Trinaesti ciklus - Dvadeset sedmi dan

O GLJIVAMA

Za svakog ork-kuvara presudno je da razlikuje jestive od otrovnih gljiva. Koja gljiva ide u soufflé, a koja u sauté, nauči se s vremenom. Pečurke rastu u tmini i govnima, zbog čega ih ima po celom svetu. Najbolje vrste uzgajaju pećinski goblini.

Prganji su šumske gljive koje rastu u planinama. Prepoznaju se po smeđem šeširiću i belom repu koji miriše na roštiljsko meso. Jedu se sveže, ali i pohovane, sušene i ukiseljenje začinima u ulju. Prganje skuplja sirotinja, pa se pred uvažene goste iznose isključivo u čorbi, kao predjelo.
Šantaramantara ili žuta ludija ima veoma kratak rep skriven ispod rebrastog širokog šeširića. Može biti i narandžaste boje, a miriše na breskve i blago ljutne. Koristi se i protiv komaraca. Utrljajte šaku ove gljive ispod pazuha i ne samo da ćete se osloboditi buva, već će vas i leteće krvopije izbegavati. Najbolje su pohovane ili ukiseljene u ulju. Od njih se pravi i sjajna rakija. Na dno kace nastružite grožđice. Do polovine složite šantaramantare i nalijte izvorskom vodom. Promešajte svakog punog meseca. Kad se setite, pretočite širu u kazanče i ispecite zlatnožutu rakiještinu – ludovaču. Goblini je nazivaju protivotrovom za dosadu.
Žuto stopalo šantaramantarin je srodnik. Raste u podnožju četinara. Raspoznaje se po zlaćanoj kapici i cevastom repu. Vole je zbog jakog ukusa koji vuče na zabiberenu dimljenu prasetinu. Tako se i služi, sirova, kao vrhunsko predjelo.

Modrikača ili violetka ima uvijen i vijugav rub, plavoljubičaste boje. Stručak je mesnat i visok. Ove gljive rastu u šumi i u pećinama, skrivene u trsetištu, pa ih je teško uočiti. Od njih se pravi ljubičasti sos koji odlično ide uz sve vrste topljenog sira. Nekada davno, poklanjanje modrikače smatralo se za uvijenu pretnju ovekovečenu u onoj narodnoj: "Modrikačom ću te, modrikačom ćeš me".

Truba smrti je crna i neugledna gljiva koja raste u šumi. Liči na ugarak, pa se teško uočava. Ne bojte se, orkići moji mali, uopšte nije otrovna, čak je blagotvorna za varenje, a naročito dobra protiv gasovitih nevolja. Kuva se ili suši.

Gob-gljiva je najrasprostranjenija od svih jer raste u blizini goblina, a katkad i na njima samima. Šeširić je mesnat i gotovo loptast, a drška je puna i ima prsten. Meso joj je žućkastocrveno, veoma ukusno, ali se brzo ucrvlja. Glavni je sastojak gljiv-piva. Kao što znate, pivo se pravi od paprati, meda, pečuraka i krmelja. Odvojte listiće paprati i usitnite ih. Zalijte medom i preko dodajte sušene i mlevene gob-gljive. Krmelje možete sakupiti od vukova ili od rodbine. Idu tri supene kutlače u bure i po pivske smeše. Uspite vodu i kuvajte dok ne provri. Patuljci takođe prave pivo, ali veoma bljutavo jer umesto pečuraka koriste stočnu hranu, ječam, zob i heljdu.
Ovčija glava raste u žbunovima podno hrastova. Na površini uočavate guste tamne kapice, a ispod zemlje je krtolasti rep. Ima božanstven sumporast ukus. Nazivaju je još i kraljevskom pečurkom. Pravi se isključivo kuvana pod sačem na maslacu. Ukazom vladara Buzglarda Veličanstvenog, spremanje ove pečurke na bilo koji drugi način kažnjava se smrću. Najkrupniji primerci mogu da dostignu veličinu omanjeg zeca.

Mozgača raste pod zemljom i na peskovitim terenima. Klobuk je krupan, ljubičast i prekriven crvastim izraslinama koje podsećaju na mozak. Goblinski šamani koriste je u obredu Crnog Sunca. Sveža pečurka udara na jetru i bubrege, a prvi znaci trovanja jesu povraćanje i krv iz nosa. Sledi vrtoglavica, glavobolja i potpuna obamrlost. Posle sedam dana delirijuma nastupaju koma i smrt. Što nikako ne sme da vas odvrati od ukusnog zalogaja! Poparene mozgače obogaćuju svaki omlet, čorbu ili sauté zbog čega su omiljene na severu. Veliki ork-kuvar Finbolg Medeni proslavio se na dvoru kraljice Burgolete Nezasite upravo kajganom od mozgača.
Lavlja pečurka ili bradati jež raste sa oborenih stabala. Rep je na vrhu, a klobuk se spušta u vidu belih resa. Blago kuvane ukusom podsećaju na piljevinu i koriste se u supama umesto rezanaca. Smiruju varenje zbog čega se služe posle dezerta kao digestif.

Skočice su goblinske gljive koje su nastale ukrštanjem sa jednom vrstom žaba. Telo im je pokriveno narandžastim krastama, a kržljavim nožicama mogu da odskoče i nekoliko lakata u dalj. Goblini ih drže kao ljubimce, a govorka se o primercima dovoljno krupnim da se jašu. Hrskave su i slatke poput badema. Gorka primesa otklanja se kuvanjem, premda ih neki kuvari upravo radi gorčine koriste kao dodatak senfu.

Mlečna sirovka ili rižiža ima crvenkast rep i veliku kapicu boje šargarepe. Kad se zaseče, pušta narandžasto mleko. Izvrsna je pržena, na malo belog luka ili potopljena u ulju sa strukom peršuna. Hrskava je i nikad se ne služi uz maslac.
Sprčke su različitih veličina i boja, a krasi ih debeli beli rep i duguljasta kapica koja liči na izgužvani osinjak ili sparušeni sunđer. Rastu kao lude posle šumskih požara. Ako se jedu sveže, izazivaju blagu omamljenost, zbog čega su omiljene među goblinima. Pravi majstori kratko ih kuvaju na maslacu ili namaču u mućena jaja. Začinjene biberom, pohuju se u mrvicama slanog krekera.

Boričavi kokotić lako ćete prepoznati. Ima duguljaste smeđe stabljike, a završava se riđkastom glavicom. Ove gljive rastu skrivene u opalom lišću ispod četinara. Prže se na vrelom ulju i služe uz pinjole ili blanširane bademe. Veoma slična vrsta je princezin kokotić, a odlikuje se slatkastim ukusom koji vuče na bademe. Pripremaju se kao i sve druge pečurke. Veoma su blagotvorne, pa ih sušene i mlevene šamani ušmrkavaju pre napora višednevnih obreda. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im se kokotić omlitavi i izgubi ukus. Ove pečurke se, ponavljam, prže na vrelom ulju sa mnogo mešanja i sklanjaju sa vatre pre nego što puste sok.

Za kraj, predstavljam vam grumuljače, nazvane i dragulj kuhinje. Rastu pod zemljom u vidu mrkih grumuljica. Zbog toga što se teško uočavaju, za lov na grumuljače koriste se ratni veprovi ili goblinski varg-vukovi. Za razliku od prasadi koja podzemne gljive prepoznaje instinktivno, vukovi moraju da se uvežbavaju. Svinjče, ipak, često smaže grumuljaču kada je izrilja, dok je vukove lakše obuzdati. Beskrajne su primene ove pečurke. Služe se sveže, poparene ili u salati. Tanko sečenim listićima špikuje se meso, a koriste se i u svim vrstama pašteta, ali i sireva. Od grumuljača se dobija i ulje koje se koristi u mnogim jelima kao zamena za sveže gljive. Izuzetno su retke i skupe, pa litar ulja od grumuljače košta koliko i mitrilske verižne rukavice. Za razliku od mitrilskog srebra koje možete oteti od šiljouhih vilenjaka ili bradatih patuljaka, grumuljače su dragocenost koju morate steći sami. Setićemo se Grumuljastog pohoda kada je ratni gospodar Bargluz podigao džihad na Grombulovu hordu, u pokušaju da im opljačka zalihe grumuljače. Bargluzova lobanja i danas krasi Grombulov presto, opominjući nas da: "Ko drugome grljumulja, pojedu ga svinje".

Laku noć dragi moji orkići!