Jedanaesti ciklus - Dvadeseti dan

Uruvion je gledao u blještavo belilo. Apsolut ništavila. Praznina, neispunjena i nepostojeća. Počelo je da mu se vrti u glavi od te iluzije. Činilo mu se da sjaj pulsira iz rupe u stvarnosti, kao da se unutar beline naziru oblici, znaci i tanke niti meta-postojanja. Generalov um je kao uznemireni papagaj lepetao krilima o zidove poimanja. Od ludila ga je verovatno spasavalo strpljenje. Uruvion nije ništa očekivao. Jednostavno je posmatrao nedovršetak. Uskoro mu se pridružila i Alasea. Kao hipnotisani su gledali u nepomični ples belog bljeska. Finelin je podlegao poslednji, ali je kao preobraćeni skeptik piljio u isto mesto.

Nepomično su posmatrali i pokušavali da dočekaju trenutak. Papagaj je sleteo, stresao sa sebe paperje i izgladio neposlušne peruške. Neko vreme se njihao na ljuljašci a onda se spustio na dno krletke da zoba neotvorene semenke. Tek kad se šćućurio u svom kutku i zaspao, tek tada je moglo doći do promene. Stvarnost nije odustala od postojanja ne-postojanja. Rupa je bila dosledno bela i sjajna i pulsirala je. Ali Uruvion je mogao da ustane, opijen saznanjem. Alasea je zažmurila, a Finelin je zagrizao svoju šaku do krvi.

Saznali su tajnu koja je tu čučala od samog postanka. Vilenjaci su bili ukleti, na neki način, to im je sada bilo jasno. Priroda te kletve je stajala izvan granica ovog sveta i ticala se jednog drugog, ne-sanjanog, onostranog, izvrnutog. Kroz belasanje ništavila, Uruvion je sada mogao da jasno vidi niti koje su povezivale sve vilenjake...Vezu. Bila je to povezanost sa jednom svešću koja je prebivala sa druge strane nedovršetka. Iza nje se krio Autor.

Isprva je to bio jedan Autor koji je ideju o vilenjacima pozajmio. On je postavio temelj Veze. Oni koji su došli iza njega, kopije i sledbenici, u tal su dobili sazanje ili osećanje Veze. Nastavili su da je predu i tako je prećutno došlo do konvencija koje su se krile iza Veze. Vilenjaci nikada neće moći da se ujedine, da se organizuju u političkom ili vojnom smislu. Nikada neće moći da proizvode kao Nir ili Uruk. Za njih će bogovi, masovna proizvodnja i uništavanje biti zauvek zabranjeni. Bili su osuđeni na individualizam i propadanje. Njihovo je bilo da kopne i pomalo nestanu sasvim. Za Uruviona je to bilo kao naređenje, sasvim dovoljno. Za Finelina, nešto izvan njegove moći poimanja, nekakav zakon prirode, mistično kao način na koji krave proizvode mleko. Alasei se ukazala i jedna malo drugačija slika. Videla je vilenjake raznih boja i oblika, mogućnosti, varijante, drskost oholog preuzimanja sudbine u svoje ruke. Nije bila sigurna šta sa tim da radi. Niti je bila sigurna da li su Uruvion i Fineliln videli isto što i ona.

General je delovao utučeno, Finelin smireno kao i uvek. Smeškao se zadovoljno kao da je upravo pomogao srni da donese na svet mladunče. Alasea je uzdrhtala. Ona je videla nešto, što oni nisu...

Jedanaesti ciklus - Devetnaesti dan

Pa ipak, na pomen kule, Alaseina strpljivost je bila obnovljena, kao i njena radoznalost. Ko god da ju je gradio, možda je u njoj ostavio artefakte, sada već drevne i po vilenjačkom račnanju vremena. Iako nisu svi čarobnjaci živeli u kuli, niti je svaka kula krila magijsko blago, Alasea se nadala da će u legendarnom Kal Satharaku pronaći još nešto osim razrešenja Uruvionove mistične vizije. Zato je družina grabila napred.

Kada su zašli pod krošnje Zaboravljene Šume, zastali su. Čak je i Uruvion osećao magiju. Peckala mu je kožu i golicala ga. Finelin je cupkao sa noge na nogu i smeškao se. Jedino je Alasea mogla da vidi svu veličanstvenost prizora. Svojim magijskim okom ona je mogla da prati azurnosrebrnkaste niti koje su se kao gusto tkanje uplitale u svaku krošnju, oko svake grane i svakog lista. Netaknuta priroda je služila kao mreža u kojoj se magija taložila, kroz eone. Insekti, svetlucavi kao ribe u jezercetu, gmizali su i reflektovali šljašteću boju magije. Listići na vrhovima hrastova treperili su i sipali zelenkasti prah čarolije. Činilo se da u prašumi nema životinja, ali onda je Alasea ugledala crvendaće sa zlatnim kljunovima, pijane od magije. I samo vreme je bilo uhvaćeno u magijsku predionicu, kao da je jedna od potki oko koje su se slagale astralne niti.

Nisu mogli da putuju kroz Kal Satharak, hodali su nogu pred nogu. Smerno kao hodočasnici, tražili su samo one puteljke koje im je sama Zaboravljena Šuma ukazivala. Čarobna supstanca ih je hranila. Nijednom za dva dana nisu morali da zastanu da bi jeli ili spavali. Zaobilazili su zidove trnjika i najgušči čestar. Prolazili su samo tamo gde je to bilo moguće i puštali da ih prašuma vodi.

Tako im se prikazala i kula od blještavo belog kamena, kao juče da je okrečena, jednostavno kameno zdanje. Jedina neobičnost je bila u tome što je toranj bio sagrađen na steni, tek nešto višoj od vilenjaka. Ulaz je bio običan drveni okvir sa tamnozelenim vratima, ali dva i po metra iznad njih, na kamenu. Alasea je kao opčinjena potražila način da se popne. Finelin se spustio na travu proplanka i zaklopio oči. Uruvion se naslonio na stenu, kucnuo je nekoliko puta ispitivački i potražio nešto, samo njemu znano šta.

- Ovde je – promrmljao je general.

Baš kao iz njegove vizije, stajalo je tu na zemlji.

Nedovršeno parče sveta.

Jedanaesti ciklus - Osamnaesti dan

Srećom, Finelin je odlučio da nastave putovanje. Pešačili su još nekoliko sati dok se nisu popeli na jedan veliki breg sa kog se videla gotovo cela šuma. Izviđač ih je poveo u obilazak. Divili su se krajoliku i zapitkivali ga za imena pojedinih vrhova, reka i šumaraka koji su se videli u daljini. Finelin je pronašao stari talan u krošnjama, severno od brda. Tu su se smestili i prenoćili.

Sutra rano izjutra, krenuli su da pešače na severoistok. Iz sata u sat, Finelin ih je vodio sve istočnije. I dalje ih je vodio blizu oboda Pelta. Tek sledećeg dana, oštro su skrenuli na sever i ponovo izbili na ravnicu. Alasea je veći deo dana prepešačila pokušavajući da se opet navikne na ogoljeni prostor. Izviđač je pokazao na crne planine na horizontu. Izgledale su preteći, kao tamni zid koji neće moći da preskoče, niti zaobiđu. Ali Fineliln ih je uverio da im se to samo čini i da su planine dovoljno razdvojene da može da se prođe bez penjanja. Pa opet, bilo je depresivno hodati po pustopoljini, mileći ka granitnom bloku ispred sebe.

Kao što je izviđač i obećao, izbegli su dugačku šetnju preko ravnice Motila i već sutradan su se našli u brdima ispred Sirmelinskog prolaza. Zapravo, Finelin ih je vodio uz obod Abatonskog grebena, do samog prolaza. U Alaseinoj mašti, planinski venci su izgledali kao brodovi koji se mimoilaze. Tamo gde je se jedan greben završavao, počinjao je drugi, a između mladih šiljatih planina nalazio se tanak pojas brežuljaka i doilna. Uz Abaton, došli su do usta prolaza i za jedan dan prošli na drugu stranu. Tamo su sa jednog brega ugledali neobičan pejzaž.

Sa svih strana isticali su se ošrti zubi planinskih venaca. Ogoljeni kamenjar nije izgledao kao gostoljubivo mesto za vilenjake. Sa severnog okeana dopirao je vetar koji je još uvek imao nešto od svoje siline, a donosio je hladan vazduh koji štipa za obraze čak i vilenjake koji su prirodno bili otporni na ekstremne razlike u temperaturama. U sred kamenjara, prostirala se šuma, kao zagrljena stenom. Bila je to velika prašuma, veća od Pelta.

- Tamo! – pokazao je Finelin – Kal Satharak, Zaboravljena Šuma.

Uruvion klimnu glavom, zadovoljan.

- Čuo sam da postoji jedna kula...

Finelin klimnu glavom.

- Iza ovog grebena, kroz prašumu. Još dva dana. – reče kratko.

- Šta čekamo, prijatelju! – isceri se general.

Alasei je bilo putovanja preko glave. Nije očekivala da avanturisti imaju tako dosadan i neudoban život. Spavali su na otvorenom, jeli veoma malo, veći deo dana su provodili hodajući u ritmu koji je nametao Finelin, retko su se kupali. A što je najstrašnije od svega, Finelin i Uruvion su imali nezgodnu naviku da ćute. Alasea je otkrila da je mogla da se odrekne svih materijalnih udobnosti, ali ne i prijateljskog razgovora

Jedanaesti ciklus - Sedamnaesti dan

Alasea je bila oduševljena krajolikom. Reka je izvirala visoko iznad zemlje iz stene okrunjene šarenim žbunjem. Padala je u luku i dubila stenu. Iz bazena, voda se prelivala niz strmu kaskadu pokrivenu mahovinom i tu se stvarao širok mlaz. Reka Pelt je izgledala kao duga kosa majke prirode koju češljaju stene. Oko brzaka izrastao je gustiš. Finelin stavi ruku na Alaseino rame.

- Tamo! – pokazao je na slap.

Ispod vodopada, u alkovu iznad prirodnog bazena, Alasea je uočila pokret. U senci, tik uz stenu čučalo je neko biće. Dok je čarobnica pokušavala da razabere oblike kroz tamu pećine, Finelin je već spremio luk i strele, a Uruvion se šunjao kroz žbunje. Alasea je pretpostavila da su to Uruk-ratnici, ali ko zna, možda su bili i neki Khazalid? Nadala se da ih Finelin i Uruvion neće oterati pre nego što ona osmotri malo bolje.

U senci iza vodopada nasta komešanje. Iz alkova na svetlost dana stupilo je nekoliko kreatura. Hodali su uspravljeno, bili su veoma mišićavi. U snažnim rukama nosili su koplja, a noge su im bile povijene, spremne za skok. Njihova zelenkasta koža se sjajila na suncu. Imali su gruba, koščata lica i niska čela. Ponešto spljošteni nosevi imali su velike nosnice. Alasei su bili odvratni, ali i zanimljivi u isto vreme. Nije mogla da ih posmatra kao inteligentna bića, već kao zveri. Predvodnik je očito nanjušio vilenjake. Okrenuo se da potraži uljeze. Delovao je kao planinski lav, gipko se prebacivao sa jedne klizave stenčuge na drugu. Oprezno, za njim krenuše njegovi pratioci.

- Ha! Ha! Ha! – povika Uruvion.

General je iskočio iz jednog žbuna blizu vode. Uruci se zaustaviše. Još uvek su bili na stenama, pokušavajući da balansiraju. Odnekud je iznikao Finelin. Munjevito je odapinjao strele.

Alasea kriknu. Nije primetila zasedu koju su vilenjaci odapeli. Orci se probijenih vratova sručiše u reku. Snažna reka Pelt ih je odnela kao što domaćica metlom izbaci đubre preko praga. Životinjska tela zelenih stvorova voda je prebacila preko kaskade i odnela dalje. Kad se malo primirila, Alasea nije bila sigurna šta da misli. Uruci zaista nisu izgledali onako kako ih je zamišljala, ali nije da su joj se baš dopali, kako ju je Uruvion zadirkivao.