Četrnaesti ciklus - Prvi dan

SEDMA GLAVA

Obrisao sam senf oko Kašjinih usta i spustio je sa barske stolice. Minja je sama skliznula i devojčice su otrčale do džuboksa. Otpio sam poslednji gutljaj vode i mahnuo šankerici. Platio sam ručak i pokupio torbicu sa pulta.
"Devojke, krećemo!"
Umesto ka kolima, skrenuli smo ka parku. Majke su ponosno gurale kolica. Starčić je pokušavao da ukroti suncobran ispred mašine za sladoled. Psi svih boja i veličina jurili su za izujedanom plastičnom bocom. Crvenokosa furija potrčala je za mladim retriverom upinjući se da mu ulovi rep. Minja je trčala za sestricom dovikujući joj nešto.
Seo sam na klupu, više zadubljen u misli nego u posmatranje dečije igre. Vraćale su mi se slike iz doživljaja sa Trifunom, miris sandalovine koji je ostao iza inspektorke Gadurjan, zacrnjena slova i fosforescentni brojevi, zluradi osmejak gospođe Van Sar, Nađin kutak i Nađina kosa...
Zazvonio je telefon, zvala je Vinga.
"Ljubavi, gde si?"
"Evo nas u parku ispred univerziteta."
"Znači, blizu ste Dominikane?"
"Jesmo..."
"Super, 'ajde da se nađemo ispred za petnaestak minuta. Moram da pokupujem još neke stvarčice za večeras."
"Važi, ljubim te."
"Ćao!"

Vinga i Svetlana sedele su u bašti kafića ispred ulaza u tržni centar "Dominkana". Devojčice su otrčale ka njima, zamalo oborivši momka kostimiranog u višljušku koji je delio letke.
Svetlana je bila veoma visoka i mršava. Zbog bujne kovrdžave kose i tamnijeg tena ličila je na Afrikanku. Bile su najbolje drugarice još iz srednje škole. Svetlana je iza sebe imala tri uspešna razvoda i plavog dečkića, Mišu. Jednom prilikom učinilo mi se da sam uhvatio čežnjiv pogled Svetlaninih očiju boje ćilibara. Vinga mi je na to rekla da ne budem blesav i da bih mogao da budem manje opsednut sobom. Još mi je kazala da bi trebalo da budem ljubomoran, s obzirom na to da je Svetlana posle trećeg razvoda počela da izlazi isključivo sa ženama.
"Pozdrav lepoticama", rekao sam i seo pored Vinge.
Nagnula se da me poljubi u obraz. Svetlana se osmehnula i pružila mi ruku.
"Vinga mi kaže da radiš na scenariju?"
"Da, borim se."
Svetlana mi je nazdravila visokom čašom ledene kafe.
"Miho, uzeću Minju, idemo da kupimo neke krpice i poklone za večeras", rekla je Vinga.
"U redu."
"Odbacićeš Svetlanu kući?"
"Ma, nema potrebe", pobunila se.
"Nije mi teško, a i usput si nam."
"Ljubavi, Kašja će da spava kod Elene. Vratiću se do šest, budite spremni."

Milili smo kroz centar grada. Kašja je rukama i nogama objašnjavala Svetlani dogodovštinu iz školskog dvorišta. Dugo su se smejale, a potom se crvena furija primirila i priljubljena uz staklo prebrojavala automobile.
"Kako je Miša?"
"Dobro je. Na jesen kreće u školu."
"A ti?"
"Ja sam je odavno završila!" nasmejala se Svetlana.
"A kako ti je..."
"...Tifani? Sjajno se slažemo, svidela bi ti se."
"Zaista?"
"Da, ona je arheolog."
"O, znači Indijanka Džons?"
"Ne baš, radi za naftnu kompaniju."
"Pa, onda je ipak terenac."
"Aha, obilazi gradilišta da proveri lokalitet pre nego što kompanija počne da postavlja bušotinu."
"Plemenito od njih."
"Eh, čine to samo da bi izbegli tužbe."
"A ti?"
"Nemam problema sa tužbama..."
Nasmejao sam se.
"Vajam."
"Zaista? Čestitam!"
"Hvala, terapeut mi je savetovao da stvaram. Probala sam da pišem", pogledala me je stidljivo, "a u slikanju nisam mogla da napredujem dalje od skiciranja."
"Ambiciozna, kao i uvek."
Slegnula je ramenima.
"Pomaže mi da prevedem tamu u svetlost."
Ćutali smo.
"Hej, mogao bi da mi poziraš!"
"Ja? Ma, kakvi. Znaš da ne mogu da sedim s mirom."
"Nije važno, dođi, smislićemo nešto."
Osmehnuo sam se.
"Obećavam."