Osećam kako mi nedostaje vazduh. Ponekad mi se čini da me davi nekakva tiha bujica. Previše je vode u mom životu, a premalo vatre. Zemlja je morala da se povuče, pa metal i drvo caruju. Vrlina mi buši rupu u lobanji, baš između obrva gde je čakra. Kroz otvor u glavi otiče moja koncentracija. Moje misli ne teku, već bale i slivaju se niz moje glatko obrijane obraze. Zglobovi mi škripe, a oči me peku. Bolestan sam.
Ponekad mislim da sam vezan nekakvom magijom, kao vrag zaustavljen molitvom. Osluškujem zov neke sirene, pokušavam da prepoznam poziv iz daljine. Ali umesto djeve na belom konju, predamnom marširaju burek, pogačica i debeli sendviči iz obližnje pekare. Jedino mi još oni pevaju. Nešto krcka u meni.
Nije u redu.
Šesti ciklus - Četvrti dan
(pošto sam sinoć bančio, sad ide ono od juče, to je pesma koja je nastala na Durmitoru)
Iza planine, sunce čeka noć.
Niz kosinu klizi mesec.
Prati ga jedan pijani oblak.
I nestane.
Iza planine, sunce čeka noć.
Niz kosinu klizi mesec.
Prati ga jedan pijani oblak.
I nestane.
Šesti ciklus - Treći dan
Progutao sam nešto. Stalo mi je negde na pola puta između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Jedan veliki deo mog života nestao je u magli. Mešaju mi se slike, godine, osećanja. Mislim da je to zbog toga što čep moje muke nije nastao odjednom, nego se taložio. Kao da je vreme počelo da protiče brže i brže, sve dok nije ostalo samo curkanje života. Svet je izgubio mnoge nijanse. Više je otupelosti u mojim danima.
Živeo sam sa narkomanima. Stan je bio prostran i veliki. Oni su spavali u mračnoj sobi na večito raskupusanim požutelim čaršavima. Ja sam dobio sobičak koji izlazi na terasu. To je bio špajz nečijeg detinjstva, pun ispisanih školskih svesaka, dečijih knjiga i rashodovane tehnike. Umesto kreveta, spavao sam na dušeku, umotan u vreću za spavanje i frotir. Izgledalo je kao brlog, ali se lepo spavalo na tom ležaju.
U stan su neprestano dolazili razni likovi. Niko se nije tu fiksao, ponekad su duvali. Ali stil života je bio narkomanski. Čak su uspeli da zarade skorbut od loše ishrane. Zamrzivač je bio pun mesa, sveže zaklanog, donetog sa sela, istranžiranog na porcije. Frižider je bio pun seljačkog sira, mleka, povrća. Niko to nije hteo da jede. Jednostavno se nije uklapalo u princip samouništenja.
Ja sam se iskradao jutrom, u WC prepun starih "Politikinih zabavnika". Bilo je tu rariteta, starih edicija iz šezdesetih, divota. Bio je čist, taj WC, osim što je više ličio na arhiv štamparije nego na klonju. Tumarao sam gradom, tražio dom. Otac je režao na mene, kazao je da će mi dati sobičak pod uslovom da živim po njegovom. Već sam imao sobičak. Osim toga, spavati u zmajevom gnezdu bilo je opasnije od narkomanskog svratišta. Majka je ćutala. Slegala je ramenima. Ne možeš ovde da živiš, rekla je mirno.
Više se ne sećam šta sam radio, kako sam provodio vreme. Verovatno sam klošario u redakciji. Bio je to jedan zapušten stan u kome su bili računari i beskrajno mnogo Interneta. Moja droga. Sad mi dolazi u sećanje. Smucao sam se od jedne do druge institucije, uvek sam bio tamo gde je bilo besplatno koristiti računare. Pre podne sam išao u Računski Centar Univerziteta u Beogradu, popodne u redakciju, a uveče na ETF.
Ujutru, naždrljekan pogačica i bureka, sa svežim hlebom sam dolazio kod mojih narkića. Pravio sam im doručak i onda bi se onesvestio u svom delu brloga. Pre odlaska u grad, napravio bih im ručak i onda opet krenuo u novu turu klošarenja.
Ne sećam se kako se to završilo.
Živeo sam sa narkomanima. Stan je bio prostran i veliki. Oni su spavali u mračnoj sobi na večito raskupusanim požutelim čaršavima. Ja sam dobio sobičak koji izlazi na terasu. To je bio špajz nečijeg detinjstva, pun ispisanih školskih svesaka, dečijih knjiga i rashodovane tehnike. Umesto kreveta, spavao sam na dušeku, umotan u vreću za spavanje i frotir. Izgledalo je kao brlog, ali se lepo spavalo na tom ležaju.
U stan su neprestano dolazili razni likovi. Niko se nije tu fiksao, ponekad su duvali. Ali stil života je bio narkomanski. Čak su uspeli da zarade skorbut od loše ishrane. Zamrzivač je bio pun mesa, sveže zaklanog, donetog sa sela, istranžiranog na porcije. Frižider je bio pun seljačkog sira, mleka, povrća. Niko to nije hteo da jede. Jednostavno se nije uklapalo u princip samouništenja.
Ja sam se iskradao jutrom, u WC prepun starih "Politikinih zabavnika". Bilo je tu rariteta, starih edicija iz šezdesetih, divota. Bio je čist, taj WC, osim što je više ličio na arhiv štamparije nego na klonju. Tumarao sam gradom, tražio dom. Otac je režao na mene, kazao je da će mi dati sobičak pod uslovom da živim po njegovom. Već sam imao sobičak. Osim toga, spavati u zmajevom gnezdu bilo je opasnije od narkomanskog svratišta. Majka je ćutala. Slegala je ramenima. Ne možeš ovde da živiš, rekla je mirno.
Više se ne sećam šta sam radio, kako sam provodio vreme. Verovatno sam klošario u redakciji. Bio je to jedan zapušten stan u kome su bili računari i beskrajno mnogo Interneta. Moja droga. Sad mi dolazi u sećanje. Smucao sam se od jedne do druge institucije, uvek sam bio tamo gde je bilo besplatno koristiti računare. Pre podne sam išao u Računski Centar Univerziteta u Beogradu, popodne u redakciju, a uveče na ETF.
Ujutru, naždrljekan pogačica i bureka, sa svežim hlebom sam dolazio kod mojih narkića. Pravio sam im doručak i onda bi se onesvestio u svom delu brloga. Pre odlaska u grad, napravio bih im ručak i onda opet krenuo u novu turu klošarenja.
Ne sećam se kako se to završilo.
Šesti ciklus vežbanja - Drugi dan
(E, ovo je pravi drugi dan.)
Kad sam bio mali, legao sam svako veče u krevet sa zebnjom i strahom. Predosećao sam da će doći neka velika katastrofa, poplava, zemljotres ili rat.
Prvo sam se molio da ne bude poplave. Posle nekoliko meseci, stvarno se dogodila poplava. Sećam se ljudi koji su išli na Kej da postavljaju vreće. Vojni džip je došao po oca i on je otišao negde.
Molio sam se i da ne bude zemljotresa. Proveravao sam svakih nekoliko minuta da li se zemlja trese, da li se luster ljulja, da li u ičemu ima naznake da će se možda odjednom cela kuća srušiti. Nisam se molio Bogu, molio sam se eto tako, nekom ili nečem bezimenom. Stalno su javljali o nekim zemljotresima, uglavnom na Kopaniku, ali smo i mi u Beogradu osećali potres. Jednom prilikom su ljudi izašli iz zgrade na ulicu. Gledao sam ih kako u pidžamama i bade-mantilima bauljaju ispred naše kuće i puše. To mi je bilo smešno. Otac je rekao da se vratimo u krevet i tako je prestao moj strah od zemljotresa.
Za rat sam se najduže molio. Hoću da kažem, molio sam se da rata nikad ne bude, da nas preskoči ili zaobiđe ta pošast. Ali eto, ispostavlja se da sam i rat prizvao.
Pošto je rat bio mnogo strašan, onda sam smislio razne mentalne vežbe za pred spavanje. Recmo, legnem u krevet, pokrijem se ćebetom. Zauzmem položaj kao da sam ranjen i onda zamišljam kako mi prilazi lepa bolničarka. Ili recimo, da sam pao sa motora i onda me opet neka zgodna seka leči. Mislim da sam u to vreme gledao previše partizanskih filmova.
Posle sam se plašio da ne umrem u snu, pa sam prekrštao noge. Mislio sam da ako ležim mirno na leđima, kao u kovčegu, da će me neko strpati pod zemlju. Kad sam rešio taj problem, vratio sam se zamišljanju situacija u kojima me neguju lepe žene. U to vreme nisam imao mnogo mašte, pa sam ubrzo počeo da miksujem, to jest da slikama iz snova dodajem prave likove. Na primer, umesto da zamislim jedru partizanku ili seksi bolničarku, ja na telo cice iz snova "zalepim" glavu neke od školskih drugarica. To je bio ozbiljan mentalni i meditativni zahvat. Prvo se u svest prizove slika, od one vrste kojima nas stalno zasipaju, zgodna ženska u nekoj pozi. Zatim se brižljivo, snagom uma obriše lik. Onda se ta slika smesti umemoriju. Na praznoj pozadini uma prizove se slika školske drugarice. Recimo Saška ili Lidija ili Mala Kristina. Onda se pažljivo maglom obriše sve osim lica. I onda ide najteži deo, da se slika iz jedne i druge memorije preklope. Bilo je jako teško, ali kad god uspem, rezultat bi me ohrabrivao, tešio i uzbuđivao. Strast ove vežbe nije bila u ljubavnim osećanjima ili nekakvoj erotici, već u samom podvigu ispunjenja jedne teške mentalne vežbe. To bi bilo dovoljno da se uspavam.
Uglavnom, molio sam se za rat i izvodio svoje mentalne vežbe. Kako sam postajao stariji, vežbe su mi sve teže padale, a strah od rata me je sve više morio. Bol je postao prejak, a snovi mučenje, pa sam prestao da se molim.
U proleće 1999. godine, na dan početka bombardovanja, vozio sam se ćaletovim Jeep-om kroz grad. Samnom je bio moj drug Miomir. Pili smo koka-kolu i bili smo srećni. Ne znam za njega, ali ja sam imao utisak da sam živ. Da sam nešto postigao. Ono protiv čega sam se molio, konačno je bilo tu. Svemir je imao argument. Dokazao mi je da sam nula.
Vozili smo se dugo, dugo i na kraju smo se rastali: - Matori, hvala ti na svemu, moram kući.
Ja sam klimnuo glavom, zafrljačio praznu flašicu od koka-kole u žbunje: - Nema frke, moram i ja na jedno mesto.
Tad nisam imao kuću. Mama je bila negde daleko, a tata na frontu, a ja nigde. Otišao sam pravo kod Megi. Tamo sam proveo potpuno blesavo veče, ali to je priča za neki drugi put. Posle prve noći bombardovanja preselio sam se (sa sve džipom) kod Gradinih roditelja.
Danas kad se setim svega, pitam se ko je to biće koje me je pohodilo u snovima. Ko je to kome sam se molio pred spavanje, kome sam se pravdao i pred kim sam se tresao? Da li je to puka slučajnost ili neka moja tajna moć? Da prizivam katastrofu. Od tog dana, uveren sam da postoje natprirodne moći. To će se kasnije dokazati, kada sam upoznao demona.
Kad sam bio mali, legao sam svako veče u krevet sa zebnjom i strahom. Predosećao sam da će doći neka velika katastrofa, poplava, zemljotres ili rat.
Prvo sam se molio da ne bude poplave. Posle nekoliko meseci, stvarno se dogodila poplava. Sećam se ljudi koji su išli na Kej da postavljaju vreće. Vojni džip je došao po oca i on je otišao negde.
Molio sam se i da ne bude zemljotresa. Proveravao sam svakih nekoliko minuta da li se zemlja trese, da li se luster ljulja, da li u ičemu ima naznake da će se možda odjednom cela kuća srušiti. Nisam se molio Bogu, molio sam se eto tako, nekom ili nečem bezimenom. Stalno su javljali o nekim zemljotresima, uglavnom na Kopaniku, ali smo i mi u Beogradu osećali potres. Jednom prilikom su ljudi izašli iz zgrade na ulicu. Gledao sam ih kako u pidžamama i bade-mantilima bauljaju ispred naše kuće i puše. To mi je bilo smešno. Otac je rekao da se vratimo u krevet i tako je prestao moj strah od zemljotresa.
Za rat sam se najduže molio. Hoću da kažem, molio sam se da rata nikad ne bude, da nas preskoči ili zaobiđe ta pošast. Ali eto, ispostavlja se da sam i rat prizvao.
Pošto je rat bio mnogo strašan, onda sam smislio razne mentalne vežbe za pred spavanje. Recmo, legnem u krevet, pokrijem se ćebetom. Zauzmem položaj kao da sam ranjen i onda zamišljam kako mi prilazi lepa bolničarka. Ili recimo, da sam pao sa motora i onda me opet neka zgodna seka leči. Mislim da sam u to vreme gledao previše partizanskih filmova.
Posle sam se plašio da ne umrem u snu, pa sam prekrštao noge. Mislio sam da ako ležim mirno na leđima, kao u kovčegu, da će me neko strpati pod zemlju. Kad sam rešio taj problem, vratio sam se zamišljanju situacija u kojima me neguju lepe žene. U to vreme nisam imao mnogo mašte, pa sam ubrzo počeo da miksujem, to jest da slikama iz snova dodajem prave likove. Na primer, umesto da zamislim jedru partizanku ili seksi bolničarku, ja na telo cice iz snova "zalepim" glavu neke od školskih drugarica. To je bio ozbiljan mentalni i meditativni zahvat. Prvo se u svest prizove slika, od one vrste kojima nas stalno zasipaju, zgodna ženska u nekoj pozi. Zatim se brižljivo, snagom uma obriše lik. Onda se ta slika smesti umemoriju. Na praznoj pozadini uma prizove se slika školske drugarice. Recimo Saška ili Lidija ili Mala Kristina. Onda se pažljivo maglom obriše sve osim lica. I onda ide najteži deo, da se slika iz jedne i druge memorije preklope. Bilo je jako teško, ali kad god uspem, rezultat bi me ohrabrivao, tešio i uzbuđivao. Strast ove vežbe nije bila u ljubavnim osećanjima ili nekakvoj erotici, već u samom podvigu ispunjenja jedne teške mentalne vežbe. To bi bilo dovoljno da se uspavam.
Uglavnom, molio sam se za rat i izvodio svoje mentalne vežbe. Kako sam postajao stariji, vežbe su mi sve teže padale, a strah od rata me je sve više morio. Bol je postao prejak, a snovi mučenje, pa sam prestao da se molim.
U proleće 1999. godine, na dan početka bombardovanja, vozio sam se ćaletovim Jeep-om kroz grad. Samnom je bio moj drug Miomir. Pili smo koka-kolu i bili smo srećni. Ne znam za njega, ali ja sam imao utisak da sam živ. Da sam nešto postigao. Ono protiv čega sam se molio, konačno je bilo tu. Svemir je imao argument. Dokazao mi je da sam nula.
Vozili smo se dugo, dugo i na kraju smo se rastali: - Matori, hvala ti na svemu, moram kući.
Ja sam klimnuo glavom, zafrljačio praznu flašicu od koka-kole u žbunje: - Nema frke, moram i ja na jedno mesto.
Tad nisam imao kuću. Mama je bila negde daleko, a tata na frontu, a ja nigde. Otišao sam pravo kod Megi. Tamo sam proveo potpuno blesavo veče, ali to je priča za neki drugi put. Posle prve noći bombardovanja preselio sam se (sa sve džipom) kod Gradinih roditelja.
Danas kad se setim svega, pitam se ko je to biće koje me je pohodilo u snovima. Ko je to kome sam se molio pred spavanje, kome sam se pravdao i pred kim sam se tresao? Da li je to puka slučajnost ili neka moja tajna moć? Da prizivam katastrofu. Od tog dana, uveren sam da postoje natprirodne moći. To će se kasnije dokazati, kada sam upoznao demona.
Šesti ciklus vežbanja - Prvi dan
U stvari, ovo je drugi dan, pošto sam prvi dan prespavao.
Sanjao sam potpuno bizaran san, jedn od onih mojih Vanzemaljci Dolaze snova. Naime, već dvadesetak godina unazad (koliko se sećam), sanjam jednu temu. Mesto sna je moja stara kuća na Karađorđevom trgu ili poljanče ispred "belih solitera" (Kej oslobođenja, vojni stanovi). Vreme sna je bliska budućnost, onaj prostor tik iza horizonta vremena. Tema je, naravno, dolazak vanzemaljaca.
Oni nikad ne dolaze kao u filmovima, putujući svemirskim brodovima, ne spuštaju se na neko određeno mesto. Najpre se oseća njihovo pristustvo kao neki pritisak. Oblaci se navlače, svetla igraju na nebu. Sve obuzima mrak, kao za vreme bombardovanja Beograda (1999.), a o njihovom dolasku čujemo samo preko vesti (kao u filmu "Signs"). Evenutalno se na nebu ukaže neki objekat na tren, ali on je ogroman, kao novo sunce, kao novi mesec. Snovi Vanzemaljci Dolaze, variraju samo u spoljašnjim manifestacijama i učesnicima, osećanje i tok je uvek veoma sličan.
Elem, sinoć je baš bilo čupavo, zbog toga što u sred mraka sedim u svojoj sobi na Karađorđevom trgu, kad počinje invazija vanzemaljaca. Samnom su još tri drugara, čekamo četvrtog. Bezlični su, ali meni dragi ljudi. Najviše podsećaju naVrzu, Maksića i tu ekipu. U drugoj sobi je moja mama, ona se tamo zatvorila i ignoriše realnost. Odjednom osećamo pristustvo, pojavljuje se preteći oblik na prozoru - to je Helikopter! Veliki, crni Apač! Prvo nas osvetljava reflektorom, a onda ulazi u našu sobu i preteći zuji. Mi se povlačimo u predsoblje i vadimo nekakvo improvizovano oružje koje najviše podseća na kutiju šibica sa minijaturnim šaržerom. Apač puca na nas svetlosnim zracima, a mi uzvraćamo vatru, pucajući pojedinačno metke iz te kutije šibica. Helikopter se zaustavlja. Nismo uspeli da ga uništimo, ali nije ni on nas. Vanzemaljska oluja polako prolazi, a svet je i dalje u mraku i pod nečujnim alarmom. Na kraju, umesto helikoptera u sobi ostaje dečak. Plavokos je i lep. Tužan je. Stoji pred nama u pilotskom odelu i pokušava da nam nešto objasni gestovima.
Ispostavlja se da je on došao iz budućnosti i da je u pitanju njegova astralna projekcija (zbog toga on nije mogao da nas povredi, ali ni mi njega). On nam objašnjava da su vanzemaljci takođe jedna vrsta iluzije, ali veoma opasne. Oni se ne kreću, ali uspevaju da projektuju svoj astral na našu planetu i tako nas napadaju. Taj dečak je sličnom tehnikom došao kod nas u prošlost da bi se borio protiv vanzemaljske invazije, dok je još u začetku. Mi razgovaramo sa njim i zavolimo ga, grlimo ga i zapitkujemo ga o budućnosti. On kaže da ne dolazi iz daleke budućnosti, već iz vremena pet godina od danas. Kaže nam da se ne brinemo, da ćemo svi biti živi i zdravi i da će čovečanstvo prevladati. Iznenada, na terasu pada jedna devojka. Ima kratku kosu i izbezumljena je. Ona kaže da je pratila svog dečka iz budućnosti i da je došla da proveri da li je on u redu, i zašto se nije već vratio u svoje vreme. Mi joj kažemo da je on dobro, trenutno spava i biće sve ok.
Onda ona negde nestane.
Priča se vraća na tog plavokosog dečaka, jer svi se redom oprostimo od njega i poželimo mu sretan put. On kaže da ne može da se vrati u svoje vreme, jer smo ga nekako zaglavili. Onda ja dođem na ideju da se svi uhvatimo za ruke i meditiramo na njegov povratak, upravimo svoju želju na to. I stvarno, tako i biva, osim što se on ne mrda. Nismo uspeli. Nešto se čuje u kupatilu. U kupatilo ulazi moja mama i iz svetlarnika čupa neku Golum-spodobu. Ona je užasno mršava i ima dugačku kosu. To je devojka plavokosog mladića iz budućnosti! Mi ih spojimo, oni se zagrle, zasvetlucaju, materijalizuje se cveće koje pada preko njih i oni odlaze u svoje vreme.
Tu se san naglo menja.
Vanzemaljci vladaju, ja i moji drugari (ali sada neki drugi drugari, Časlav, Prvul i Armitaž) bežimo goli golcati kroz ruševine grada. Krijemo hranu u ustima, ušima, nosu. Skrivamo se u podzemlje i tražimo nekakav Test koji će pobediti vanzemaljce. U suštini, nalazimo se u Vučkovoj sobi na Karađorđevom trgu. Tu je toplo i bezbedno, tu stavljamo svu hranu na jedno mesto. Hrana izgleda kao bebi-hrana ona Čokolino. Ja bacam hranu iz dupeta (isprdim je) i odvojim na posebno mesto. Tu je i jedna tatina koleginica, isto tako potpuno gola. Sad sledi jedan neobični seksualni deo ovog sna. Ređaju se orgijastičke slike, ali više kao osećaji, nego kao konkretne radnje. Sećam se samo mog prsta u nečijoj vagini i posle toga komentara kako sam se uvek nadao da ću jebati tu drugaricu, samo eto nisam sanjao da će to biti u sred vanzemaljske invazije. To je uticaj Slaviše Živkovića, jebo ga ja, kad sam i čitao te njegove blesave priče (Štenad).
Elem, sve je kao u redu, ljudska rasa će se nastaviti. Mi smo uspeli da prođemo nekakav test-školicu, nekakav Uzor, šta li. Jedemo i smejemo se.
Sanjao sam potpuno bizaran san, jedn od onih mojih Vanzemaljci Dolaze snova. Naime, već dvadesetak godina unazad (koliko se sećam), sanjam jednu temu. Mesto sna je moja stara kuća na Karađorđevom trgu ili poljanče ispred "belih solitera" (Kej oslobođenja, vojni stanovi). Vreme sna je bliska budućnost, onaj prostor tik iza horizonta vremena. Tema je, naravno, dolazak vanzemaljaca.
Oni nikad ne dolaze kao u filmovima, putujući svemirskim brodovima, ne spuštaju se na neko određeno mesto. Najpre se oseća njihovo pristustvo kao neki pritisak. Oblaci se navlače, svetla igraju na nebu. Sve obuzima mrak, kao za vreme bombardovanja Beograda (1999.), a o njihovom dolasku čujemo samo preko vesti (kao u filmu "Signs"). Evenutalno se na nebu ukaže neki objekat na tren, ali on je ogroman, kao novo sunce, kao novi mesec. Snovi Vanzemaljci Dolaze, variraju samo u spoljašnjim manifestacijama i učesnicima, osećanje i tok je uvek veoma sličan.
Elem, sinoć je baš bilo čupavo, zbog toga što u sred mraka sedim u svojoj sobi na Karađorđevom trgu, kad počinje invazija vanzemaljaca. Samnom su još tri drugara, čekamo četvrtog. Bezlični su, ali meni dragi ljudi. Najviše podsećaju naVrzu, Maksića i tu ekipu. U drugoj sobi je moja mama, ona se tamo zatvorila i ignoriše realnost. Odjednom osećamo pristustvo, pojavljuje se preteći oblik na prozoru - to je Helikopter! Veliki, crni Apač! Prvo nas osvetljava reflektorom, a onda ulazi u našu sobu i preteći zuji. Mi se povlačimo u predsoblje i vadimo nekakvo improvizovano oružje koje najviše podseća na kutiju šibica sa minijaturnim šaržerom. Apač puca na nas svetlosnim zracima, a mi uzvraćamo vatru, pucajući pojedinačno metke iz te kutije šibica. Helikopter se zaustavlja. Nismo uspeli da ga uništimo, ali nije ni on nas. Vanzemaljska oluja polako prolazi, a svet je i dalje u mraku i pod nečujnim alarmom. Na kraju, umesto helikoptera u sobi ostaje dečak. Plavokos je i lep. Tužan je. Stoji pred nama u pilotskom odelu i pokušava da nam nešto objasni gestovima.
Ispostavlja se da je on došao iz budućnosti i da je u pitanju njegova astralna projekcija (zbog toga on nije mogao da nas povredi, ali ni mi njega). On nam objašnjava da su vanzemaljci takođe jedna vrsta iluzije, ali veoma opasne. Oni se ne kreću, ali uspevaju da projektuju svoj astral na našu planetu i tako nas napadaju. Taj dečak je sličnom tehnikom došao kod nas u prošlost da bi se borio protiv vanzemaljske invazije, dok je još u začetku. Mi razgovaramo sa njim i zavolimo ga, grlimo ga i zapitkujemo ga o budućnosti. On kaže da ne dolazi iz daleke budućnosti, već iz vremena pet godina od danas. Kaže nam da se ne brinemo, da ćemo svi biti živi i zdravi i da će čovečanstvo prevladati. Iznenada, na terasu pada jedna devojka. Ima kratku kosu i izbezumljena je. Ona kaže da je pratila svog dečka iz budućnosti i da je došla da proveri da li je on u redu, i zašto se nije već vratio u svoje vreme. Mi joj kažemo da je on dobro, trenutno spava i biće sve ok.
Onda ona negde nestane.
Priča se vraća na tog plavokosog dečaka, jer svi se redom oprostimo od njega i poželimo mu sretan put. On kaže da ne može da se vrati u svoje vreme, jer smo ga nekako zaglavili. Onda ja dođem na ideju da se svi uhvatimo za ruke i meditiramo na njegov povratak, upravimo svoju želju na to. I stvarno, tako i biva, osim što se on ne mrda. Nismo uspeli. Nešto se čuje u kupatilu. U kupatilo ulazi moja mama i iz svetlarnika čupa neku Golum-spodobu. Ona je užasno mršava i ima dugačku kosu. To je devojka plavokosog mladića iz budućnosti! Mi ih spojimo, oni se zagrle, zasvetlucaju, materijalizuje se cveće koje pada preko njih i oni odlaze u svoje vreme.
Tu se san naglo menja.
Vanzemaljci vladaju, ja i moji drugari (ali sada neki drugi drugari, Časlav, Prvul i Armitaž) bežimo goli golcati kroz ruševine grada. Krijemo hranu u ustima, ušima, nosu. Skrivamo se u podzemlje i tražimo nekakav Test koji će pobediti vanzemaljce. U suštini, nalazimo se u Vučkovoj sobi na Karađorđevom trgu. Tu je toplo i bezbedno, tu stavljamo svu hranu na jedno mesto. Hrana izgleda kao bebi-hrana ona Čokolino. Ja bacam hranu iz dupeta (isprdim je) i odvojim na posebno mesto. Tu je i jedna tatina koleginica, isto tako potpuno gola. Sad sledi jedan neobični seksualni deo ovog sna. Ređaju se orgijastičke slike, ali više kao osećaji, nego kao konkretne radnje. Sećam se samo mog prsta u nečijoj vagini i posle toga komentara kako sam se uvek nadao da ću jebati tu drugaricu, samo eto nisam sanjao da će to biti u sred vanzemaljske invazije. To je uticaj Slaviše Živkovića, jebo ga ja, kad sam i čitao te njegove blesave priče (Štenad).
Elem, sve je kao u redu, ljudska rasa će se nastaviti. Mi smo uspeli da prođemo nekakav test-školicu, nekakav Uzor, šta li. Jedemo i smejemo se.
Subscribe to:
Posts (Atom)
