Osećam kako mi nedostaje vazduh. Ponekad mi se čini da me davi nekakva tiha bujica. Previše je vode u mom životu, a premalo vatre. Zemlja je morala da se povuče, pa metal i drvo caruju. Vrlina mi buši rupu u lobanji, baš između obrva gde je čakra. Kroz otvor u glavi otiče moja koncentracija. Moje misli ne teku, već bale i slivaju se niz moje glatko obrijane obraze. Zglobovi mi škripe, a oči me peku. Bolestan sam.
Ponekad mislim da sam vezan nekakvom magijom, kao vrag zaustavljen molitvom. Osluškujem zov neke sirene, pokušavam da prepoznam poziv iz daljine. Ali umesto djeve na belom konju, predamnom marširaju burek, pogačica i debeli sendviči iz obližnje pekare. Jedino mi još oni pevaju. Nešto krcka u meni.
Nije u redu.
skip to main |
skip to sidebar
No comments:
Post a Comment