Moram da gledam u struk trave. Mogu i da ga opišem. To je tanka stabljika, široka pola nokta. Ima četiri vlati koje se sužavaju iz korena ka vrhu, poput oštrice rapira. Listovi su hrapavi, ali su ivice glatke. Ispod je mahovina, sitno kovrdžasta kao očice najfinije čipke. Na kamenu je lišaj, skoro sasušen, bolesno zelen. Ne smem ni da trepnem. Dokle god gledam ovo parče tla, ono će postojati. Čim okrenem glavu, verovatnoća postoji da će i busen i kamen i pesak nestati u kovitlacu boja i oblika.
Molim se Gospodarima da gledaju u mene. Kao što ja svedočim stručku trave, oni potvrđuju moje postojanje. Bez njih i ja bih se u čas pretvorio u nešto drugo.
Glava me boli, a oči mi suze. To je dobro. Krupne kapljice hrane moju biljku. Primi li se, pored ću zasaditi još jedan komad mahovine i na njemu novu travku. Onda će moći jedna drugoj da pomognu i možda će se pojaviti kakva bubica da im pravi društvo dok glocka lišaj.
- Rasti, rasti, rasti....
No comments:
Post a Comment