Stigao sam kući zadihan i znojav. Majka i sestra su već iznele oca na trem. Sedeo je na suncu srećan kao gušter i spremao se za svoj razgovor sa maglom. Ušao sam u kuću i ostavio ranac. Odlučio sam da je vreme da se prekine moj muk. Vreme je da se usprotivim toj Stalajkovoj sablasti. Uzeo sam pušku i čuturicu. Krenuću desnom stranom. Jeste prisoje, ali ću brže proći do Obadova doline, gde se nalazilo Stalajkovo imanje. Put kroz Džinovu plećku je prijatniji. Osojnom stranom pa na prevoj, to je lepota jedna. No, želeo sam da što pre stignem, pa sam udario strminom, preko Mačkovog kamena, pa pravo u dol.
Pokušavao sam da zamislim naš susret. Stalajko je bio veoma imućan i vrlo zaguljen. Možda je pred mojim ocem bio prava ružica, ali na svojoj teritoriji nije bio cvećka. Zato sam i poneo pušku, da se obezbedim da ću se vratiti živ nazad na očevo imanje da proslavim sledeći imendan! Nek mi Bog oprosti, ali sa Stalajkovog imanja se nisu svi vraćali živi. Stari Đurađ je ostavio kosti tamo kod Laola sedla, sa leve strane prevoja. Istina, Đurađije je imao merak da spopada Stalajkove žene. Tako je bilo ustrojstvo u Stalajka, živeo je sa šest žena. Ne znam kako mu je to uspelo, nekim ih je bacilom zarazio, pošto naročito lep nije bio. One su ga pratile u korak, bile su njegova senka. Priča se da je Marinka, prva žena donela u miraz hiljadu dukata. Ona mu je valjda i bila jedina zakonita žena. Ove druge je Stalajko doveo sa putavanja kao da su neki zevzeti. Tako je imanje i izgledalo. Napred velika avlija sa kućom, a unaokolo ostale zgrade gde su te druge ženske živele. Priča se da su to bile cure koje su za Stalajkom pošle prateći miris njegovog bogatstva. Marinka bi ih ugledala i promenila boju, kao da ju je strefila žutica. Onda bi im hladne glave objasnila kako stvari stoje. Jal' će nazad odakle su došle, jal' na sneg i kišu ili da se tu nasele, ćute i budu poslušne.
Kad sam stigao do Maravića česme, umio sam se. Kos je slatko pevao u žbunju. Zvezda beše upekla. Seo sam na stenu prekrivenu hrapavim lišajevima. Vratio sam misao na susret sa Stalajkom. Nisam mogao da se setim pametnih reči. Video sam samo lepotu naše planine. Maslačak je plutao pored mene nošen vetrom kao da je pismo iz daljine. Leteća paperjasta belina pala je na lokvu ispred česme. Video sam odraz oblaka u vodi. Povetarac je donosio miris jasmina i hajdučke trave. Oblaci su se lenjo kotrljali nebom. Pogledao sam u sunce, ali zaslepljen bleštavilom video sam ga sad kao žuto, sad kao zeleno. Izgledalo je isto kao da je kuvano žumance naših kokica. Ova planina je bila moj zavičaj, moj koren. Iz stena je izbijala svežina. Oteo mi se dugačak, težak uzdah.
Znao sam da uzalud nosim pušku. Protiv Stalajka nisam mogao oružjem. Da obilazim seljane i ubeđujem ih da se okrenu protiv glavnog bogatuna od koga su svi pomalo zavisili ili bar zazirali? Sumnjam da u svih Sedam Zaselaka ima bar neko ko bi bio na mojoj strani osim Pavleše i Mitraka. Mogao sam da napustim planinu i uputim se, sa ocem na traktoru, pravo u maglu.
Mogao sam, ali nisam.
Svakog jutra, prekakaću barikadu i turmarati brdima. Osluškivaću pažljivo ne bi li čuo slatki zvuk motora. Već mogu da osetim toplinu susreta, prijateljski stisak ruke koji će svak razumeti ma kojim jezikom govorio. Rušiću Stalajkove skaradne znake upozorenja i pripremati osmeh za strnce. Kroz čitavo moje biće prolaziće trnci uzbuđenja. Živeću od čežnje za prvim pravm susretom i radiću za to da kada se oni pojave, sa planine dobiju utočište i ljubav. Jedino tako će Stalajko biti zaista poražen. Jedino tako će Sedam zaselaka moći da nastavi da živi blagodeti prirode, bez gorkog osećanja da sebično sisamo dar koji pripada svima, ma koje rase bili...
No comments:
Post a Comment