Ranko Trifković
Đavo i pisac
Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam svoju buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima usuđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kako si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja ideja da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobrazbe... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako on to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenula me je zvonjava telefona. Da li je moguće da neko zove u ovo doba noći? Ko bi to mogao da bude? Đavo sigurno nije. Javio sam se oprezno. Glas sa druge strane je plakao. Probio je bankinu. Poginuo je. Na licu mesta. Sad su zvali da provere. Nema ga više, razumeš? Klimao sam glavom, iako sam znao da to nije prigodna uteha. Pokušavao sam da prihvatim činjenicu da jedan čovek više ne postoji. Uto se telefonski poziv okončao.
– Ko je to bio? Dođi da vidiš priču, još malo pa je gotova – reče Đavo.
– Pusti, to sad više nije važno. Poginuo je A.
– Nije ti više do slave?
– Bio je rastrzan na sve strane. Nema šta nije radio a, eto, na kraju nije stigao ni da se vrati kući...
Đavo je ćutke ustao i prepustio mi mesto za računarom. Odlučio sam čvrsto te noći da završim svoj roman. Pre tog poduhvata želeo sam da ispunim jednu obavezu, da napišem ovu priču sam, bez vražije pomoći.
No comments:
Post a Comment