Srećom, Finelin je odlučio da nastave putovanje. Pešačili su još nekoliko sati dok se nisu popeli na jedan veliki breg sa kog se videla gotovo cela šuma. Izviđač ih je poveo u obilazak. Divili su se krajoliku i zapitkivali ga za imena pojedinih vrhova, reka i šumaraka koji su se videli u daljini. Finelin je pronašao stari talan u krošnjama, severno od brda. Tu su se smestili i prenoćili.
Sutra rano izjutra, krenuli su da pešače na severoistok. Iz sata u sat, Finelin ih je vodio sve istočnije. I dalje ih je vodio blizu oboda Pelta. Tek sledećeg dana, oštro su skrenuli na sever i ponovo izbili na ravnicu. Alasea je veći deo dana prepešačila pokušavajući da se opet navikne na ogoljeni prostor. Izviđač je pokazao na crne planine na horizontu. Izgledale su preteći, kao tamni zid koji neće moći da preskoče, niti zaobiđu. Ali Fineliln ih je uverio da im se to samo čini i da su planine dovoljno razdvojene da može da se prođe bez penjanja. Pa opet, bilo je depresivno hodati po pustopoljini, mileći ka granitnom bloku ispred sebe.
Kao što je izviđač i obećao, izbegli su dugačku šetnju preko ravnice Motila i već sutradan su se našli u brdima ispred Sirmelinskog prolaza. Zapravo, Finelin ih je vodio uz obod Abatonskog grebena, do samog prolaza. U Alaseinoj mašti, planinski venci su izgledali kao brodovi koji se mimoilaze. Tamo gde je se jedan greben završavao, počinjao je drugi, a između mladih šiljatih planina nalazio se tanak pojas brežuljaka i doilna. Uz Abaton, došli su do usta prolaza i za jedan dan prošli na drugu stranu. Tamo su sa jednog brega ugledali neobičan pejzaž.
Sa svih strana isticali su se ošrti zubi planinskih venaca. Ogoljeni kamenjar nije izgledao kao gostoljubivo mesto za vilenjake. Sa severnog okeana dopirao je vetar koji je još uvek imao nešto od svoje siline, a donosio je hladan vazduh koji štipa za obraze čak i vilenjake koji su prirodno bili otporni na ekstremne razlike u temperaturama. U sred kamenjara, prostirala se šuma, kao zagrljena stenom. Bila je to velika prašuma, veća od Pelta.
- Tamo! – pokazao je Finelin – Kal Satharak, Zaboravljena Šuma.
Uruvion klimnu glavom, zadovoljan.
- Čuo sam da postoji jedna kula...
Finelin klimnu glavom.
- Iza ovog grebena, kroz prašumu. Još dva dana. – reče kratko.
- Šta čekamo, prijatelju! – isceri se general.
Alasei je bilo putovanja preko glave. Nije očekivala da avanturisti imaju tako dosadan i neudoban život. Spavali su na otvorenom, jeli veoma malo, veći deo dana su provodili hodajući u ritmu koji je nametao Finelin, retko su se kupali. A što je najstrašnije od svega, Finelin i Uruvion su imali nezgodnu naviku da ćute. Alasea je otkrila da je mogla da se odrekne svih materijalnih udobnosti, ali ne i prijateljskog razgovora
No comments:
Post a Comment