Šesti ciklus vežbanja - Prvi dan

U stvari, ovo je drugi dan, pošto sam prvi dan prespavao.

Sanjao sam potpuno bizaran san, jedn od onih mojih Vanzemaljci Dolaze snova. Naime, već dvadesetak godina unazad (koliko se sećam), sanjam jednu temu. Mesto sna je moja stara kuća na Karađorđevom trgu ili poljanče ispred "belih solitera" (Kej oslobođenja, vojni stanovi). Vreme sna je bliska budućnost, onaj prostor tik iza horizonta vremena. Tema je, naravno, dolazak vanzemaljaca.

Oni nikad ne dolaze kao u filmovima, putujući svemirskim brodovima, ne spuštaju se na neko određeno mesto. Najpre se oseća njihovo pristustvo kao neki pritisak. Oblaci se navlače, svetla igraju na nebu. Sve obuzima mrak, kao za vreme bombardovanja Beograda (1999.), a o njihovom dolasku čujemo samo preko vesti (kao u filmu "Signs"). Evenutalno se na nebu ukaže neki objekat na tren, ali on je ogroman, kao novo sunce, kao novi mesec. Snovi Vanzemaljci Dolaze, variraju samo u spoljašnjim manifestacijama i učesnicima, osećanje i tok je uvek veoma sličan.

Elem, sinoć je baš bilo čupavo, zbog toga što u sred mraka sedim u svojoj sobi na Karađorđevom trgu, kad počinje invazija vanzemaljaca. Samnom su još tri drugara, čekamo četvrtog. Bezlični su, ali meni dragi ljudi. Najviše podsećaju naVrzu, Maksića i tu ekipu. U drugoj sobi je moja mama, ona se tamo zatvorila i ignoriše realnost. Odjednom osećamo pristustvo, pojavljuje se preteći oblik na prozoru - to je Helikopter! Veliki, crni Apač! Prvo nas osvetljava reflektorom, a onda ulazi u našu sobu i preteći zuji. Mi se povlačimo u predsoblje i vadimo nekakvo improvizovano oružje koje najviše podseća na kutiju šibica sa minijaturnim šaržerom. Apač puca na nas svetlosnim zracima, a mi uzvraćamo vatru, pucajući pojedinačno metke iz te kutije šibica. Helikopter se zaustavlja. Nismo uspeli da ga uništimo, ali nije ni on nas. Vanzemaljska oluja polako prolazi, a svet je i dalje u mraku i pod nečujnim alarmom. Na kraju, umesto helikoptera u sobi ostaje dečak. Plavokos je i lep. Tužan je. Stoji pred nama u pilotskom odelu i pokušava da nam nešto objasni gestovima.

Ispostavlja se da je on došao iz budućnosti i da je u pitanju njegova astralna projekcija (zbog toga on nije mogao da nas povredi, ali ni mi njega). On nam objašnjava da su vanzemaljci takođe jedna vrsta iluzije, ali veoma opasne. Oni se ne kreću, ali uspevaju da projektuju svoj astral na našu planetu i tako nas napadaju. Taj dečak je sličnom tehnikom došao kod nas u prošlost da bi se borio protiv vanzemaljske invazije, dok je još u začetku. Mi razgovaramo sa njim i zavolimo ga, grlimo ga i zapitkujemo ga o budućnosti. On kaže da ne dolazi iz daleke budućnosti, već iz vremena pet godina od danas. Kaže nam da se ne brinemo, da ćemo svi biti živi i zdravi i da će čovečanstvo prevladati. Iznenada, na terasu pada jedna devojka. Ima kratku kosu i izbezumljena je. Ona kaže da je pratila svog dečka iz budućnosti i da je došla da proveri da li je on u redu, i zašto se nije već vratio u svoje vreme. Mi joj kažemo da je on dobro, trenutno spava i biće sve ok.

Onda ona negde nestane.

Priča se vraća na tog plavokosog dečaka, jer svi se redom oprostimo od njega i poželimo mu sretan put. On kaže da ne može da se vrati u svoje vreme, jer smo ga nekako zaglavili. Onda ja dođem na ideju da se svi uhvatimo za ruke i meditiramo na njegov povratak, upravimo svoju želju na to. I stvarno, tako i biva, osim što se on ne mrda. Nismo uspeli. Nešto se čuje u kupatilu. U kupatilo ulazi moja mama i iz svetlarnika čupa neku Golum-spodobu. Ona je užasno mršava i ima dugačku kosu. To je devojka plavokosog mladića iz budućnosti! Mi ih spojimo, oni se zagrle, zasvetlucaju, materijalizuje se cveće koje pada preko njih i oni odlaze u svoje vreme.

Tu se san naglo menja.

Vanzemaljci vladaju, ja i moji drugari (ali sada neki drugi drugari, Časlav, Prvul i Armitaž) bežimo goli golcati kroz ruševine grada. Krijemo hranu u ustima, ušima, nosu. Skrivamo se u podzemlje i tražimo nekakav Test koji će pobediti vanzemaljce. U suštini, nalazimo se u Vučkovoj sobi na Karađorđevom trgu. Tu je toplo i bezbedno, tu stavljamo svu hranu na jedno mesto. Hrana izgleda kao bebi-hrana ona Čokolino. Ja bacam hranu iz dupeta (isprdim je) i odvojim na posebno mesto. Tu je i jedna tatina koleginica, isto tako potpuno gola. Sad sledi jedan neobični seksualni deo ovog sna. Ređaju se orgijastičke slike, ali više kao osećaji, nego kao konkretne radnje. Sećam se samo mog prsta u nečijoj vagini i posle toga komentara kako sam se uvek nadao da ću jebati tu drugaricu, samo eto nisam sanjao da će to biti u sred vanzemaljske invazije. To je uticaj Slaviše Živkovića, jebo ga ja, kad sam i čitao te njegove blesave priče (Štenad).

Elem, sve je kao u redu, ljudska rasa će se nastaviti. Mi smo uspeli da prođemo nekakav test-školicu, nekakav Uzor, šta li. Jedemo i smejemo se.