedrima. Bogovi me preziru.
Ovo nije dodir vetra. Trgnem se. Iznad mene kleči Leandar, sličan Apolonu. Usne mu se tresu. Povlači ruku sa moje butine.
– Likanore...
Kapljice mu se slivaju niz šiške i rose mi stomak. Spušta se i kliza do mojih grudi.
– Pobedio si me, šta još hoćeš?
– Želim te, vučji sine – glas mu podrhtava.
Ne šali se.
Prebira preko mojih ramena i privlači mi se. Titram, kao da smo još u pankratiji. Stežem ga za mišicu. Sklapa meke usne oko bradavica i pritiska me uz studeni kamen. Kao da sam korikos, puštam da mi radi šta god želi. Kugla žara penje mi se iz stomaka. Nežnost me peče.
Želim ga.
Prekidaju nas povici agelaja. Ustaje i pljuska se vodom sa izvora. Bacam se u stranu i trčim, što dalje od sebe.
Zaustavljam se tek na vrhu brda, u maslinjaku. Bubnji mi u slepoočnicama. Likurgov zakon je jasan. Proteraće nas ili naterati da se bacimo na mač. Zašto uopšte i pomišljam na to. Leander je suparnik. On nije Apolon, ja nisam Hijakint! Prokletnik, navući će nam optužbu za hubris! Ostao sam na Tajgetu plačući do jutra.
Srećemo se sutradan na rvanju, u palaistri. Bio sam efedros. Sedim u senci i posmatram ga. Obara protivnike i šali se sa starim patronomom. Sledeću borbu gubim da se ne bismo sukobili. Znao sam da će me potražiti kasnije. Čekam ga u oružarnici. Ušetao je oprezno, gledajući preko ramena. Nag i još napet od takmičenja, izgleda kao planinski lav. Oklevam.
– Leandre...
– Likanore! – šapuće molećivo.
Sudaramo se, kao u boju. Pritiska me grudima uz stub. Privlačim ga, stežući mu ramena. Obuhvata me kao rvač i ljubi mi vrat. Kucnemo se glavama, tražeći usne. Ljubimo se dok nam ne ponestane daha. Iz trenutka u trenutak obuzima me sve veći strah. Plašim se da će nas otkriti. Gubim se u naletima strasti. Odlažem neizbežno.
Okrenem se i obgrlim stub. Pokušavam da se rashladim u naručju mermera. Leander mi prelazi prstima uz kičmu. Traži moje grudi. Osećam ga. Trlja mi se uz butine i jeca. Napipam dršku kratkog mača i izvučem ga iz soške. Strgnem ga sa sebe i uperim vrh ksifosa u grudi koje sam ljubio.
– Vučji sine!
Iako mi reči još uvek stoje u mislima, ne mogu da razlučim da li je to bio prekor ili pritužba. Nije pokušao da se brani. Pogodio sam ga u srce. Krv je prsnula i zaslepila me.
Pred eforima sam se lako opravdao. Ali pred sobom nisam, ni posle smrti.
–Hej!
Zelene oči.
– Hej, druškane! Gotovo je.
Osmehnuo sam se madam Glavackoj.
– U redu je. Možeš da ostaneš ovde ako želiš.
Klimnuo sam. Posedeo sam još malo i skupio snage da nadvladam utrnulost.
– Lena će te zvati ujutru, biće sve u redu.
Sišao sam u bašticu. Palo je veče. Učinilo mi se da me iz senke posmatraju mačije oči. Vratio sam se u telo tek kada sam ušao u stan, okupao se i uvukao u postelju. S postera preko puta uzglavlja gledao me je grčki ratnik. Poželeo sam mu laku noć.
– Laku noć... Vučji sine... – šapnuo mi je povetarac.
Sanjao sam stare maslinjake i miris bosiljka. Ponovo sam trčao kroz vinograde Helade i čuvao stražu u žitištu. Na vrhu brega pronašao sam jedan zumbul. Pao sam na kolena kao da mu se klanjam i spustio glavu ispod mirisnih cvetova. Sutra ću prineti žrtvu Apolonu.
Jedanaesti ciklus - Trideseti dan
Ranko Trifković
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljatim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa klupe za branjenike. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R, prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šest stotina dva miliona dve stotine dvadest četiri hiljade sto sedamdeset pet, pošto što smo primili zahtev javnog tužioca, održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset četiri minuta duboke kome. Na pretprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset dva. Održano je sedamdeset devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Po saslušanju svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je, prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R, službenik je završavao doručak. Obrisao je salvetom šiljate brkove, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
Levi stražar merkao je ostatke doručka. Obliznuo se kao štene pred ukor.
"Šta misliš, Alberte, gde će baciti ovu ptičicu?" upitao je dželata desni stražar. Izvadio je pozlaćenu tabakeru iz unutrašnjeg džepa kaputa i otvorio je.
"Hehe, da li je koji raspoložen da se oko toga opkladi?" reče krvnik. Poslužio se cigaretom i pozvao službenike da mu se pridruže za stolom.
"Hihi, da vidimo... Bilo bi glupo da ga vrate na sam kraj, tik pred smrt..."
"...ali i vrlo zabavno!" začkiljio je Albert. "Sećam se takvog slučaja. Sirota duša, kako se samo zbunio kada su ga ponovo izveli pred sud!"
Desni stražar se iscerio i laktom bocnuo saradnika. Ovaj je, misleći da je uhvaćen u pokušaju da makne komadić tosta sa džemom, stidljivo povukao ruku i sakrio je ispod stola.
"Franci, šta ti kažeš? Gde će završiti starkelja?"
"Zašto ja da kažem? Znaš i sam Vileme, da slabo razmišljam na prazan stomak."
"Evo, kladim se u doručak da nećete pogoditi!" iskezio im se dželat.
"Važi!" povika izgladneli stražar. "Ako se dobro sećam suđenja, dedica je imao tri žene. Staviće ga u dan kada je druga žena odnela sve iz stana i ostavila mu samo kućni ogrtač!"
"Franci, molim te! To i nije neka muka, bar se rešio brbljivice. Seti se samo koliko je novca trošila. Nemaš nimalo smisla za mučenje, kako si uopšte postao stražar?" brecnuo se Vilem. "Kad si već pomenuo ženu, hihi, vidim ga da stoji i drži bebu u naručju, a pored njega je uplakana mlada pedikirka. Na nišanu ih drži njen pobesneli dečko, a starkeljina prva žena upada s ljubavnikom, učiteljem heklanja, misleći da je gospodin još uvek na poslu!"
Vilem je od sreće zapljeskao.
"Ako si toliko siguran, uloži tabakeru!" čikao ga je Albert.
Pozlaćena kutijica sletela je na sto.
"A ti, Franci? Odustaješ?" bockao je dželat.
"Hm... Mogu da ponudim obećanje. Tetka Hajdi će mi poslati džem od zove..." kad je Albert dao znak da prihvata ulog, nastavio je, "Rekao bih da će ga poslati u detinjstvo. Kada je bio dvanaestogodišnjak upao je u bure mastila. Dvadeset devet dana i petnaest sati bio je ljubičast kao beduin!"
Albert je zgrabio tabakeru. Stavio je šaku na uho, podražavajući Hijavatu.
"Rođenje, razume se. Vratiće ga na početak."
"Nema šanse!"
Vilem je zagroktao od sreće i odmahnuo prezrivo. Franci je liznuo usnu i posegnuo za poslasticom. Uto se iz mašine začuo krik novorođenčeta.
Obojica potonuše kao šećer u kafu.
Krvnikov smeh pratio ih je sve do novog suđenja.
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljatim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa klupe za branjenike. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R, prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šest stotina dva miliona dve stotine dvadest četiri hiljade sto sedamdeset pet, pošto što smo primili zahtev javnog tužioca, održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset četiri minuta duboke kome. Na pretprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset dva. Održano je sedamdeset devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Po saslušanju svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je, prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R, službenik je završavao doručak. Obrisao je salvetom šiljate brkove, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
Levi stražar merkao je ostatke doručka. Obliznuo se kao štene pred ukor.
"Šta misliš, Alberte, gde će baciti ovu ptičicu?" upitao je dželata desni stražar. Izvadio je pozlaćenu tabakeru iz unutrašnjeg džepa kaputa i otvorio je.
"Hehe, da li je koji raspoložen da se oko toga opkladi?" reče krvnik. Poslužio se cigaretom i pozvao službenike da mu se pridruže za stolom.
"Hihi, da vidimo... Bilo bi glupo da ga vrate na sam kraj, tik pred smrt..."
"...ali i vrlo zabavno!" začkiljio je Albert. "Sećam se takvog slučaja. Sirota duša, kako se samo zbunio kada su ga ponovo izveli pred sud!"
Desni stražar se iscerio i laktom bocnuo saradnika. Ovaj je, misleći da je uhvaćen u pokušaju da makne komadić tosta sa džemom, stidljivo povukao ruku i sakrio je ispod stola.
"Franci, šta ti kažeš? Gde će završiti starkelja?"
"Zašto ja da kažem? Znaš i sam Vileme, da slabo razmišljam na prazan stomak."
"Evo, kladim se u doručak da nećete pogoditi!" iskezio im se dželat.
"Važi!" povika izgladneli stražar. "Ako se dobro sećam suđenja, dedica je imao tri žene. Staviće ga u dan kada je druga žena odnela sve iz stana i ostavila mu samo kućni ogrtač!"
"Franci, molim te! To i nije neka muka, bar se rešio brbljivice. Seti se samo koliko je novca trošila. Nemaš nimalo smisla za mučenje, kako si uopšte postao stražar?" brecnuo se Vilem. "Kad si već pomenuo ženu, hihi, vidim ga da stoji i drži bebu u naručju, a pored njega je uplakana mlada pedikirka. Na nišanu ih drži njen pobesneli dečko, a starkeljina prva žena upada s ljubavnikom, učiteljem heklanja, misleći da je gospodin još uvek na poslu!"
Vilem je od sreće zapljeskao.
"Ako si toliko siguran, uloži tabakeru!" čikao ga je Albert.
Pozlaćena kutijica sletela je na sto.
"A ti, Franci? Odustaješ?" bockao je dželat.
"Hm... Mogu da ponudim obećanje. Tetka Hajdi će mi poslati džem od zove..." kad je Albert dao znak da prihvata ulog, nastavio je, "Rekao bih da će ga poslati u detinjstvo. Kada je bio dvanaestogodišnjak upao je u bure mastila. Dvadeset devet dana i petnaest sati bio je ljubičast kao beduin!"
Albert je zgrabio tabakeru. Stavio je šaku na uho, podražavajući Hijavatu.
"Rođenje, razume se. Vratiće ga na početak."
"Nema šanse!"
Vilem je zagroktao od sreće i odmahnuo prezrivo. Franci je liznuo usnu i posegnuo za poslasticom. Uto se iz mašine začuo krik novorođenčeta.
Obojica potonuše kao šećer u kafu.
Krvnikov smeh pratio ih je sve do novog suđenja.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset deveti dan
Ispravljena prica
Ranko Trifković
PEGAVICA
Žena mi treba, ne mogu da pišem. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate, onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su joj prekrivale obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane farmerke marke Armani i sivi džemper marke Lakost preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala. Naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke cipele marke Kikers, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Ranko Trifković
PEGAVICA
Žena mi treba, ne mogu da pišem. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate, onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su joj prekrivale obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane farmerke marke Armani i sivi džemper marke Lakost preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala. Naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke cipele marke Kikers, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i osmi dan
Ranko Trifković
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljastim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju svoje odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa branjeničke klupe. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R. prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šestotina dva miliona dvestotine dvadest i četiri hiljade sto sedamdeset i pet, nakon što smo primili zahtev javnog tužioca održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset i četiri minuta duboke kome. Na predprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset i pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset i dva. Održano je sedamdeset i devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Nakon saslušanja svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R. službenik je završavao doručak. Obrisao je špicaste brkove salvetom, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
* * *
Sada si sam u tmini. Prisećaš se da si se srušio u bašti. Zastao si da ubereš krušku. Već sledećeg trena služavka je izbezumljeno dozivala pomoć. Snažni momci iz hitne službe nosili su tvoje telo preko travnjaka. Ples doktorke Kibler-Ros otvorio si nevericom. Nemoguće, osećam se sasvim dobro. Na putu do bolnice pokušao si da se cenjkaš. Samo još malo, nisam napisao testament, posvađaće se deca. Dajte mi još dan, da odredim ko će da preuzme kompaniju! Bes te je ščepao kad si prvi put stupio u sudnicu. Tražio si da se taj cirkus smesta prekine. Ovo uopšte i nije neki postupak, jer će to biti samo onda ako ga i ja kao takvog priznam. Naglašavam da sudski postupak priznajem, u izvesnom smislu iz sažaljenja. Porotnici su oduševljeno klicali. Sudija je sevao pogledom kroz monokl. Nastupila je potištenost koju tako dobro predstavlja ovaj mrak. Gotov sam, zašto prigovarati. Nema svrhe boriti se. Pokušavaš da naslutiš u koji trenutak prošlosti će te vratiti. Besmisleno bi bilo da te postave blizu časa smrti. Dovoljno su te mrcvarili na suđenju, a ako bi se probudio u bolnici, prekasno je da se život iz temelja promeni. Koliko je bilo ključnih trenutaka u tvom životu? To su one prilike u kojima se život istanji. Boje su svetlije, čini ti se da možeš da nazreš Flamarionovu drugu stranu. Trenutak kasnije, nešto se promenilo. Glava ti oteža i stvarnost te pokupi kao brzi voz samoubicu. Tako si se osećao kod oca. Još ti je u nosu miris čistoće koja ubija bakterije. Tek što je otvorio oči posle infarkta. Bio je starac kao ti sada. Očekivao je da se pomirite pre nego što umre. Dao si mu samo zlurad osmeh. No, to je trajalo svega nekoliko sekundi i svakako da nije moglo da promeni odnos koji je zabiberen mnogo ranije. Ne, otputovaćeš u onaj dan kada si je ostavio. Ušla je u salon, držao si viski s ledom, hladan kao i tvoje srce. Odbacio si je posle toliko godina. Tada si i osetio cepanje života, rastakanje u dve velike linije mogućnosti. Pa opet, zar bi se cela mašinerija suda pokretala zbog tričarije kao što je ljubav? Ta, prirodno je da se odrasli ljudi rastanu i krenu svak' svojim putem. Baciće te negde pred kraj cveta mladosti, u vreme raskršća. Šta bi bilo da nisi slagao oca i napustio fakultet? Možda biste se u tom slučaju i pomirili? Ipak bi se zagrlila dva advokata, a ne odmetnik i pater familijas. No, sedeći u ovom mraku, čini ti se da to i nije bio presudan trenutak. Nisi ostao propalica, već si postao ugledan i imućan čovek. Da bi ti suštinski uticali na život, morali bi da te pomaknu u tačku u kojoj je nevolja nastala. Negde si čitao da se odnos između deteta i oca razvija oko pete godine. To je vreme kada roditelji poseju sve muke koje te kroz život prate. Ne možeš da se setiš presudnog dana tako rano u detinjstvu. Ne, ne sud je luckast ali nije brljiv. Vratiće te u određeni trenutak, u čas kada si nastao.
Vreme je! Zidovi se sužavaju, mrak postaje vreo. Pritisnut kao šunka osećaš da se celo tvoje biće sabija. Zagušljivo je. Propadaš u žitku kašu. Kiselina te pecka kroz opnu u kojoj si zatočen. Bio si gnevan, tražio si pravdu, sada ti je jasno da si proveo ceo život u čeljustima gordosti. Muka je nepodnošljiva, ali te upotpunjava kao što kaolin mora da izgori u peći. Obećavaš da ćeš bolje odigrati i da povratak neće biti uzaludan. Doktorka Kibler-Ross kaže da je poslednji korak uvek prihvatanje. Preuzimaš na sebe krivicu i urlajući od bola čist izlaziš u novi početak.
* * *
Doktor lupka bebicu po leđima, a sestra joj preseca pupčanu vrpcu. Gospodin advokat snima porođaj kamerom izbezumljen od radosti pred činom rođenja. Odlučio je da dečkiću daju ime R.
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljastim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju svoje odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa branjeničke klupe. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R. prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šestotina dva miliona dvestotine dvadest i četiri hiljade sto sedamdeset i pet, nakon što smo primili zahtev javnog tužioca održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset i četiri minuta duboke kome. Na predprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset i pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset i dva. Održano je sedamdeset i devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Nakon saslušanja svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R. službenik je završavao doručak. Obrisao je špicaste brkove salvetom, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
* * *
Sada si sam u tmini. Prisećaš se da si se srušio u bašti. Zastao si da ubereš krušku. Već sledećeg trena služavka je izbezumljeno dozivala pomoć. Snažni momci iz hitne službe nosili su tvoje telo preko travnjaka. Ples doktorke Kibler-Ros otvorio si nevericom. Nemoguće, osećam se sasvim dobro. Na putu do bolnice pokušao si da se cenjkaš. Samo još malo, nisam napisao testament, posvađaće se deca. Dajte mi još dan, da odredim ko će da preuzme kompaniju! Bes te je ščepao kad si prvi put stupio u sudnicu. Tražio si da se taj cirkus smesta prekine. Ovo uopšte i nije neki postupak, jer će to biti samo onda ako ga i ja kao takvog priznam. Naglašavam da sudski postupak priznajem, u izvesnom smislu iz sažaljenja. Porotnici su oduševljeno klicali. Sudija je sevao pogledom kroz monokl. Nastupila je potištenost koju tako dobro predstavlja ovaj mrak. Gotov sam, zašto prigovarati. Nema svrhe boriti se. Pokušavaš da naslutiš u koji trenutak prošlosti će te vratiti. Besmisleno bi bilo da te postave blizu časa smrti. Dovoljno su te mrcvarili na suđenju, a ako bi se probudio u bolnici, prekasno je da se život iz temelja promeni. Koliko je bilo ključnih trenutaka u tvom životu? To su one prilike u kojima se život istanji. Boje su svetlije, čini ti se da možeš da nazreš Flamarionovu drugu stranu. Trenutak kasnije, nešto se promenilo. Glava ti oteža i stvarnost te pokupi kao brzi voz samoubicu. Tako si se osećao kod oca. Još ti je u nosu miris čistoće koja ubija bakterije. Tek što je otvorio oči posle infarkta. Bio je starac kao ti sada. Očekivao je da se pomirite pre nego što umre. Dao si mu samo zlurad osmeh. No, to je trajalo svega nekoliko sekundi i svakako da nije moglo da promeni odnos koji je zabiberen mnogo ranije. Ne, otputovaćeš u onaj dan kada si je ostavio. Ušla je u salon, držao si viski s ledom, hladan kao i tvoje srce. Odbacio si je posle toliko godina. Tada si i osetio cepanje života, rastakanje u dve velike linije mogućnosti. Pa opet, zar bi se cela mašinerija suda pokretala zbog tričarije kao što je ljubav? Ta, prirodno je da se odrasli ljudi rastanu i krenu svak' svojim putem. Baciće te negde pred kraj cveta mladosti, u vreme raskršća. Šta bi bilo da nisi slagao oca i napustio fakultet? Možda biste se u tom slučaju i pomirili? Ipak bi se zagrlila dva advokata, a ne odmetnik i pater familijas. No, sedeći u ovom mraku, čini ti se da to i nije bio presudan trenutak. Nisi ostao propalica, već si postao ugledan i imućan čovek. Da bi ti suštinski uticali na život, morali bi da te pomaknu u tačku u kojoj je nevolja nastala. Negde si čitao da se odnos između deteta i oca razvija oko pete godine. To je vreme kada roditelji poseju sve muke koje te kroz život prate. Ne možeš da se setiš presudnog dana tako rano u detinjstvu. Ne, ne sud je luckast ali nije brljiv. Vratiće te u određeni trenutak, u čas kada si nastao.
Vreme je! Zidovi se sužavaju, mrak postaje vreo. Pritisnut kao šunka osećaš da se celo tvoje biće sabija. Zagušljivo je. Propadaš u žitku kašu. Kiselina te pecka kroz opnu u kojoj si zatočen. Bio si gnevan, tražio si pravdu, sada ti je jasno da si proveo ceo život u čeljustima gordosti. Muka je nepodnošljiva, ali te upotpunjava kao što kaolin mora da izgori u peći. Obećavaš da ćeš bolje odigrati i da povratak neće biti uzaludan. Doktorka Kibler-Ross kaže da je poslednji korak uvek prihvatanje. Preuzimaš na sebe krivicu i urlajući od bola čist izlaziš u novi početak.
* * *
Doktor lupka bebicu po leđima, a sestra joj preseca pupčanu vrpcu. Gospodin advokat snima porođaj kamerom izbezumljen od radosti pred činom rođenja. Odlučio je da dečkiću daju ime R.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i sedmi dan
Ranko Trifković
PEGAVICA
Progutao sam nešto. Zastalo mi je negde između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Veliki deo života nestao je u komešanju slika i osećanja. Brkam godine. Ugrušak muke nije nastao odjednom, već se nataložio. Čini mi se da se okamenjujem. Počelo je sa udrvenjivanjem, usledio je čelični deo, a danas mi se misli i srce pretvaraju u stenu.
Praznina stana me istisne na ulicu. Uhvati me panika, ne mogu da udahnem. Otrčim do prodavnice i kupim sok i komadić sira. Dajem novac, uzmem kesu i smirim se. Strepim da ću odlutati i naći se u nepoznatom kraju. Zato svraćam do pekare i naručujem burek. Trpam u želudac masnoću i mleveno meso i zalivam hladnim jogurtom. Brzo kući!
Kad padne noć sve se lakše podnosi. Iz spavaće sobe bije hladnoća. Snove mi pohode đavoli. Dočekaću jutro i tako ih prevariti. Provodim veče ispred ekrana, pokušavajući da pišem. Nemoćan, kao zaustavljen kletvom, osluškujem zov koji nikako da se oglasi. Želim da sastavim priču koja će mi povratiti otkucaje srca.
Žena mi treba, poludeću od samoće. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su prekrivale njene obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane Armanijeve farmerke i sivi Lakost džemper preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala i naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke Kikers cipele, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
PEGAVICA
Progutao sam nešto. Zastalo mi je negde između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Veliki deo života nestao je u komešanju slika i osećanja. Brkam godine. Ugrušak muke nije nastao odjednom, već se nataložio. Čini mi se da se okamenjujem. Počelo je sa udrvenjivanjem, usledio je čelični deo, a danas mi se misli i srce pretvaraju u stenu.
Praznina stana me istisne na ulicu. Uhvati me panika, ne mogu da udahnem. Otrčim do prodavnice i kupim sok i komadić sira. Dajem novac, uzmem kesu i smirim se. Strepim da ću odlutati i naći se u nepoznatom kraju. Zato svraćam do pekare i naručujem burek. Trpam u želudac masnoću i mleveno meso i zalivam hladnim jogurtom. Brzo kući!
Kad padne noć sve se lakše podnosi. Iz spavaće sobe bije hladnoća. Snove mi pohode đavoli. Dočekaću jutro i tako ih prevariti. Provodim veče ispred ekrana, pokušavajući da pišem. Nemoćan, kao zaustavljen kletvom, osluškujem zov koji nikako da se oglasi. Želim da sastavim priču koja će mi povratiti otkucaje srca.
Žena mi treba, poludeću od samoće. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su prekrivale njene obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane Armanijeve farmerke i sivi Lakost džemper preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala i naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke Kikers cipele, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i šesti
Osim što se dvadesetšesti piše zajedno, ovo je priča na kojoj još uvek radim: Za sad je naslov Crni Panter iako je radni naslov GejPanter
Crni panter
Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam kroz polumrak. Kao da napuštam arenu, bauljam ka kupatilu. Ne palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Prvi mlaz je pravo olakšanje. Gole žene gledaju me sa korica naslaganih magazina. Toaletska literatura. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Naslovi se lelujaju, a paragrafi trepere. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke devojke poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.
Oh, konačno evo i govneta. Dugačko i čvrsto. Nikome još nisam otkrio da volim osećaj kad mi snažnan kenj izmasira čmar. Ne volim šiljata sranja, ni one kašaste prilike kad iz mene lije kao iz betonjerke.
Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.
Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Škljoca, otvara se i zatvara. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.
Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne kratke dlake migolje se mišići. Zamrzle mi se misli. Zver se baci na mene ispruživši sivkaste kandže.
Budim se iz košmara.
Drhtim. Posteljina se zalepila za mene, zgužvani frotir sklupčan u uglu kao prebijena lapurda. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.
- Jebem ti! Opet panterski san – psujem sam za sebe.
To je samo posledica stresa. Unapređenje je donelo pritisak u ionako prebrz ritam tvog života. Crni panter predstavlja tvoje strahove od prepreka sa kojima se suočavaš na poslu.
- To sam znao i bez nje! – ljutim se na svoju terapeutkinju.
Osim toga, ti si u godinama kada muškarac doživljava preobražaj svog identiteta. Živiš sam, tvoj ego se bori između potrebe za divljom slobodom libida i dužnosti prema društvenoj normi.
- Jes' kurac, ovo je nešto drugo!
Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, moderna kratka frizura, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.
- Grrrroar! – režim na sebe.
Divim se svojim mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše mršav. Idealne proporcije, dušo. Mogao sam još da radim, ali istisnuli su me mlađi. Spuštam peškir na rub kade. Možda je doktorka u pravu...
Svež i okupan, spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u aktovku. Oblačim crno odelo sa belom košuljom bez kravate i kožne cipele. U hodniku se još jednom pogledam u ogledalu, doteram frizuru i odlazim.
Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, sitniš, papiriće. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i DVD, a na drugom laptop. Ne želim da me posao pregazi, te sam odlučio da se večeras zabavim. Skinem gornji deo odela i zasučem rukave. Perem sudove od doručka i stavljam paketić gotove hrane u mikrotalasnu. Zviždućem, zadovoljan kako sam preuredio sobu. Iako je pod kosim krovom, izgleda prostrano i toplo, nameštaj je od svetlog drveta. U uglu pored televizora je svetljika iznad udobne fotelje, sa druge strane, uz trosed je škrinja. Ponosim se na to što stan nije momački. Osim spavaće sobe u kojoj se rvem sa snovima, sve je čisto i uredno. Moji prijatelji mahom žive po jebarnicima prepunim kiča.
Ručak kusam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istorijske teme. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući dovršim obrok. Odvajam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.
Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.
Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai – čopor klinaca. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren – mladiće. Samo što on juče bio lukaviji, pa danas obučava dečake, dok ja stražarim na suncu.
- Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.
Mahnuo sam teškim kopljem - dori. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi cele godine i nosili samo tuniku kao što je i priličilo mladićima. Video sam njegovo telo nebrojeno puta, jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, sukobili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u tajno društvo – kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron i Fotis poginuli su prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov ljubavnik – eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan stupiti u kripteju. Sneveselio sam se na pomisao da ću morati da ga ubijem.
- Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.
Okrenuo sam se i podigao koplje. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam dori u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam, goloruk naspram crnog pantera.
- E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao .
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i peti
Dreampie
Ostrvo drhtaja srca mog je daleko. Predeli mojih snova su okovani ledom. Klizam se niz glečer i posmatram senke koje promiču. Ponekad u magnovenju ugledam lik. Jednom je to prijatelj, nekad je devojka, vidim i boginju.
Moja boginja je crvena i kruni se. Vidim njene oči u komadićima koji padaju na zemlju kao krupne pahulje.
Ležimo na podu, utonuli u gusto tkanje prostirke. Šćućureni smo u kolibi kao da smo pile koje dete pažljivo drži u sklopljenim šakama. Greje nas vatra iz zidanog kamina. Plamen je postojan, gori kao da obavlja državnički posao.
Fotografije se ređaju ispred mojih očiju. Kao dokazi. Sa njih me gleda tvoj lik. Prepoznajem, prepoznajem lice, jagodice, kosu, oči, ramena, grudi, stas. Ti me ne poznaješ, ali ja tebe znam. Sreli smo se jednom u snu.
Gorim. Vrelim rukama prelazim preko tvojih leđa. Milujem kožu nežnu kao malada voćka. Spuštam prste u teglu džema od kajsija. Mažem donji deo leđa, vučem naviše, ostavljam trag uz kičmu i stižem do nežnog vrata.
Zašto džem od kajsija? Ne znam da je to tvoj omiljeni ukus. Znam samo da je to boja moje boginje, boja tvoje kose. Ti si pahulja, odblesak božanskog.
Pod mojim prstima nastaje tanak namaz koji se pretvara u sirup. Njenoj bledoj koži džem daje bronzani ten. Obavijam je vrelinom i mirišem njenu kosu. Naravno, sa ukusom kajsije. Muzika od uzdaha širi se oko nas. Vozim jezik preko njenih leđa. Jedem kolač svojih snova.
Da li sam dodirnuo tvoje grudi? Da li sam milovao trešnjice? Da li sam spustio svoje telo preko tvoga? Da li sam ti prišao otpozadi? Da li smo zajedno kriknuli?
Dreampie
Island of the tremble of my heart is far away. Scenery of my dream is locked in ice. Skating down the glacier I see shadows passing by. Sometimes in a flash I see silhouettes, image of a friend, portrait of a girl, shape of my goddess.
My goddess is red and crumbling. Glimpse of her eyes I see in pieces that fall on the earth like large snowflakes.
Comfortably snuggled, we lay on thick woolen carpet. We are huddled in a shack as if we are a chicken carried carefully by the kid's clasped hands. Fireplace warms the place. Flame is steady, burns solemnly.
Photographs flash before my eyes. Like the evidence. Your face watches me from the photos. I recognize you, I know that face, cheekbones, hair, eyes, shoulders, bosom, shape. You don't know me, but I know you. We've met once upon a dream.
I'm burning. My warm hands flow across her back. I caress skin soft as a fresh fruit. I sink my fingers in the apricot jam jar. Thick layer spreads upwards, leaving trail along her spine, reaching tender neck.
Why the apricots jam? I didn't know it's your favorite. I just know that it's the color of my goddess, the color of your hair. You are a snowflake, a flash of divine.
Under my fingertips, thin coat of jam turns to syrup. Her pale skin tans to a bronzed color. Enveloping her with my heat, I sense the scent of her hair. Of course, it tastes of apricots. Music of sighs radiates from us. I drive my tongue across her back. I eat my dreampie.
Did I touch your breasts? Did I caress the cherries? Did I press my body against yours? Did I come from behind? Did we scream together?
No. But it wasn't just a dream. It was a portent. A wink from the goddess…
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i četvrti
Ranko Trifković
Slovokradica
Šerlok Holms, dragi prijatelj i jedini nezvanični detektiv, bio je u nevolji. Gospođa Hadson je rubom maramice skrivala suze, previše rastrojena da mi rečima objasni šta je po sredi.
– Da li je opet dolazio Adler? – nisam podnosio tu nastranu spodobu. Retki su znali da se iza izmena Irene Adler krije orlušina!
Marta je za tren spustila maramu i zgrozila se.
– Lestrad? Gergson? Hopkins? Mekdonald? – nabrajao sam imena uvažene gospode iz Skotland Jarda.
Gospođa Hadson je žustro odmahivala rukom na pomen svakoga od njih. Ostalo mi je samo da ustrčim sedamnaest ili devetnaest stepenika, nikako da ih čestito prebrojim. Zaustavio sam se ispred vrata da oslušnem. Čuo sam prigušeni bat koraka i isprekidani govor. Oprezno sam otvorio i skamenio se. Razbarušen i razdrljen, Holms je skakutao na levoj nozi. Osim što je izgledao veoma nedolično, s obzirom na to da su izvesni delovi tela bili upereni čas u pod, čas u tavanicu, krivudao je između stolova i klatio se kao da će svakog časa da ih obori. Ništa strašno, osim što je na svakom bio upaljen gorionik, a iz retorti je ključalo.
Veliki detektiv nije našao smirenje ni kada se susreo sa zidom. Skljokao se, ali nastavio da trza levom nogom. Poleteo sam da mu pomognem. Podvrnuti rukav košulje otkrivao je četiri uboda, četiri modrice. Opet se odao starom poroku.
– Mnjmh – reče Holms.
Spustio sam se do njega i veštim pokretom zadigao kapke. Nisam bio načisto. Napad gimnastike i ukrućenost ispod pojasa ukazivali su na kokain, ali otupelost je verovatno bila posledica morfijuma. Preneo sam omlitavelog prijatelja na divan. Kao lekar, znao sam da mu nema druge pomoći osim mirovanja.
– Mmhmh! – promrmljao je Holms.
Neko je pokucao na vrata. Bila je to gospođa Hadson. Prestala je da plače, ali joj je lice još uvek bilo naduveno. Mahnula mi je da izađem u hodnik.
– Doktore Votson, stiglo je pismo – rekla je bojažljivo.
Uzeo sam omotnicu. Kraljevski pečat je nedvosmisleno svedočio o poreklu pošiljke. Uprkos slabosti, Šerlok Holms nije mirovao.
– Mnjnjnj!
– Želiš da otvorim pismo?
Slomio sam pečat. Na skupocenoj hartiji bila je poruka od kraljevog sekretara. Pročitao sam rukopis naglas. Tajanstveni zločin pogodio je krunu. Priroda nevolje bila je takva da se pojedinosti nisu mogle preneti pismenim putem.
– Njhmh?
– Hm, mogu da zaključim da je u pitanju osetljiva stvar koja može da osramoti krunu.
– Mmmh?
– Još? Dakle, mogu da primetim da je gospodin sekretar pisao u žurbi, ispustio je poneko slovo.
– Mmmmh! Mh! Mh!
– Neverovatno, dragi prijatelju! Nema nijednog samoglasnika!
Spustio sam pismo i pokušao da napregnem um. Da li to može biti slučajnost, ili se u odsustvu slova nalazio trag koji će rasvetliti zagonetku?
Na vratima se pojavila gospođa Hadson. Mahnula je velikom kovertom boje peska.
– Doktore Votson, stiglo je još jedno pismo!
Uzeo sam pošiljku i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Isti prečat sa grbom kraljevske porodice, nova poruka sa dvora. Poželeo sam da smesta otvorim pošiljku, ali sam se vratio u sobu i seo pored starog prijatelja. Trzaji levom nogom su popustili. Lice mu je izgledalo kao izliveno u vosku. Jedino su mu oči igrale, kao da traže izlaz.
– Mhhhm – zavapio je.
– Da, da, odmah ću ga pročitati!
Gospodin sekretar umoljavao je cenjenog gospodina Holmsa da hitno dođe na dvor. Nevolja je upravo postala još složenija. Kraljevska porodica je veoma zabrinuta.
– Mhhmnj?
– Oh, u pravu ste, dragi prijatelju. Ne samo da u pismu nema samoglasnika, nestali su i poneki glasnici!
– Mhmhmhhmm! – zaključio je Holms.
– Veoma neobično! Da li mislite da imamo slučaj? Ko je mogao da ukrade slova? Qui bono?
Bio sam uzbuđen. Ovako se nisam osećao još od Baskervila. S obzirom na trenutno stanje jedinog nezvaničnog detektiva, moraću da se oslonim na sopstvene snage i pokušam da razmrsim uzroke ove tajanstvene nevolje. Poskočio sam kao deran koji je upravo osvojio novi kliker u igri.
Gospođa Hadson je upala u sobu, sad već ljutita.
– Zaboga, gospodine Votsone, još jedno!
Razbucao sam omotnicu i izvadio potpuno prazan list. Pritrčao sam uzglavlju divana.
– Nebesa! Odoše i suglasnici!
– Njhhh! – jeknuo je.
– Smesta idem u Bakingemsku palatu!
Pokrio sam Šerloka Holmsa kućnim ogrtačem i požurio da što pre stignem na dvor. Zastao sam na vratima i osvrnuo se.
– Odspavajte dobro i oporavite se što pre, dragi prijatelju. Ne brinite, uhvatiću ja tog...slovokradicu!
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i treći dan
Ranko Trifković
Đavo i pisac
Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima suđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Kad god vidim sitne direrovske kovrdže, samo što ne prasnem u smeh. Pristaju mu uz tužne oči, a nikako uz šiljate brkove i jareću bradicu. Ličio je na musketara, ali umesto ljiljanom ukrašene dobedrice, nosio je kecelju na kojoj je vrelo ulje ostavilo mrlje poput mesečevih kratera. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kao što si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja pretpostavka da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobraženja... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put, pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenuo sam se i virnuo preko njegovog ramena. Setio sam se nadahnuća iz autobusa i osetio žal. Možda je to bila i mrvica sujete, tek imao sam utisak da izdajem svoju priču. Ne bih tako odabrao reči, niti bih izbrusio tok misli kao on, ali bih imao dobar početak. Greške iz kojih ću moći da učim.
Spustio sam ruku na njegovo rame.
– Matori, odavde ću ja...
Đavo je ustao gunđajući. Izbrisao sam sve što je do tada napisao i zamislio se nad prvim slovom.
Zapanjen, podigao je ruku, ispružio prstić i zaustio da nešto kaže, ali ostao je nem. Zgužvao je kecelju i vrteći glavom odjurio u kuhinju.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i drugi dan
Izdaja! Koračao sam ispred grudobrana poput razjarene zveri. Zid je bio postavljen prenisko, a umesto katapulta dali su nam bube koje u kesicama čuvaju zapaljivu smesu koja neće da gori. Englezi su izveli strelce sakrivene iza pokretnih zasuna. Naličje su ukrasili krilaticom, ispisanom belim srpastim slovima na crvenoj podlozi – "Lepša strana života". Izlazili su na bojište u kolonama.
Naredio sam da uz krunište postave stolice da bi moji borci imali kakvu-takvu zaštitu. Nisu hteli da izađu na položaj, ugledali su kralja na ekranu. Tužno lice bilo je uokvireno gustim kovrdžama, ali obešeni brkovi su mu davali komičan izgled. Nema nade, vrteo je glavom, predlažem da se časno predamo.
Zapenio sam u vulkanskom vrhuncu besa
- Izdajniče!
Upro sam prst u televizor.
- Priznaj koliko si uzeo za ovu izdaju! Platili su te bedniče!
Iza mene, vlastelini su se nelagodno premeštali s noge na nogu. Nisu imali hrabrosti da mi priđu, stave ruku na rame, zamole za oproštaj.
- Zar ste svi potplaćeni?
Razočarano sam zavapio.
- Borite se, seme izdajnično!
Usiljeno su prišli stolicama, klekli na sedište i pustili strelice. Zagolicali su bube. Grč je izbacio kupaste kesice ka Englezima, ali pogoci nisu mogli da prevrnu čvrsto posađene grudobrane.
- Ne možemo, gospodine, ne vredi – žalio se kapetan.
- Sklanjajte mi se s očiju, izdajnici! Sad ćete da vidite kako se pobeđuje.
Zgrabio sam najbližu stolicu i bacio na Engleze. Rasturio sam ih kao čunjeve. Bacio sam još jednu i uništio im borbeni red. Gađao sam ih i dok su bežali, smrvio sam i rezervu koja se tiskala u daljini čekajući znak.
- Tako se to radi!
Javio se kraljev glas:
- U redu, nemaju zaklone ali imaju strelce. Ne možeš da oteraš čitavu englesku vojsku.
Nagnuo sam se preko grudobrana. Istegnuo sam se koliko god sam mogao. Vrhovima prstiju uspeo sam da dohvatim stolicu koja je kao izvrnuta kornjača ležala na bojištu. Bacio sam je još dalje, ali polje je bilo prazno. Englezi su se tiskali iza zavese. Čekali su da se smirim. Potegao sam luk i gađao ih bez strela.
- Ovako, ovako, ovako se gađa! Možemo sve da ih poubijamo. Zašto neće da padnu?
Da nisam ostao sam, mogli smo da ih pobedimo. Izdalo me je i oružje.
- Gledao sam vesti juče. Video sam lebdeći poslužavnik sa francuskim doručkom. Prevrnuo se i iskrvario. Kao vodopad od mulja, kafa se prosula po travi. Kroasani su pali na zemlju iz njih je potekla čokolada. Znam zašto si se prodao.
- Koka-kola – opsovao sam tiho.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i prvi dan
(Vezba sa skole, neispravljena varijanta)
Ranko Trifković
Đavo i pisac
Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam svoju buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima usuđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kako si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja ideja da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobrazbe... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako on to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenula me je zvonjava telefona. Da li je moguće da neko zove u ovo doba noći? Ko bi to mogao da bude? Đavo sigurno nije. Javio sam se oprezno. Glas sa druge strane je plakao. Probio je bankinu. Poginuo je. Na licu mesta. Sad su zvali da provere. Nema ga više, razumeš? Klimao sam glavom, iako sam znao da to nije prigodna uteha. Pokušavao sam da prihvatim činjenicu da jedan čovek više ne postoji. Uto se telefonski poziv okončao.
– Ko je to bio? Dođi da vidiš priču, još malo pa je gotova – reče Đavo.
– Pusti, to sad više nije važno. Poginuo je A.
– Nije ti više do slave?
– Bio je rastrzan na sve strane. Nema šta nije radio a, eto, na kraju nije stigao ni da se vrati kući...
Đavo je ćutke ustao i prepustio mi mesto za računarom. Odlučio sam čvrsto te noći da završim svoj roman. Pre tog poduhvata želeo sam da ispunim jednu obavezu, da napišem ovu priču sam, bez vražije pomoći.
Subscribe to:
Posts (Atom)
