Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na brdo iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na zapadnoj strani video se klanac kroz koji je vodio put do Sedam zaselaka. Ja sam taj prevoj zvao Džinova plećka, zbog toga što su mi strmine ličile na ramena kakvog diva. Na istočnoj strani videla se reka Drina i njena široka okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala gusto pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa. Zemlja je bila crna, a trava se nikada nije vratila, e toliko je gorelo.
Ratovi su besneli po celom svetu, gradovi su bili zagađeni ili sravnjeni sa zemljom. Mi smo živeli izolovano, zaštićeni divljom prirodom i nepristupačnom planinom. Svi su žitelji Sedam zaselaka sa uzdahom gledali u crnu ledinu Kumove kese kao u opomenu. Na severu je ležala velika dolina iznad koje se večito povijala magla. Slutili smo da je to još strašnija posledica rata, i ta magluština i pustoš gradića kojeg je prekrivala. Pa opet, dolina je bila tabu, tamo se niko nije usuđivao, a preko Kumove kese se dolazilo do Tunela i barikada. Stalajko se tuda šunjao sa svojim patrolama. On je bio najimućniji čovek u okolini. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Najavio se da će danas doći na naše imanje, da opet gnjavi oca. Stalno je dolazio da objašnjava šta je preduzeo i koji su planovi milicije Sedam zaselaka. Jednom je došao sa idejom da Kumovu kesu i okoliš treba ponovo zapaliti. Pogan je čovek bio taj Stalajko.
Još jednom sam pogledao ceo krajolik, žvaknuo sam parčence suvog mesa i spremio se da krenem kući. Previše sam bio odsutan. Zaneo sam se kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati mrak. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Brine se da nisam pao sa nekog kamena, znate već kakve su majke. Želeo sam da se vratim ranije, ne samo zbog mati, već i zbog oca. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi, pre dve ili tri godine. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga vratili nazad, a Mitrak nam je pomogao da izvučemo traktor. Pokušao sam da Stalajku dam do znanja da više ne dolazi, ali on nije odustajao.
Skočio sam sa Mačkovog kamena na mekano lišće i pokliznuo se! Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Lakat sam zario u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa, nalik na sveže mekike. Smešno mi je bilo kako sam ležao nezgodno iskrenut, a rukav mi zapeo za granu drveta tako da nisam mogao odmah da ustanem. Potegao sam nož i rascepio rukav. Čelik je lako prošao kroz tkaninu i mahovinu. Oštrica se presvukla zelenkastom skramom. Već u sledećem trenutku pomislio sam na majku i kao da sam video kako na astal stavlja čokanje sa rakijom, pa sam nastavio dalje da se spuštam niz kosinu. Nisam voleo da oca ostavim nasamo sa Stalajkom. Taj nikad nije znao kad da stane i nije mario za našu nevolju. Posle onog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao bi danima i povremeno se osmehnuo majci. Nju je mnogo voleo, ali ni njoj nije više hteo da se obraća. Vremenom je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Provodio je dane gledajući u maglu kako se povija dolinom. Ako je i reč katkad izgovorio, obraćao se toj izmaglici. Šaputao joj je nešto važno, nešto iz prošlosti.
Prošao sam onu lakat krivinu pre stare pilane. Od drvare više ništa nije ostalo, samo ogoljena stabla i sedam nakrivljenih odžaka. Bio sam blizu kuće, ali tek kad sam zastao shvatio sam koliko sam se zadihao. Milo mi beše u grudima kad sam sišao do šumarske postaje. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka naslaganim deblima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Čak mi je i guljena bukovina mamila osmeh na lice. Prišao sam oblicama, koje su ležale tu još od ko zna kada. Sagnuo sam se i zgrabio punu šaku piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Hteo sam da prisednem, pa sam se odvažio da uđem u jednu od šumarskih baraka. Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra. Tama napuštene barake mi se učinila sablasna, kao iz strašnih priča. Mašta mi je radila ludački, strašljivo sam otvorio vrata. Tek kad sam ušao nekoliko stopa, bojazan me napustila. Pronašao sam u uglu jednu staru fotelju. To je bila niska trula plišana stolica na metalnom tronošcu. Tek kad sam se spustio u nju, osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Zapalio sam cigaru i zagledao se u prašnjavo okno. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine koje su svetlucale naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u šumi, ali hteo sam da se vratim kući. Stalajko nije mario što ga moj otac ne zarezuje. Bio je uporan, dolazio je pričao mu kojekakve gluposti. Verovatno je mislio da će rečima postići neko čudo. Moj otac je praktično odrastao u vojničkim čizmama i bio je oficir u vreme kineske invazije. Znao sam ja šta Stalajko stvarno hoće. Želeo je da otac ponovo obuče uniformu i pridruži se njegovim čaušima. Istovremeno, i na sestru je bacio oko. Hvalio se da će jednog proleća okupiti svirače i isprositi je. Mitrak je bio za to da ga sačekamo posle slave i dok je pijan, dobro ga izbubecamo.
Baš kad sam ustao da krenem, počela je da pada kiša. Sitne kapi na prašnjavom prozoru bile su slične suzama na dečijem licu. Nisam imao kabanicu ni kapuljaču. Napuštena pilana više nije delovala sablasno. Kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Prošao sam pored jednog debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Stavio sam ruku na vlažno drvo. Uvek sam tako milovao biljke, i stabla u šumi i nežne listove iz moje bašte. Zato nisam mogao da se okomim na Stalajka kao što je Mitrak hteo. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što ih je okupljao Stalajko. Zato sam požurio da se što pre vratim. Hteo sam da ga sprečim koliko god mogu da pljuje svoj otrov mome ocu u lice.
Kad sam već bio iznad našeg imanja, Stalajko je tek uparkiravao svoj traktor, da ga smesti tik pored našeg. Znači izbauljao sam iz šume baš na vreme. Mati je stavljala šareni podmetač na stolić, a sestra je donosila čokanje za rakiju. Otac je kao i uvek, sedeo na tremu i čežnjivo gledao u maglu.
Pozdravio sam Stalajka. Seli smo uz stočić i srkutali rakiju. On je isprva ćutao. Samo je povremeno šištao od naše jake prepečenice. Kad je konačno progovorio, činilo mi se da nikada neće prestati. Pričao je da je pre neki dan opet video tragove točkova. Ponovo se spustio dole do Tunela i sa svojim momcima postavio upozorenja o radijaciji, bolesti i nagaznim minama. Organizovao je i stražu kod brane i prilaznog puta. Laprdao je kako se plaši da je možda počeo novi prodor Kineza na Balkan i kako se boji da će nas ovaj put izbeglice pronaći. Stalajko se najviše na svetu plašio da će nas neko iz spoljneg sveta otkriti, da će se gomila sveta sjatiti i naseliti na našoj planini. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi koja nas je skrivala. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u naš kraj i da nas lepo svi zaobiđu i ostave na miru, ali sam isto tako predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših Sedam zaselaka. Krali smo život, sisali prošlost. Nismo stvarali ništa novo. Bilo je samo pitanje dana kada će zalihe presušiti i kada ćemo početi da uništavamo planinu koja nas je i održala.
U ovom trenutku meni je bilo važnije da nas Stalajko ostavi na miru. Za mene je on predstavljao mnogo stvarniju opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova. Duša me je bolela zbog oca. Njegovo biće kao da je sve manje prebivalo u tom slomljenom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti, u mislima se borio sa neprozirnom maglom. Dole je bio grad u kome je živeo i radio, gradeći svetliju budućnost u koju nikad nije prestao da veruje. Pa neka onda, nek nas pronađu, nastane se na planini, proglase karantin. Poželeo sam da se u inat Stalajku još jednom spustim u dolinu sa ocem, makar nas proguta magla, kao što je ispod svog vela držala ceo grad.
Ustao sam pre svitanja. Sunce se još nije videlo. Svetlost je dolazila od blještavo belih oblaka i nežnog plavetnila neba. Pažljivo sam se izvukao iz kreveta, da ne probudim majku i sestru. Oca ništa nije moglo da prene iz sna. On se budio u podne, kao navijen. Zato sam požurio, da se vratim pre nego što sunce pređe zenit. Nasuo sam vodu u lavor iz velikog bureta i postavio očevu stolicu na trem. Puška je stajala u uglu, ali nisam hteo da je nosim. Biću nervozan dok budem prelazio Kumovu kesu, a dole kod Tunela ću verovatno biti van sebe. Čovek ne treba da nosi oružje kad je uznemiren, tako me je otac učio. Prošao sam pored njegove slike na zidu. Brkati oficir, prav kao strela, komično ozbiljan. Izašao sam iz kuće, seo na panj i zapalio cigaru. Piljevina je mirisala kiselkasto, što znači da je sinoć padalo nezdravo. Brda na zapadu bila su crna kao ugljen, kao iscrtana linija naspram neba. Obišao sam traktor i džip, kiša je progrizla kroz farbu. Vozila su ličila na boginjavu decu. Moraću to da sredim, pomislio sam milujući haubu. Uh, volim naš traktor. A više ih ne proizvode. Kako bi? Odavno su zatvorene sve fabrike i radionice. Uzeću šmirglu i udariti još jednu ruku farbe. Odlagao sam te sitne obaveze iz nedelje u nedelju, a bližio se dan kad sam obećao Mitraku da ćemo da kosimo. Krenuo sam pešice, a tako bi slatko seo na traktorče i spustio se njime do Tunela. Ali ne smem da ga teram preko Kumove kese. To je bila crna fleka, ukleto parče planine. Čitav krajolik je bio spaljen. Uništen zauvek. Zemlja je bila jalova, razrovana kraterima i zagađena otrovima. Za nas iz Sedam Zaselaka, taj deo planine je bio surova opomena. Nisam mogao da zamislim spoljni svet i bilo mi je teško da predstavim u svojoj glavi gradove koje mi je otac opisivao. Ali kad vidim Kumovu kesu, jasno mi je da se moramo kloniti stranaca. Stalajko je pominjao tragove, pa sam hteo da siđem do ceste i sam se uverim. On je bio jedan matori paranoik, ali strepio sam da je ovaj put u pravu. Bližila se zima, možda je neko tražio zimovnik ili sklonište. Šta ako bi nas otkrili? Došli bi na planinu, upravljali i komandovali, razorili ovu oazu. Te misli me uvek uznemire. Bio sam raspet između gađenja spram Stalajkove časnohlepnosti i duboke zabrinutosti za Sedam Zaselaka. Ne znam šta bih radio da ugledam strance. Pribojavao sam se njihovih molećivih pogleda. Šta ako me bude povuklo da ih primim, da im ublažim patnju? Posledice nuklearnih udara i ratova, ubijale su ljude. Na neki način, i moj otac je patio od toga. Priroda nam je podarila zdravlje, ali sam osećao da nemamo prava da planinu zadržimo samo za sebe. To što smo sami i nezavisni, bila je neobjašnjiva slučajnost. A opet, ljudi su se vazda sukobljavali. Plašio sam se susreta sa spoljnim svetom. Ja sam odrastao sa predmetima i ljudima iz te prošlosti. Ja sam bio deo tog stranog sveta, moj otac je njegov deo, kao i moj traktor. Kroz pušku koju sam nosio u lov, spoljni svet me je opominjao da i u meni čuči ubica.
Smirio sam se tek kad sam zašao u šumu. Tiho zujanje insekata i marljivo kuckanje detlića rasteralo je moje crne misli. Jutarnji povetarac je njihao grane. Na mene su padale teške kapi. Činilo mi se kao da breze plaču. Naravno, bila je to samo sveža rosa sa krošnji. Udahnuo sam sladak miris smole iz jelovine. Približio sam se ivici šume. Ispred mene se ukazala senka Kumove kese. Zastao sam za trenutak i nervozno cupkao. Sve bih dao samo da ne moram da pređem preko izgorele uvale. Jedno je bilo posmatrati to parče zacrnjenog tla sa vrha čuke iznad kuće. Sasvim drugo je bilo pregaziti ugljenisanu poljanu. Na licu planine, Kumova kesa je bila kužni plik. Kao da su brdo raskopali prsti obesnog džina. Na pojedinim mestima dim se još uvek pušio iz vrtača. Nije bilo ničega osim rastopljenog kamena i metalnih ostataka smrtonosnih projektila. Ni buba, ni lišaja, ničeg živog nije bilo. Stavio sam na lice filter koji štiti pluća od fine gareži koja će se podići kad prođem pepeljastim predelom. Pronašao sam poznatu stazu i požurio da se što pre spustim u dolinu. Znao sam da je miris paljevine samo u mojoj glavi. Vatre koje su ovde gorele, odavno su ugašene, ostao je samo fantom paklenog zadaha koji mi je bio u nosu. Grlo mi se sušilo. Stalajko mora da je mnogo lud kad se šetka ovuda. Pogledom sam tražio šumu. Da li da ipak zaošijam i prođem dužim putem? Da sam pošao okolo, bio bih u zagrljaju drveća, ali do asfalta bih stigao tek u podne. Opsovah u sebi i odvažih se da nastavim dalje. Grabio sam krupnim koracima, da što pre prođem. Poslednjih nekoliko stotina metara, trčao sam kao da me gone vuci. Preskočio sam vododerinu. Na potoku sam se umio hladnom vodom od koje trnu zubi. Obrisao sam ruke o mirisnu mahovinu. Preko proplanka su se vijali beli leptirići kupusari. Kumova kesa me je podsetila da se tamo negde još uvek puca, da nema čiste vode i da ljudi umiru od boleština, skriveni u ruševinama bunkera.
Sjurio sam se do brega iz koga je izlazio Tunel. Zagrlio sam jednu jasiku i mašio se za džep. Zaboravio sam da ponesem cigare, pronašao sam samo muštiklu. Grickao sam drveni cigaršpic i dovukao se do vrha. Video sam parče ceste koja se kao jezik pružala iz tunelskog grotla. Napred je bila barikada improvizovana od razvaljenih betonskih blokova iz kojih je štrčala armatura. Sa obe strane nalazili su se ruševni bunkeri. Izgledali su kao oglodani. Još jednom sam dobro osmotrio horizont. Moguće je da neko posmatra, morao sam da budem oprezan. Kad sam se uverio da nikog nema, spustio sam se do ulaza u Tunel. Sa oguljene metalne table kezila su se upozorenja. Preteći simboli crne boje vrištali su sa crne pozadine. Opasnost radijacija! Opreznost! Minsko polje! Kontaminirana zona! Table je postavio Stalajko, da zaplaši uljeze. Iz bunkera je zaudaralo na govna. Valjda je i to bio deo trika, šta li? Ugladao sam zamke u šikari. U jednoj od njih koprcao se gušter. Izvadio sam nož i rasturio sam zamke. Srećom gušter je bio još uvek živ i šmugnuo je u žbunje.
Znao sam da ću morati da pređem barikadu i potražim tragove koje je Stalajko pominjao. Nikako da se nateram. Lakše bi mi bilo da se suočim sa ranjenim medvedom, a opet, ne mogu da kažem da me nešto nije vuklo na drugu stranu. Pored svih mera predostrožnosti, imao sam osećaj da će se nešto dogoditi. Prišunjao sam se zidu. Sa druge strane se nalazio svet, meni potpuno stran. Izvukao sam se kroz jednu pukotinu i prešao na drugu stranu. Smesta sam sišao sa asfalta, kao da je vreo i prešao na škrofulozne čuperke požutele trave. Spustio sam se nekoliko koraka niz drum i ugledao trag. Nije bio bogzna šta, šara od automobilske gume otisnuta u skorenom blatu. Nešo me privuklo da mu priđem, nisam više doživljavao cestu kao ukletu.
Ovde su bili ljudi!
Ovo je bilo nešto najluđe što mi se u životu dogodilo. U tom trenutku mi se činilo da prelazim iz ove stvarnosti u veliki san. Dahtao sam i znojio se kao prase. Posle vremena nereda i ratova, ljudi su se raspršili. Mnogo je bilo smrti na sve strane. Oni koji su se povukli u Sedam Zaselaka izdržali su sve bure tog strašnog vremena gladi. Ja sam odrastao u izolovanom svetu koji je bio na razmeđu starog i nekog novog koji se još nije nazirao. Srce mi se steglo. Tragovi, izbeglice, opasnost, sve je prestalo da bude samo Stalajkovo laprdanje, jer neko je došao do ovde. Tu je okrenuo svoj džip. Verovatno je i on bio uzbuđen. Maštao je da će sresti neke druge ljude. Nadao se da će pronaći kutak za sebe. A onda je zaplakao. Kraj je puta, nema dalje. Planina neće da ga primi u svoja nedra. Mogao sam da vidim njegovu ruku na volanu, ruku drugog ljudskog bića, ruku koja je možda prekrivena krastama. Bolestan je, kosa mu opada. Možda je to bio vojnik koji je dvogledom osmatrao Tunel? Možda naučnik u zaštitnom odelu, javlja radiom da se put ovde završava? Možda je to bio Kinez? Konvoj izbeglica? Možda im se nije svidela panorama našeg Tunela i upozorenja o smrti? Stalajko nije mogao to da shvati. Samim tim što smo preživeli, što smo se održali, što smo očuvali planinu, dugovali smo nešto ljudima koji dolaze iz opustošenog sveta. Veliki okean čovečanstva sveo se na plićak. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovaj trag su ostavila naša braća. Nismo više mogli da se krijemo iza lažnih ograda, došlo je vreme da Sedam zaselaka preskoči jarak svoje lažne tvrđave i upozna stvarnost.
Osetio sam da me usamljenost pritiska.
Učinilo mi se da čujem neki zvuk, kao krkljanje ili brundanje motora. Kao da mogu da nanjušim miris benzina. Činilo mi se da me neko posmatra. Šta ako zaključe da iza barikada žive ljudi? Sad kada su me videli, doći će helikopterima! Znao sam da nas love, da žele da dođu na našu planinu, probiju zid, raščerupaju nas kao kutiju od pokona. Nećemo moći večito da varamo, doći ćemo do tačke kada ćemo morati da se suočimo. U tom trenutku neće biti važno ko je pritisnuo dugme. Doći će i zatrovati potoke, iskrčiti šumu. Poubijaće životinje i trampiti otpatke svoje civilizacije za šaku brašna. Bili su nam na tragu, došli su veoma, veoma blizu.
Potrčao sam ka barikadi koliko me noge nose. Podvukao sam se pod pukotinu u betonu, a komad metala mi je razderao gunj. Ustrčao sam uz Tunel i zaustavio sam se tek u kraj potoka. Obgrlio sam prvo stablo. Poljubio sam nežno koru drveta. Tek kad je srce prestalo da mi divljački tuče, izvukao sam se iz bukvinog zagrljaja. Seo sam na stenu prekrivenu hrapavim lišajevima. Kos je pevao u žbunju. Sunce je već upeklo. Maslačak je plutao na vetru. Paperjasta belina pala je na vodu. U vazduhu je bio miris jasmina i hajdučke trave. Oblaci su se lenjo vukli nebom. Iz stene je izbijala svežina. Oteo mi se dugačak uzdah.
Misao je čučala u meni kao prepelica u travi. Nisam mogao ni da je nanjušim. Stalajkova ambicija je bila strah. Sad sam to znao zasigurno. Bio je spreman da pošalje Sedam zaselaka u smrt, samo da bi umirio tu muku u sebi. To je sablasna tiranija uvijena u priču o zavođenju reda i odbrani naše planine. Stalajko je strepeo od invazije ratnih gospodara. Ali sve je to crkla krava, imitacija života. Taj isti svet koga se on plašio, počeo je da odbrojava dane našeg postojanja. Pitanje je bilo da li će se spirala našeg života umotati u sebe i iščeznuti. Ili će se razvijati, uvek ka spolja, uvek ka drugima. Trag sa ceste ispred Tunela mi se vratio u dušu i doneo oslobođenje jednog krika koji je bio prigušen. Nisam osećao umor iako su mi obrazi goreli.
Protiv Stalajka se nije moglo oružjem. Da obilazim seljane i ubeđujem ih da se okrenu protiv glavnog bogataša od koga su svi zavisili ili bar zazirali? Osim Pavleše i Mitraka niko iz svih Sedam Zaselaka ne bih stao na moju stranu. Mogao sam i da napustim planinu i uputim se sa ocem na traktoru pravo u maglu. Ali neću to uraditi. Posle ratova, sve se svelo na male brojeve. Ako ikada bude sastavljena istorija ovog vremena, ona će biti napisana o životu jednog sela, putu jednog karavana, nadi jednog čoveka.
Svakog jutra, preskakaću barikadu i motriću na cestu. Osluškivaću pažljivo ne bih li čuo slatki zvuk motora. Rušiću Stalajkove skaredne znake upozorenja i vežbati osmeh za strance. Kroz čitavo moje biće prolaziće trnci uzbuđenja. Živeću od čežnje za prvim susretom i radiću za to da kada se oni pojave, sa planine dobiju utočište i ljubav. Sigurno će neko doći. Naseliće se tu na onom brdu kod silosa. Objasniće nam da nisu došli da nas oteraju ili opljačkaju. Ja ću leteti tamo-amo kao svitac na livadi i prevoditi strahove Sedam Zaselaka u nadu za strance. Biće tu i jedna devojka kestenjaste kose. Isprva će se ponašati suzdržano, ali kasnije ćemo se upoznati bolje i zavoleti. Vremenom, seljani i pridošlice će zajedno početi da pletu novu priču. Neće to biti lagodan život. Trebaće nam svima mnogo hrabrosti da izdržimo svoje užase i prođemo ponovo čitav spiralni tok straha, predrasude, popuštanja, zbližavanja, ushićenja, zavisti, pa opet straha. Moraćemo da zajedno iskapimo mnogo rakije i mnogo puta gibanicom umastimo bradu. Tako će Stalajko biti zaista poražen. Jedino tako će Sedam Zaselaka moći da nastavi da uživa blagodeti prirode, bez gorkog osećanja da sebično sisamo dar koji pripada svima, ma koje rase bili.
U samo jednom pogedu na bivši raketni silos, video sam se to, i budućnost moga sela i moju buduću dragu
No comments:
Post a Comment