Ranko Trifković
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
Blogigrica
Inficirao me Walker , jedino što kod mene nema str. 56, videćete posle zašto...
elem,
elem,
Your character's skills represent a variety of abilities, and you get better at them as you go up in level.
Ovo su propozicije igre;
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
Dvanaesti Ciklus - Sedmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
Dvanaesti Ciklus - Šesti dan
Ranko Trifković
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Dvanaesti Ciklus - Peti dan
(preradjena verzija, stavljena u jedan blok)
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Dvanaesti Ciklus - Četvrti dan
Ranko Trifković
NEZNANKA
Suvonjavi krčmar Tulik i služavka Irfena imali su pune ruke posla. Za velikim stolom sedeli su plaćenici i ispijali pivo. Predvodio ih je omanji plavušan s ožiljkom preko desnog obraza. Po kožnom oklopu ukrašenom vrpcama, reklo bi se da je odnekud s juga. Hrapavim glasom bodrio je drugare da još glasnije nazdravljaju. Ostatak bande sačinjavali su seljački sinovi, kvrgave siledžije, dva oronula borca i propali kicoš, najverovatnije kockar. Skvirac, njegova baka Julija i ja, sedeli smo u uglu kraj peći. Nervozno je grickao riđi brk, posmatrajući vojnike. Kao stotinar, Skvit se brinuo za red u varošici, a zna se da pijani ratnici začas naprave štetu. Osim toga, nije voleo da se bije pred bakom. Desno od ulaza, za dugačkim stolom, ručali su putnici. Umesto oružja nosili su okovane knjižice. Bili su umotani u teške vunene ogrtače, pa nisam mogao da razaberem pojedinosti po kojima bih mogao da prepoznam da li su iz Stoglava ili Srebrograda. Baš kad sam hteo da im nazovem dobar dan, neko je banuo na vrata.
- Ljudi, gle šta smo našli!
Čupavi lovac, Hvoslav i okružni šumar Filc nosili su na rukama obamrlo telo. Spustili su ga na sto ispod svećnjaka.
- Ju! Devojka! Ju, ju! – uskliknu Julija. Pohitala je da skine šal i pokrije obnaženu kožu. Neznanka je imala kosu boje paprati. Bila je odevena u suknjicu, lake čizmice od kože i tamnozeleni jelek i baka nije mogla baš sve da skrije od pogleda okupljenih. Gosti su se sjatili, osim putnika koji su i dalje držali glave u Tulikovom pasulju.
- 'Ajde, odbij! 'Ajde de! – siktala je babuška i progurala se do ivice stola.
Devojčina koža sjaktala se zlatnim prelivom. Bila je sitne građe i mršava kao smrt. Nije bila bujna kao naša Irfena, više je ličila na dečkića, ako razumete šta hoću da kažem.
- Pogledajte, đavolja rabota! – piskutnuo je rmpalija slomljenog nosa.
Ispod kose nazirale su joj se kozje uši, šiljate i povijene unazad.
- Šta ste ovo doneli? – zavapio je krčmar.
Kapetan plaćenika dao je rukom znak da se svi utišaju.
- Bez brige, stari. Ovo je mimik. Video sam to davno, dok sam kao kadet služio u gardi vojvode Krala. Poslali su po nas iz jedne zabiti, sasvim slične ovoj...
Na to se Skvirac ljutnuo, ali ga baka Julija pljusnu preko ruke i ukori pogledom.
- Seljani su se žalili da ih nečastivi potkrada. Obično čuvaju tu pesmu za poreznike; jarići pobegli, lija zaklala kokoši, orao odneo celu krmaču sa trinaest prasića. Napast se proširila na okolna sela. Kad je nestala mlinareva ćerka, vlastelin je poslao elitnu jedinicu da ispita stvar.
Plavušan je otpio dug gutljaj piva i nastavio priču.
- Zapovednik nas je podelio u trojke i poslao da pretražimo šumu. Zapali su mi Brikmajer i Arnolt. Bili su iskusni borci, premda nevični snalaženju u divljini. Lutali smo čestarom ceo dan. Dosetio sam se da siđemo do potoka i pratimo ga. Nadao sam se da ćemo izbiti pravo na vodenicu i stići u selo pre mraka. Verali smo se uz kamenjar i kad smo izašli na zaravan, na pojilu smo pronašli ženski leš. To je to, rekao je Brikmajer, zadovoljan što se potraga okončala. Kako da budemo sigurni da je po sredi mlinareva ćerka, a ne kakva pastirica, pitao je Arnolt. Naređenje je jasno, pronaći devojku! Uprtite je, pa da se vraćamo, gunđao je Brikmajer. Čudno je to. Nagledao sam se mrtvaca, uglavnom razbojnika na vešalima, dezertera na panju kod dželata. Devojka je mirisala na ruže. Zagonetan osmeh krasio joj je lice. Usne su joj bile do pola blede, od pola crne, kao da je ljubila demona.
Kapetan plaćenika ponovo je potegnuo iz krigle.
- Šta je bilo dalje? – pitao sam.
Skamenjenog lica, plavušan je kratko zurio u prazninu, a onda gotovo dreknuo.
- U varoši smo zatekli devojku, živu i zdravu! Ista kestenjasta kosa, haljina boje jutarnjeg neba, čipkasta podsuknja i beli obojci. Smejala se i plesala. Debeli mlinar plakao je od sreće. Majka je bila vidno uzbuđena, ali kao da se ustezala da zagrli dete.
- I? Šta ste uradili? – pitao je okružni šumar Filc.
- Isto što i vi, gospodo. Spustili smo lešinu nasred stola. Nastala je vriska. Tetke su lelekale, majka se stropoštala. Mlinar je pao na kolena gledajući u nebesa. Dvojnica je frktala kao mačka saterana u zamku. Istrgla se iz ruku vojnika koji su pokušali da je dograbe. Pobegla bi u šumu da se nije pojavio sveštenik i oborio je kosom. Mudri pop reče nam da je to mimik, nečastivo biće koje ubija i preuzima žrtvin lik. Pozvao je đakona da svuče haljinu s leša, ali to nije bilo moguće. Odeća je bila puka opsena, deo mimikovog tela.
Nešto me je žacnulo. Bilo mi je teško da poverujem da je devojka zlatne puti čudovište. Uostalom, to se lako moglo proveriti. Povukao sam rub jeleka i blesnula je zlatasta grud. Osim što sam zaradio šljusku od baba Jule, nesumnjivo sam dokazao da je odeća prava.
- Mimik nije! – zaključio sam, a okupljeni su žamorili odobravajući.
- Znam šta je! – na opšte iznenađenje, javila se Irfena – Vampirica! Prić'o mi brat Drafid. Bio ne'akav 'erceg Milfoš i imao ćer Zefiru za udaju. Vele da je bila ljepotica kakve nema. Vrana kosa, pada joj do struka, blijedo lice, male usnice, zubi k'o biseri. Dolazili prosci sa sviju strana, ali babo je ne daje nijednome. Nudili mu tovare blaga, svilu i kadifu, ćauše, kamile, slonove i dobre konje, al' od ženidbe šipak. Rašćuje se najzad da 'erceg ubija đuvegije i pljaćka ih.
Kapetan je na to opsovao i podigao kriglu.
- Poznata mi je ta sorta! Sve ih treba ognjem i mačem!
Irfena je obrisala ruke o krecelju i nastavila priču.
- Ma jâ, bolan. Nego, prestanu svatovi dolazit', al' udari belaj na raju. Ovdje, ondje nalazili su kmetove krepane, ublijedele, izujedane. Raja se stade zamandaljivat' noću, pročuo se glas da ih vampir pohodi. Zalud je 'erceg slao pandure da ga uhvate, svake noći drugo ćeljade bi nestalo.
Služavka je zastala kao da proverava da li je svi slušaju.
- E sad, Drafid je vodio karavan i zaluta' u 'ercegov kraj. Predvećer pronađe jedan zap'šten saraj i tuna se smjeste. Bi mu ćudno jel nema raje, ali šta će ćo'ek, đaba konak, k'o veli, baš zgodno, je l' de? Kad se primiće ponoć, ćuje Drafid nešto kako krcka. Prepa'ne se, izvadi ćak'ju i zublju, pa da vidi ko's to šunja. Ima i šta dav'di, na divanu leži karavanbećar, a preko njeg' đevojka, siše li ga, siše! Ajoj, šta't je bona? – pobunila se Irfena jer ju je baba Jula šljepila preko prstiju.
- Zavrat, ženska glavo. Za vrat ga siše, krv mu pije! – rekla je devojka kad je kikotanje slušalaca utihnulo.
- Drafid se prepa'ne! Potegne hanđar i naredi buljubaši da spapunjaju krvopiju. Zam'anu ćakijom, al' sjećivo prođe k'o kroz luben'cu. Lipti krv kao iz đevđira. Ciknu neman i okrene se, a Drafid i njegovi imaju šta da vide. Ljepota đevojka, sva u svili, vita kao jela, kosa vrana, lice blijedo, uši iste 'vake kozje – rekla je Irfana pokazujući na sto.
- I? Šta je bilo dalje, govori! – rekao je nestrpljivo oniži plaćenik.
- Vampirica ih poćne da razgoni. Padaju k'o snoplje! Drafid se izmiće, krvopijka primiće! Pobeže moj braca iz saraja na džadu i baš kad se nagla da ga šćepa, uz bljesak munje pojave se dvoj'ca. Visok i sed, brada mu se vijori na vjetru, u ruci bojna kosa, uz njeg' deran s kandilom. Sijevn'o je krst, krešti beštija. Daj luka, dreći sjedobradi. Iz torbe od kostreti djećaćić vadi vezu ćešnjaka. Uhvati se s vampirušom u kosti i nataće joj vijenac od lukca! Jadan ti Bog! Pišti đevojka k'o guja i sve s' 'vako izvija, stade se top'ti. Dok si reko muštuluk, ostade od nje krvava barica. Veli onaj matori, tako se druškane upokojava vampir.
- Onda ćemo lako proveriti... – stresao sam se i mahnuo krčmaru. Tulik se ušeprtljao, ali je otrčao do ostave i vratio se sa vezom belih glavica. Namaknuo sam joj venac oko vrata. Kosa joj je bila gusta kao griva i meka kao vunica.
- Mislim da nije krvopija! – oteo mi se povik.
- Naravno da nije – reče kicoš – to je Fata Paduri! Šumojka!
Zadenuo je palčeve za olinjali prsluk koji se ukazao kad je razgrnuo ofucanu plišanu pelerinu i podigao glavu kao da se priseća.
- Pre nego je stupio u veselu družinu poštovanog markiza Alfonsa – zastao je i pokazao na kapetana – Alveš Dioho Goritas de Batista Barios Santin i Naslamentin, to jest, njegova malenkost, putovao je po svetu kao ljubavnik Fortune...
- Bio je kockar – objasnio sam Skvircu kome se lice zgužvalo kao otarak.
- Kao i svaki poklonik igre imao je bolje i lošije dane. Jednom prilikom našao se na samotnom drumu koji vijuga kroz Mordavske planine. Divlji planinski narod nije dizao gradove, a varošice su bile retke kao džokeri u špilu. Nabasati na katun pre mraka, e to bi bila sreća! Alveš je zastao. Pokraj puta stajala je devojka, kao da ga čeka. Kakve li su mi karte podeljene, čudio se. I za koju igru? Odevena u zelenu haljinu širokih rukava, sa pojasom od loze delovala je kao nevesta. Kad se primakao na dvanaestak koraka, primetio je da joj se kroz crnu kosu prepliće olistala puzavica. Na obrazima je sevalo rumenilo, iste krvave boje kao na blago podignutim usnicama. Izvijene obrvice isticale su krupne crne oči u kojima su blistale zvezdice. Povela ga je u šumu. Povodio se opčinjen ogoljenim ramenima i lepršanjem tkanja oko njene puti.
- Ma skrati priču! Jesi li je...joooj! – dreknuo je Skvirac jer ga je Julka očepila po žuljevima.
Izanđali kockar samo je umorno prevrnuo očima i nastavio:
- Zalazili su pod granje sve gušće šume. Jedina svetlost koju je video dopirala joj je iz očiju. Razdrljila mu je košulju i prinela ledene usne grudima. Prenula ga je studen. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao ni da makne. Bio je obmotan puzavicom kao muva u paučini. Devojčino lice rastočilo se u bolesnožutu čeljust. Suknula je napred da mu iščupa srce, ali između njih blesnu sečivo. Alfonsov raspar pretvorio se u kentu! Neko ga je grubo gurnuo. Povratio mu se osećaj u udovima, pa je šmugnuo da posmatra iz žbunja. Tminu su razgonile dve baklje kojima je mahao žilavi mladić. Starac raspuštene sede kose plesao je okolo i držao visoko uzdignutu kosačicu. Široka oštrica pokušavala je da pronađe demonicu koja je siktala iz senke.
- Kako su je ubili? – pitao sam nestrpljivo češkajući zatiljak.
- Ne znam. – Olinjali kicoš je uzdahnuo i iskapio čašicu punu Tulikove medovače. Obrisao je drhtavom rukom orošeno čelo. Kad je konačno progovorio glas mu je bio sasvim tih.
- Baklje su se udaljile. Kosača je progutao mrak. Pojavili su se tek pred zoru. Pronašli su Alveša i pomogli mu da se pribere. Sedobradi se predstavio kao otac Toč. Neman koju su ubili jedna je od Šumojki. To su ćerke Šumame i Šumtate, drevnih bića koja proganjaju putnike. Demona ste uneli u krčmu! – sevnuo je pogledom ka šumaru i okružniku.
Steglo me u grlu. Nije bilo načina da opovrgnem optužbu. Neznanka je zaista delovala kao dete divljine. Uzeo sam joj desnu šaku u svoju i zapitao se da li je moguće da se ovi ljupki prstići pretvaraju u kandže.
- Kuššššujte ssssvi! – zapenila je Julka – Ovo dete nije ni mimik, ni vampir, ni šumski demon, a ne!
Babi niko nije smeo da se suprotstavi. Strpljivo smo sačekali da izvadi maramicu i otare balice sa uglova usana.
- Potpuno je jasno, da je veštica, da, da! – baka Juca je ispitivački prostreljala sve prisutne i nastavila.
- Suprotno uvreženom praznoverju, veštice nisu starice koje kisele mleko, pretvaraju se u mačke i sisaju bradavice, a ne.
Tu se cela krčma grohotom nasmejala. Ako je i pocrvenela, to se nije moglo videti na Julijaninom izboranom licu.
- Tišina derani! – nije se dala zbuniti – Veštice su često veoma lepe, da, da. Jašu na muškarcima, sveštenici i đakoni su im najluksuzniji prevoz, aha. Imaju čak i livadu na kojoj ih poslažu kad slete, dok su u poseti selu Bljakula na godišnjem skupu svih veštica.
- Šta li rade na tom skupu? – pitao je markiz Alfonso i srknuo gutljaj piva.
- Većaju, sinko! Da, da! Do-go-va-ra-ju-se, da, da. Kuju zaaa-veru! Aha. Nekada su veštice bile veoma cenjene i tražene zbog znanja i mudrosti, da. Lečile su, donosile decu na svet, tešile ucveljene, smirivale iskonske sile i milostivile ih kad im prpošni ljudski rod nagazi na žulj, hm, hm, da, da. Onda su došli jednobošci i kult čoveka, aha! Uz pretnje, često i ispod vešala, propovedali su novo učenje, gradili novi svet u kome nije bilo mesta za drugačije, ne, o ne.
- Drugačije? Kao što je ona? – pitao sam gotovo šapatom.
Škrgutao sam zubima. Na samu pomisao da bi iko mogao da joj naudi, pesnice su mi se stezale. Baka se učkiljila i podigavši prstić ka meni počela da nabraja:
- Ljudi i njihovi novi čarobnjaci, popovi, istrebili su aždaje, vodenjake, rusalke, lesnike, domaće, patuljke, talasone, ale i zmajeve, aveti, bauke, drekavce, psoglave, todorce i osenje. Sva drugačija bića, opasna ili ne...
Glas joj je utihnuo. Začulo se pucketanje cepanica iz peći.
Putnik koji je do tada glabao pasulj, nakašljao se značajno. Ustao je i lakim pokretom zbacio vunenu kapuljaču. Ukazalo se izduženo lice, s orlovskim nosem, upalim obrazima i gustim prosedim veđama. Cereći se, izbacio je požutele, gotovo konjske zube i zatapšao.
- No, krasno, zbilja. Bakutaner nam je podarila govor poput ženske suknjice. Dovoljno dugačak za pokriti temu, dovoljno kratak da bi bilo zanimljivo. Takovoj erudiciji mjesto je na sveučilištu, kaj velite? – pasuljdžije se zakikotaše.
Babina se ne poriče! Povukao sam se korak unazad. Očekivao sam da će se bar neko usprotiviti. Skvirac je krv prolivao i za manje uvrede. Okovana knjižica koja je visila sa strančevog pojasa pričvršćena lancem, zveckala je dok je koračao kroz krčmu.
- Kaj vam je micek ukral jezik?
Zaustavio se i potražio me pogledom.
- Kaj nisi skužil?
- Ja?
- Rusalka. Ova dva pajceka su donela šumsko dijete. Vila koja ima zlatno tijelo i zelenu kosu. Žive na drveću ili oblacima. Tko ih ugleda može zanemjeti ili se smrtno zaljubiti. Brijem da i dalje ne kužiš?
Odmahnuo sam glavom. Cerekao se. Kao jeka, pridružili su mu se pasuljari.
- Zaludeli su ti glavu, hlapec. Pojeli su ti sjećanja. Mato, daj kosu! – viknuo je. Omanji putnik bacio se pod sto i ispod klupe izvadio krivo sečivo. Oštrica je uhvatila zrak svetlosti i blesnula kao da mi namiguje.
- Toč? Otac Toč? Glavni istrebljivač Svete stolice? – zamucao sam.
- Kak je krasno kad te se sjeti omiljeni đakon.
- Šta...šta će biti s devojkom? – iskoračio sam ka stolu.
- Zakaj ne pitaš svoju novu klapu?
Umesto izlizanog kockara, ispred stola stajala je posmrtno bleda seljanka. Smeškala mi se polu-crnim usnama. Irfena je nestala, a pored krčmara je bila u zeleno odevena žena obrasla puzavicom. Kapetan Alfonso cerio se široko pokazujući vampirske očnjake. Baba Juca se uspravila tako da sam je jedva prepoznao, a u ruci joj se drveni štapić iskrio plavičastilom.
Počela je oluja.
Subscribe to:
Posts (Atom)
