Vilenjačka magija je bila snažna, a u danima netaknute prirode, kad Uruk i Nir narodi nisu počeli da se kote, bila je još moćnija. Sa svakim posečenim stablom, sa svakim isušenim potokom, sa svakom ubijenom životinjom, vilin-čarolija je bledela. Osim toga, ratovanje je bilo strano vilin-bićima. Ceremonijalna borba i ritualne borilačke veštine bile su deo kulture, ali njihov cilj je bio uzvišeniji od pukog klanja i prolivanja krvi. Nir su sebe predstavljali kao vešte trgovce, ali u stvari se nisu mnogo razlikovali od divljih Uruka. Vilenjaci su sebe nazivali Quendi, "oni koji govore". Za njih je najvažnije bilo da prate nevidljive staze svojih srca, da istražuju svet oko sebe i daju imena. Voleli su da stvaraju i cenili su lepotu. Quendi su imali prirodnu potrebu da se posvete radu. Slobodno su se predavali istraživanju najskrovitijih kutaka veštine.
Na isti temeljan i strastven način, vilenjaci su izučavali magiju. Nabrajali su magijske sile, beležili mistične zakone i brusili čarobnjački zanat. Kao i sve druge delatnosti, magija vilenjaka je bila usmerena ka lepoti i temeljnosti. Vilinski čarobnjak je mogao da prizove opasne sile, ali nije mogao da ih uobliči u vatrene kugle i nebeske munje kao Nir-sveštenici. Znanja za tako nešto, vilenjaci su imali i više nego dovoljno. Jednostavno to nije bio način na koji su Quendi rešavali probleme.
Zato su Alasea i drugi vilenjački čarobnjaci iz Minas Ingole preturali po svojim arhivama. Nadali su se da će negde pronaći magiju, čarobnu formulu, tajnu zakonitost koja će im otkriti način da poraze osvajače. Alasea je otkrila naznake postojanja jedne metamagijske pravilnosti. Izgledalo je kao da pored urođene vilenjačke miroljubivosti i gnušanja spram uništavanja postoji i spoljni faktor koji je pred vilin-čarobnjake postavljao nevidljivu prepreku.
Alasea je sakupila svoje beleške. Noćni vetar je unosio svežinu u njen stan. Pronašla je uzde povetarca i lagano povukla k sebi. Našla se u centru kovitlaca koji je pročistio njena čula. Izvežbanim pokretom uma, Alasea je iscedila vlagu iz vazduha i kondenzovala je kao najfiniju izmaglicu kojom je oprala kosu i lice. Zatresla je svoje kikice i odlučnim pokretima ruke ih uredila.
Presvukla se u svetli kimono sa vezenim ukrasima apstraktnih oblika. Crtež je zapravo predstavljao umetničko viđenje magijskih sila, Alasei je taj beli mantil bio veoma drag, jer je pripadao njenoj učiteljici Eruani. Vešto je vezala široki pojas i izašla iz kule da se susretne sa drugim čarobnjacima. Eruana bi znala šta da radi, pomislila je Alasea. Ona bi našla način da otopi srce arhivara kripte, strašnog Iaurona. Tamo dole, u dubini gde su čarobnjaci iz starine zakopavali opasne tajne, tamo je moglo biti rešenje. Alasea je želela da veruje Glanduru, ali nije smela da se nada da će lične arhive magova iznedriti epohalno rešenje. Ali to je bilo na mudrijima od nje da odluče, zaključila je Alasea i pridružila se povorci čarobnjaka koji su pratili Glandura
No comments:
Post a Comment