Osmi ciklus - jedanaesti dan

Deda Aleksije je jedne večeri predao mač i prsten mome ocu Deriku. Baka je otišla sa dedom, a mama je ostala u svojimo odajama. Plakala je. Uvek znam kada ona plače. Moj brat Alister je bio pozvan da jede sa odraslima. Znao sam da to znači da se deda neće vratiti. Posle nekoliko nedelja upriličena je jedna tužna večera u čast očeve titule. Car je potvrdio da je Derik Istmur Hokvud punopravni grof Istočnog Leminkainena. Mi, deca, dobili smo po čašu vina i komad kolača od ruma. Baka je posle toga otputovala u manastir na Pentatojh. Na rastanku me je čvrsto zagrlila. Mirisala je na paljevinu. Otac je provodio vreme u upravljanju pokrajinom, a majku sam viđao sve manje. Alister je dobio svoj rapir i počeo je da odlazi kod Majstora Krispina. Ja sam još uvek učio porodičnu istorju, punu bola, gubitaka, nedaća i prevrata. Hokvud se nikada ne predaje, govorio je ujka-Dankan. Hokvud sedi na tronu, podsećao nas je kanonik Palmedes. Hokvud sve može da reši, ponavljao je učitelj Fleming. Pamtio sam dobro sve lekcije, ali mi iz glave nije izlazila dedina slika. Živo sam se sećao bakinih drhtavih usana na mome čelu. Pitao sam se da li sam ja pravi Hokvud?

Dobro je što si se popeo na kulu da plačeš, rekao mi je Čedrik. On je moj rođak, prijatelj mog brata Alistera. Klimnuo sam glavom i obrisao obraz rukavom. Da su te uhvatili, još bi i dobio packe, a o pridikama da ne govorim, Čedrik mi je dodao svoju maramicu. Uvek sam se penjao na najviše krunište dvorca. Govore nam da su Hokvudi spasioci čovečanstva, ali zaboravljaju da nam kažu da smo i mi, Hokvudi, samo ljudi, zasmejao se Čedrik. Niko nije znao za moje tajne izlete na vrh tvrđave. Ništa ne brini, maleni i tvoj deda se penjao ovde da plače, pogledaj. Čedrik me je odveo do jedne cigle na drevnom parapetu. Na dnu kamena je bilo urezano A.X. kao Aleksije, tako se deka potpisivao. Zbunjen, ali i umiren, vratio sam se u dvorac.

Vredno sam učio i dobijao pohvale. Baka nam je povremeno slala pakete sa Pentatojha. U njima je uvek bilo pismo i izvajana figurica. To su bile bakine rukotvorine. Mama je rekla da su to apstraktni oblici, ali ja sam u njima video nešto više. Mirisali su na paljevinu. Bakini prsti su u glini ostavljali tragove bola. Mama se protivila, ali sam ipak na policu poređao bakine poklone. Prestao sam da se penjem na kulu. Umesto toga sam sedeo za stolom i posmatrao iskrivljene figure. Mogao sam da sedim satima. Jedne večeri, miris paljevine je bio jači nego ranije. Niz nejasnih formi je počeo da dobija smisao. Video sam kako se bakine skulpture pretvaraju u slova jednog tajnog jezika. Osetio sam nove mirise koji se pomaljaju iz figurica. Svakim danom bio sam sve bliži razrešenju te šifre. Žurio sam da obavim svoje zadatke što pre i vratim se pred oltar bakinih rukotvorina. Postao sam opsednut tajnama. Dobijao sam manje pohvala, a na časovima mačevanja više modrica. Nije mi više bilo važno da li sam pravi Hokvud ili ne.

Danas, kada polažem svoju zakletvu i stupam u Red Eshatonika, prestajem da budem Hokvud. Odričem se obaveze da moram uvek i u svemu biti uspešan. Odbacujem svih zapovesti Plavog Lava. Iza sebe ostavljam i oca i majku i svog brata. U srcu ću zadržati jedino baku koja mi je otvorila put ka zvezdama.

Osmi ciklus - deseti dan

Devet i trista, trebalo je devet i po

Došao sam iz pozorišta sa dva sata sna i mnogo sati mučnog prolaska kroz tešku priču. Onesvestio sam se tek kad sam napisao nešto za časopis i nisam mogao da se probudim do pet ujutru. Čuo sam kako me Andrijana doziva, ali u tom trenutku sam je mrzeo. Osećao sam se kao cepanica. Nisam mogao čak ni da joj kažem nešto ružno, a kamoli da je gurnem. Sva sreća pa je umor imobilisao moje divljačko stanje. Da sam bio malo manje kontuzovan, protestvovao bih što me budi, rekao bih joj nešto ružno. Ja samu stanju da povredim one koje volim, kao da to nema veze. Oprosti mi, lud sam. To je moj konstantni izgovor, opravdanje. Osećam da je moja duša svakim danom sve prljavija. Jučerašnji dan je bio kao Lajpcig, ista situacija. Razotkrivanje jednog velikog zla. Višeslojno zlo. Želeo sam da višeslojno mislim, a došao sam do višeslojnog zla. Ta količina zla i mrzovolje, to je nešto strašno. Ponekad se bojim da nema spasa, a onda se setim da sasenja uvek ima, ali sam sebe podsetim na đavola koji se poziva na human zakon da bi spasio svoju đavolsku kožu od istrebljivača. Sanjao sam potpuno bizaran san, u kome se pretapaju distopična budućnost, put kroz vreme i politički atentat. Bio sam ubijen. Tumarao sam nekakvim postapokaliptičnim pejsažima sa nekakvom kvazi-školskom ekipom. Sanjao sam putovanje autobusom, strme ulice San Franciska i vojnike britanskog ekspedicionog korpusa iz vremena američkog rata za nezavistnost. Tražili smo vevericu, a ubili premijera. Onda sam ja postao premijer, ali je mene ubio čovek koji se vratio iz budućnosti da promeni istoriju. Tako konfuzno se i osećam. Kao da se moja prošlost povampirila i ubija me, a li nema čoveka iz budućnosti da to zaustavi. Čitam novine, vozim se autobusom. Strašno je. Teško mi je bilo da se protiv toga svega pobunim, jer mi se čini suviše jadno da bi zaslužilo bilo kakav gnev. Ali to je laž. Ja i ne treba da sam protiv toga, nego da se ne slažem sa stanjem stvari kakvo jeste. I tu je kvaka. Kad bih pustio da osetim za trenutak sav taj užas, užas GSP-a, užas primitivizma koji se u sve spustio, užas radikalizma, užas nepostojanja budućnosti, osetio bih se nemoćan kao buba i počeo da razmišljam o bekstvu. To mi se juče u jednom trenutku i dogodilo. Poželeo sam da pobegnem. Ali nemam gde da pobegnem osim na zemlju. Samo što bi me odlazak u Kanadu verovatno kultivisao, a pitanje je da li će odlazak u Jagodinu da me izoluje ili će samo da produbi moj dlakavi koren. A jesam istinski plakao kad sam se povezao sa činjenicom da izbora nema, kladionica, ćelav ili upeglan kod Miškovića, to je jedini izbor koji moja braća imaju. Kako sam uspeo to sve da prodam juče? Narkoman? Ili zlo. Ceo dan juče filtrira se zlo, ono se pomalja iz vode. Nema opravdanja. Nema opravdanja šta se dogodilo. To je bilo "ko te jebe" zlo. Odjednom se to zlo produbilo, propalo je kroz tih nekoliko slojeva. Htelo je da pogodi samo Necu, a probušilo je do nivoa i nivoa. Jadniče. Ne možeš navodno da se zaustavš, a ni sad nećeš. Kad bi samo malo gledao stvarnost i puštao stvari da utiču na tebe. Grabiš, samo grabiš i trpaš u džepove, to je jedini benefit koji trenutno imaš. De razmisli još jednom zašto dolaziš, zašto si tu i opusti se, samo nemoj da grabiš sa stola, reče čovek lepo. Ima cilj naše zajedničko okupljanje, taj jedan cilj krika uperen protiv svega sa čime se ne slažemo. Protiv toga što svi žive kao da je ovo sve normalno i ništa niko ne radi da bude bar malo bolje umesto sve gore. Protiv intelektualnih elita koje su nazadne. Samo što ne shvataš jadniče da moraš da napraviš razliku između sebe i Jelene Blečić. Ne možeš da budeš to isto samo u podrumu, ne možeš da budeš ljut na nju iz puke zavisti što je ona mejnstrim. Kapiraš? Zašto živiš na drugoj strani ako nema u tebi poriva za nezavisnim buntom. Ili sudiš ili sklanjaš stvari od sebe. To je isto kao kad nisi hteo da ideš na proteste studentske. Kao tebe se to ne tiče. Šteta što Milica nije oštrije reagovala, trebala je da me ostavi onda i onog trenutka kad sam joj dao ono imbecilno objašnjenje. O, da imao sam posle toga proces, sanjao sam da dolaze i po moju decu, kakav lažov. Šta sutra da kažeš Neci? Ubili su me vanzemaljci, to je moj proces. Kretenu. Poželi više, to je prvi stepenik. Treba da poželiš malo više, bar da jedno oko otvoriš. Onda će se otvoriti ta trunka, to je ideja da znaš i slažeš se o čemu se radi i da se bar intelektualno složiš to je to intelektualno saosećanje. I onda znaš zašto sve to, znaš čemu sve to, a nisi protiv. Onda možeš da se posvetiš preciznom izvođenju akcija uz prizvano sećanje i možda otvoriš ventil. Samo treba da se potrudiš. Sramotno se ponašaš. Idealno bi bilo kad bi mislio malo o tim stvarima. Šta je to živeti u Srbiji danas? To znači da je život mnogo strašan. Na celoj planeti je strašan. Kad zažmuriš i pitaš se šta je život, pa kad se ispred tebe otvori prazno polje, nepregledna pustoš koju treba popuniti, da se čovek smrzne. Ali negde drugde mogućnosti tog popunjavanja su obeležene nekakvim konsekventnim izborima. Ovde, ostaje praznina. Može se sve! I ne može se ništa. Srbija je jedina zemlja u kojoj se proizvodi infantilnost. Sve je infantilno. Sve je potpuno infantilno i zakucano. Sve je sudbina, sve je tako mora biti. Moj stav je tipičan srpski. Šta ja sad da ti radim. I šta hoćeš da uradim? Pa naravno da ne može ništa da se uradi, sedi ćuti i prilagodi se. Šta je to tipično za neki uzrast, šta bi trebalo da radi čovek koji ima 32 godine u Srbiji i u svetu? Svejedno je da li pobegneš u svoju kućicu ili u Kanadu. Dom, to je pitanje. Šta je dom? Tamo gde živiš. Suština doma je da ga uređuješ, to znači biti domaćin. Kakav si ti domaćin? Tvoj dom je uvek prljav i nikad nije problem to što je prljav. Tvoj dom je uvek neodređen, nema nikakvu boju. Više liči na brlog nego na dom. To što si naučio da sipaš rakiju gostima, jebem ti domaćinstvo. Pre neki dan komšija čisti sneg, tebi smešno, misliš da je u pitanju zaludan čovek, ali on želi da nešto bude bolje u okolini njegovog doma. Jeste on lud, jugonostalgični anarho-komunista, ali ima poriv da uredi svoj dom. I tu dolazimo ponovo do pitanja, pa šta ja da radim? Pa na primer, da u jednom javnom činu radiš stvari tako precizno da se pošalje poruka koja kaže....eeejj breeeee vidi kako je grozno, ne može tako, mnogo boli! Jesi se zaplakao na kraju predstave, to samo dokazuje da možeš da prepoznaš poruku, to znači da poruka postoji. Razmišljaj o tome. Priključi se toj temi. Možda ne možeš da razviješ sopstvene teorije ili još uvek ne možeš da se povežeš sa punim užasom, ali možeš da primećuješ stvari, da počeneš da ih prinosiš svom skamenjenom osećanju i da se slažeš sa temom, da se staviš u funkciju te teme. Nisi ti bitan, sve i da najbolje igraš na svetu. Bitno je da si blizu temi i da precizno obavljaš sve zadatke. Traži od sebe da misliš, misliš, misliš više. Evo ti dobar primer jučerašnje vežbe. Kakvog ima smisla, sve i da je priča najlepša, sve i da si nad njom proveo dane i mesece da je izbrusiš, kakve veze ima ta priča sa bolnom činjenicom da živiš u zemlji iz koje želiš da pobegneš, baš kao i više od 50% mlađe populacije (do 50 god). Kakve to veze ima. To je isto kao da si pobegao u kuću i obrađujes si svoju bašticu. Murakami? Pa i on čovek pati svoj bol, ali i bol Japana. On se ne izoluje od japanske stvarnosti visokokapitalističnog potrošačkog društva koje pravi usamljenike kao što je on. Nigde nećeš pronaći da se iole suvisli misleći čovek, umetnik ne povezuje sa pitanjem kako je u njegovom domu. A video si da ne možeš da pišeš o vilama i vilenjacima i da jednostavno pobegneš u šarenilo, to si jasno video, ne vredi ti da se lažeš. Pa i priča o četiri žene u ruševini, i ona može da ima jedan stepen svesti (kroz onu priču o bežanju), samo je pitanje da li želiš da držiš otvorene oči li ne. A šta zatvara tvoje oči, umor? To što te neko tera da misliš i trudiš se. Pa ti si ološ, lepo ti kaže čoveki. Ološ. To znači aktivno zlo.

Idi lezi, spavaj, odmori se. Probudi se bez straha. Probudi se i razmisli prvo o razlozima i o temi, onda o tome šta je to Ranko sa 12 godina koji neće na spavanje ili na kupanje, onda pročitaj malo tekst i podseti se. Prođi ga nekoliko puta. Idi i ne greši više, jer nema više opravdanja. Nemoj da dozvoliš da ti se ponovi Lajpcig, de iskoristi jednom bar jedno iskustvo u životu. Glupavost tvoja je samo u tome što ne razmišljaš o svojim iskustvima, što ne razmišljaš uopšte. Uzdaš se u svoju podsvest, koja je puna ludila i koja tome i ne služi, da ti bude vodič kroz svet dobra i zla.

Vreme je, sad je trenutak. Nije u pitanju sad il nikad, ali je vreme sad, to je momenat. To je pravi trenutak. Tu je i iskušenje, lova ili misao, sve se poklopilo savršeno, ovo je vreme u kome ćeš stati na put umetnika ili ne, ovo je trenutak u kome se odgovara na taj poziv. U ime tog poziva, promenićeš sve. Moraš da dođeš do jedne druge misli, do jednog drugog toka. Da ne bi tvoje emocije i tvoja sloboda bila u rukama trojice najgnusnijih muškaraca koje poznaješ, onog skota oca Milinka, onog debelog uplašenog zla Miomira i onog mističnog kupidona Ilije. Bori se. Pruži otpor. Nije fora samo u tome da se skloniš, budeš drugačiji. Fora je u tome da se odupreš, na lep način. Ne na svađanje ili viku ili ignorisanje. Sve su to gorilske, a ne njudske akcije. Ne moj živeti kao gorila, počni da se boriš za čoveka u sebi.

Osmi ciklus - deveti dan

Sklona sam da poverujem da je on oduvek tu. Kad sam prvi put otvorila oči, ugledala sam njegov lik. Pružio mi je ruku i izvukao me iz kovčega. Osetila sam nešto mekano i toplo, kasnije sam otkrila da je to bio poljubac. Posle mi je bilo malo krivo, prvi poljubac mi je prošao u magnovenju bunovnosti, ali ipak sam mu oprostila. Kako da mu ne oprostim, kad je on moj spasilac, moj tvorac. Osim toga, ipak sam dobila svoj prvi poljubac, pod svetlosti meseca tamo pored reke na vrhu vrtložnog vodopada. Ako tamo niste nikada bili, toplo vam preporučujem. To je divan izlet, nije mnogo daleko. Postavite ćebence na kamenom mostiću i uživate u vidiku. Sa jedne strane gledate kako puca pogled sa vrha vodopada, a na drugoj strani vidite moćni vrtložnik koji ponire. Ima nešto opčinjavajuće u vodi. Fascinira me način na koji se taj maelstrom vrti i nestaje. Kao da gledam u neku daleku prošlost iz koje potičem. Spirala, uopšte govoreći, oduševljavaju me spirale. Od prvog poljupca na vrhu vodopada, zavrtelo mi se u glavi, kao da sam opijena. Ustala sam naglo, poželela sam da plešem. Upala sam u vrtlog i nošena hektolitrima vode pala jezero. On je došao po mene i izneo me na obalu. Prekorio me samo jednim migom i obnovio me nežnim dodirom svojih čarobnih ruku. Znao je da nisam upala u vrtlog slučajno. Videla sam to u njegovom oku. Već tad nije bio siguran koliko mnogo toga znam. Umela sam da prepoznam njegova raspoloženja ispod kamene maske i tamnih naočara za varenje. Mogla sam da razlikujem njegov korak od bilo čijeg drugog sa drugog kraja palate. Prepustila sam se njegovom čudotvorstvu i uživala u svakom trenutku pažnje. Onda me je stavio u kolica i vozio me je do kuće. Osećala sam se kao diva. Tada još nisam tačno znala šta su to dive, ali sam bila sigurna da se oćaju baš tako kao ja. Spustio me je u krevet i pokrio frotirom. Smejala sam se. Htela sam da ostane pored mene, znala sam odavno da ga moj osmeh zaustavlja. Posedeo je još malo na mom uzglavlju, a onda nas je san razdvojio. Kad sam se probudila, njega više nije bilo pored mene. Znala sam da je otišao samo privremeno i da će se vratiti, ali nisam htela u to da verujem. Dodirivala sam svoje usne, ljubila svoje prste. Dopalo mi se to. Nisam mogla da procenim koji poljubac mi se sviđa najviše, da li kad ovlaš prelazim jagodicama preko donje usne ili kad ljubim svoj dlan. On se vratio a meni su usne bridele. Smejala sam se od stida. On je bio zabrinut. Nije znao kad sam počela da se stidim, to ga je uznemirilo. Rekao mi je da ima još takvih kao što je on, da će možda doći i da će želeti da me gledaju. Nije hteo da počnem prerano da se stidim, kazao je, zato što se stid rađa kad si izložen i menja ponašanje. Želeo je da me prikaže čistu, pre nego što me stid pokvari. Obećala sam da se neću stideti i da može da me slobodno izloži kome god hoće. Nasmejao se i pitao me kad sam pre naučila da lažem. Mnoge stvari sam ja znala koje su dolazile duboko iz mene, duboko iz mog vrtloga. Samo što vodopad moje duše nije padao, nego se uzdizao. Bilo mi je jasno da ću morati da izdržim sve te strance. Njemu je bilo jasno da ću se pretvarati da se ne stidim. Meni je bilo jasno da ću ih prevariti. Bilo mu je jasno da hoću. I zaista je tako bilo. Došli su drugi, raznih oblika i boja. Neobični sasvim. On me je izložio kristalnim baldahinom u beloj dvorani. Sa svih strana je u mene bilo upereno jarko svetlo, tako da nisam mogla najbolje da im vidim lica. Čak sam i figure tu i tamo samo nazirala. Sedela sam mirno, lagano prekrštenih nogu sa rukama na kolenima. Držala sam čelo ponosno. Tada sam prvi put osetila svoju kosu. Ona je padala niz moja leđa u gustim, teškim talasima, padala je i preko mojih ramena i plesala je kad god pomerim glavu. Razmišljala sam da li da se nasmejem, ali sam pretpostavila da bi ga to samo naljutilo. Osmeh u takvom trenutku značio bi da se stidim, ali i da sam moćnija od njih koji me gledaju. Zato sam zadržala isti izraz lica. I to je bila neka vrsta pobede, ali manje slatka jer za nju je znao samo on. Do mene su dopirali zvuci odobravanja. Stranci su grgoljili i mrmoljili, brundali i ponekad oduševljeno kliktali. Kasnije mi je šaputao da sam se sjajno pokazala i da smo uspeli. Pitala sam ga da li je on uspeo ili smo mi uspeli? Nije hteo da mi odgovori. Pitala sam ga u čemu je razlika, ali ni to nije hteo da mi kaže. Poveo me je sa sobom, tada sam već mogla ponovo da hodam i odveo u plavi deo palate. Sedeli smo za stolom i večerali. Bila sam veoma uzbuđena, kao kod onog prvog, to jest drugog poljupca. Njega je zabavljalo to što me svaki zalogaj oduševljava. Praskao je u smeh svaki put kad bih zgrabila novo jelo. Moram da priznam da je i mene iznenadilo to koliko sam gladna. To mi je bilo prvi put. Želela sam da traje, da bude potpuno. Nisam znala sva imena, ali su mi najviše prijali topli zalogaji koji ostavljaju sočan krem na mojim usnama. Tada sam imala izgovor da se obliznem. Videla sam da ga to dotiče na sličan način kao osmeh. Ipak, ovo je bilo malo drugačije. Ako ga je smešak zaustavljao, oblizivanje ga je pokretalo. Na kraju večere sam dograbila njegov prst i olizala ga. Bio je prestravljen. To me je malo povredilo. Uzrujao se i vratio me u krevet. Moj svet je za trenutak nestao. Živela sam u mraku bez vremena i prostora neznano dugo. Kad sam ponovo otvorila oči on je opet bio tu. Po njegovoj bradi sam znala da je prošlo dosta vremena. Mucao je, pričao je nepovezano. Pokušavao je da mi nešto objasni, ali nisam mogla da ga razumem zato što sam plakala. To jest, mogla sam da plačem, pa sam to i radila. U crnini bez protoka, plakala sam ali bez ičega, plakalo je moje postojanje ili bar ideja mog postojanja. Čim sam dobila oči, nastavila sam da plačem. Moje usne su jecale, moja kosa je šuštala. Obećao je da me više nikada neće baciti u mrak. Ja sam obećala da mu više nikada neću lizati prste, našta se on slatko nasmejao.

Više nije bilo tame. Provodili smo celokupno trajanje zajedno. On bi povremeno klonuo, kao da je bolestan. Ja sam sedela na njegovom uzglavlju i milovala mu čelo. Brzo bi se oporavio i onda bismo opet svuda išli skupa. Putovali smo. Vozili smo se helikopterom, avionom, hoverkaftom, džipom, brodom, gliserom, jedrenjakom. Počela sam da se plašim. Osećala sam da ga ritam povratka njegove bolesti neće napustiti. Između svakog putovanja on je padao u krevet. Bila sam uz njega i kad nije bio tu. Jednom prilikom sam osetila peckanje. Treperenje kože, kao kod prvog poljupca. Samo nisu mi bridele usne, nego čelo, vrat, leđa. On je oduvek bio tu, ali počela sam da se pitam da li će ostati zauvek? Da li će doći trenutak da on više neće ustati iz kreveta? Ciknula sam, a on se prenuo i skočio u postelji. Ispovedila sam mu svoje strahove, a on je počeo da hoda po sobi, gore-dole. Govorio je da je to sve bila velika greška, da je preterao i da mu se sad to sve vraća. Znala sam da će da me pošalje u mrak. Znala sam mnoge stvari koje on nije ni slutio da znam. Znala sam da će da me pošalje u mrak i da me više neće iz njega prizvati. Znala sam da želi da ukine moje trajanje. Hoće da me ubije, sinulo mi je. Ta reč koju sam toliko puta čula, dobila je svoje značenje. Smrt? To je, dakle, bilo crno ne-trajanje! Nisam smela to da mu dozvolim. Zato sam dograbila makaze i zamahnula. Pogodila sam ključnu arteriju i njegova gusta, crvena krv je prsnula na mene i po krevetu. Nastavila sam da zamahujem, sve dok se nije primirio.

Tu je još uvek. Sedi u krevetu, ali se više ne mrda. Ni ja nisam mogla da se pokrenem. Jednostavno nisam mogla. Sedela sam tu i čekala. Isprva sam nešto čekala, a onda sam shvatila da ne želim da odem od njega. Bez njega ne bi bilo ničega, ne bi bilo ni mene. Bez njega nije više bilo razloga da idem bilo gde. Nisam ni pokušavala. Sklupčala sam se u njegovom krilu, krv se odavno skorila. Odlučila sam da jednostavno budem tu. I on je oduvek tu, bar mi se tako činilo.

Osmi ciklus - osmi dan

sedam i trista u cugu

Za ovaj recept potrebni su vam veoma retki sastojci. Nemojte se obeshrabriti, većinu od njih možete nabaviti kod iskustnijih lovaca. Ukoliko u vašem kraju nema navedenih retkosti, to može biti lep povod da spakujete veliki ranac, dobre čizme i putni štap i krenete u avanturu. Dakle, najpre će nam biti potrebna osnova, meso džinovskog goluba, a zatim čitav niz začina za marinadu, a naravno tu su i sastojci za sos i punjenje. Džinovske golubove možete pronaći u planinama na zapadu. Oni se gnezde u nižim predelima, tamo gde su ogromne šume sekvoje, baš ispod snegom okovanih vrhova. Na liticama zapadnih planina žive džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i mudrih ljudi. Zbog toga, ukoliko putujete u taj kraj, morate dobro da sakrijete svoju nameru. Ne gledaju svi blagonaklono na lov na džinovske golubove. Oni su glavna hrana džinovskih orlova. Moja topla preporuka je da pokušate da golubije meso gigantskih proporcija nabavite kod nekog ozbiljnijeg lovca. Umesto mesa džinovskog goluba možete da upotrebite i hiljadu komada običnih golubova, bez krilaca i bataka, ali je to zaista veliki posao, a meso je previše usitnjeno i nećete moći lepo da ga napunite.

Kada ste uhvatili ili oborili džinovskog goluba potrebno je da ga potopite u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, kako biste što lakše očerupali pera i došli do nežnog mesa. Probijte goluba negde iznad trtice i sekiricom prosecite prolaz dovoljan da se uvučete celi u lešinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu možete slobodno da bacite ili žrtvujete vašem omiljenom božanstvu, a srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date svojoj velikoj mački. Borbeni tigrovi ili jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih orlova. Elem, kad je piletina očišćenja i spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest, marinada.

Osnova za marinadu je sumporska kupka. Potrebne količine sumpora ćete pronaći kod bilo kog čarobnjaka ili alhemičara. Ukoliko nemate pristup čistom sumporu, može da posluži i pomenuta vulkanska vrtača. Dobar rezultat se dobija i sa sirćetom, samo što ćete morati da nabavite bar petsto buradi najjačeg goblinskog sirćeta. Vreće sa sumporom se rastvaraju u vodi u razmeri jedan na prema hiljadu. U kupku ili vrtaču ispunjenu vodom i sumporom dodajemo sledeće začine, Hortenks, Ulbamu i Grotov Krt. Hortenks, jasno nabavljate iz hobitskih bašta. Samo udarite nekolio šamara tim debeljuškastim degenericima i uberite onoliko hortenzija koliko je potrebno da se napune omanja kola. Destilacijom u kazančetu dobićete Hortenks, a plus ćete sebi priuštiti i malo razgibavanje, hehe! Ulbamu raste samo u pustinji, ali karavani crnih vilenjaka ih stalno donose. Kilo Ulbame košta koliko i jedna sekira, pa nemojte biti šrkti. Grotov Krt će možda predstavljati problem. Krt raste na vrhu obrnute planine. Pogađate, radi se o divnoj metafori koju srećemo kod pesnika. Dakle, moraćete da se provučete pored budne patuljačke straže i sa kraljevskog stalaktita sastružete Krt. Umesto njega može da posluži i ljubičasti krečnjak, on se nalazi uglavnom nizvodno od napuštenih zmajskih brloga. Ne očajavajte ako patljuci zapreče ulaz u pećinu, ili ako saznate da je neko pre vas sastrugao i poslednji delić Krta iz zmajeve pećine. Ništa zato, jelo će biti ukusno i bez Krta, ali vi ćete ostati uskraćeni za jedno jedinstveno iskustvo. Kad se u vrtači ili kupki stvori dovoljna koncentracija kiseline, dodajte još vode i začine. Promešajte dobro.

Sad je vreme da potopite piletinu u marinadu. Vrtače su u tom smislu nepouzdane, jer je potrebno da ona bude dovoljno duboka da u nju može da stane ceo džinovski golub. Kupke koje sami organizujete mnogo su bolje rešenje, jer ćete imati mogućnost da posudu prekrijete (drvenim poklopcem ili kožnom navlakom) i tako dobijete puniji ukus marinade. Često mi se žale da je njihovo pile samo sa jedne strane mekano kao duša, a sa druge previše tvrdo. To je zbog toga što je njihova marinada bila previše plitka, pa se meso nije ravnomerno smekšalo.

Dok se meso marinira tokom dve nedelje, vreme je da napravite punjenje. Sad je prilika da budete kreativni. Svaki domaćin može da zakolje tridesetak svinja, ispeče ih na ražnju i nasecka za punjenje. Ali pravi sladokusac se neće zadovoljiti tim jeftinim rešenjem. Osim toga, prasići imaju taj specifičan šmek koji tupi oštricu divnom golubijem mesu iz marinade. Za pun doživljaj preporučujemo vam neko plemenitije meso. Pravi gurmani će coknuti jezikom i naručiti četu ljudi ili vilenjaka. Eh, vragolani! To zaista zvuči sjajno, ali moram da vas podsetim da u tom slučaju gubite čitav jedan spektar ukusa. Naime, svi znamo da vilenjačko meso previše vuče na piletinu, dok sa druge strane ljudi imaju isti ukus kao svinjetina, samo sa nešto jačim mirisom. Zato u pravom receptu insistiram da se koristi jedino medveđe meso. Sad vaša kreativnost dolazi do punog izražaja. Da li ćete se odlučiti za medveđe šape i krenuti u lov na grizlije? Ili ćete možda poželeti da vaše džinovsko pile napunite mrkim medvedima, ostavljam vama. Kada sam ja poslednji put pravio ovaj recept, za velikog kralja Groita, poručio sam šape i leđa od polarnog medveda. Razume se, nisam tražio obične bele mečke, već isključivo kapitalce, one koji su na granici da se računaju u džinovske medvede. Morate samo biti oprezni kad poručujete međedinu, ili kad idete sami u lov. Medvedi sa severa su često u kontaktu sa ljudima, menjačima kože. Lako vam se može dogoditi da se u lovu sukobite sa veoma snažnom, upornom i lukavom zveri. I kada je konačno savladate, ona se pretvara u svoju izvornu formu, a to je – čovek, ursantrop! Kakva strahota. Meni se to jednom dogodilo, pa nemojte sebi odsecati udove ako i vama tako zapadne. Prionite na posao, trebaće vam pet do sedam krupnijih primeraka. Medveđa koža uvek je dobar ukras za vašu jazbinu ili dobar poklon za vaše poslovne ili ljubavne partnere. Koliko je samo mališana začeto na tim medveđim ponjavama, mogu samo da nagađam! Međedinu treba samo prokuvati sa dosta soli i to je sve. Meso se seče na krupne kocke i pomeša sa detelinom. Biće vam dovoljna jedna livada, sitno seckane, dobro ugažene deteline. Nju možete nabaviti kod bilo kog farmera, ako već niste u prilici da posedujete svoju livadu. Medveđe meso pomešano sa začinom ostavite malo da odstoji, toliko da marinada bude spremna.

Spremni ste za finalni zahvat. Ulupajte nekoliko velikih jaja, govorim o zaista velikim jajima. Recimo, uzmete kenkuova jaja ili zmajeva jaja. Potrebno je da ih umutite penušavo i sa prstohvatom sušenih mlevenih pečuraka. Medveđe meso dodajte jajima. Džinovsko pile izvadite iz marinade. Punite ga medveđim mesom i servirajte uz mnogo sosa koji ćete napraviti od pavlake i meda. Pavlaku u potrebnim količinama možete otkupiti od ljudi, posebno oni u ravnici prave dobar krem. Med otmite od hobita ili ga sami sakupite u šumi. Ostaje vam samo još da ukrasite jelo i pozovete ceo klan na gozbu. O značaju ovog jela govori i podatak da je još kraj Hoeden vladao dugo i uspešno sve dok je svake dve godine uspevao da napravi ovaj specijalitet. Kad su prošle dve godine, a piletina nije bila servirana, to je bio znak da je počeo da gubi moć i tako je princ Bobobdo došao na vlast. Princ je promenio običaj i uveo je novi recept, ali to je neka druga priča. Laku noć, dragi moji.

Osmi ciklus - sedmi dan

Vezba, 5000 u cugu

Šta je toliko smešno? Ne razumem. To je veliki problem, zato treba dobro proveriti. Ne, ne slažem se mislim da možemo da iskopamo nešto više iz toga. Prekini da se smeješ, zašto se toliko smeje? Možda je retardiran, jes' ti retardiran, a? Ne, nije retardiran, mislim da nas zajebava. Moramo da ga opasno stegnemo. Aha, da mu pokažemo ko je glavni. Zašto si me pogledao? U ćošak, rekao sam u ćošak. Tresi se, tresi. More kad te dohvatim ja. Zašto to radi? Ne razumem. Opet se smeje, rekao sam mu da to ne radi. Možda je gluv? Pu, pu! Nije gluv, trza, vidiš. Vidim. Alo! Rekao sam u ćošak. E, ovo je bezveze, hajde da promenimo. Ne mogu sad smo ga vezali sad je tu, kako sad? Ne razumem. Smeje se i dalje. Mislim da ima nešto što on zna, a mi ne znamo. Misliš? Možda je špijun. Šta me gledaš tako! Udri ga preko ušiju, mamu mu njegovu! Opet, smeje se. Ja mislim da mi njega umlatimo i onda idemo na pivo. Ne možemo na pivo, mala deca ne piju pivo. Idemo onda na sladoled. Važi se.

Ko je uopšte želeo da razgovara samnom. Niko. Sedeo sam sam u poslednjoj klupi i stalno bio slinav. Mrzeo sam ceo svet i bio sam pogrešno zakopčan. Prvo gornje dugme smaknuto i onda sam tako ceo izgledao kao ukoso naheren. Nisam se šišao, imao sam kosu kao maslačak. Imao sam ogromne šiške i krio sam pogled. Osećao sam bol kad god dodje vreme da se ide u školu. Znao sam da ću tamo opet da sretnem budalaste ljude. Bio sam ubeđen da su mi leđa puna ožiljaka. Kao da sam se bičevao. Psovao sam preterano i nisam pazio na časovima, nije mi ni trebalo, sve sam znao i bolje od profesorke. Jednom me biologičarka pitala o nervima, ja sam počeo da govorim o nervnoj indukciji i odma me prekinula, dala mi pet. Ubledela se nije mogla da veruje da pričam o nečemu o čemu ona nije ni čula. A voleo sam izlete i putovanja. Onda bi Pantelićka pokazivala svu svoju moć nadamnom. Lajao sam i režao i bacao stvari i pravio gluposti, onda razredna zove Pantu da me smiri. Ha! I onda se ja kao smirim i idem kao vezan na kraju kolone. Kakav glupan. Bio sam užasno glup, a činilo mi se da sam najpametniji na svetu. Jedva sam dočekao da krenem u srednju školu. Još na dan upisa počeo sam da se glupiram, ali onda sam shvatio da su tamo neki drugi ljudi. Čak nisu mnogo loši. Posle su mi se smučili ali ipak i tako odvratni nisu bili loši. Našao sam novu Pantelićku u vidu Lole Pavlović. Posle se udala za mafijaša iz crne gore. Zašto tako? To mi nikad nije bilo jasno. Posle mi je bilo jasnije dok sam čitao Virdžiniju. Valjda mi je bilo jasno. Nije mi ni sad jasno, ali razumem.

Kaktus. Prekid filma. Kaktus je ok. Kaktus, nisam siguran šta je ovo trebalo da znači, možda je bolje da nastavim zapisivanje onako kako treče, ovde je npr. bio prekid, hoću da dođem do kreativnosti, za sad samo prsti blebeću. Pitam se,pitam se, pitam se. Užas. Maša, setio sam se Maše. To je strašno. Mislim da nisam pogrešio, ali nekako i dalje mi je to čudno. Šta je bilo toliko loše u njoj? Valjda zato što je bila prerano tako velika. Negativna je bila, u stvari. Ja sam je ... tražim neku reč a da nije izdao, nisam je izdao, ali recimo da sam laprdao više nego što sam posle mogao da ostvarim, stara moja boljka. Nisam joj ništa dužan, nismo se ni poljubili. Nijednom. Tamara me nije računala, ne računam ni ja Mašu. Mirisala je na Rusiju i na kancelarije uvoznika nafte. Od njenog negativizma ostao je samo fatalizam. Nije mi žao, ali opet...

To je tako, gledaš dugo u problem i onda se odjednom promeni perspektiva, kao da se zamene uloge, odjednom shvatiš da problem ne postoji nego se preselio u tebe. Sad si ti problem. Izgleda u početku kao prevara, ali zapravo je jasno, ti si kriv. Ja sam ranije mislio da je to laž, kletva, da je to neka slučajnost, ali u stvari nema druge, ti jedino možeš biti kriv. Sve što tražiš od spolja, ne postoji. Sve je pena. Tvoje zlo. Misliš da si prevaren, ali u stvari samo si zao. Kameni čika. Pa kako onda tako? Pa višeslojno je, nisi kameni čika ali i jesi, sve je u nekoliko slojeva nema crnobelo, ti si kameni čika, manje kamen od nekih drugih, ali kameniji od mnogih. Ne možeš da budeš umetnik, to je.

Velika je površina koju treba ispuniti smislom. Lakše je žvrljati smisao u ćošku. Tu je sve jasno i poznato. Svaka crtica je važna. Samom sebi, naravno. Šta je onda to prepoznavanje, šta je ta iskra koja sevne? Talenat, valjda i ništa drugo. Osim toga, na tržištu kamenih čika, kameno pisanje je dobra roba. Užas. Ja sam protiv toga. Ali moraš nešto ozbiljno da promeniš, moraš da platiš malo skuplje tu ulaznicu. Odvratan si mi. Gadim se. Stvarno si debelokožac. I jebo te Miomir.

Ne, sad ne to. Posle ćemo. Treba da se radi, misli da se misli i radi da se kopa duboko. Posle ćemo to. Ne mora to tako. Glup si uvek bio paz zašto nebi imao i glupave prijatelje. Sve se slaže. Zao si, takav ti je i drugar. Tačka.

Promena. Limunada. Svrbi te noga, ne možeš da se češeš, nije dozvoljeno. Razmaženo štene. Lupaš gluposti. Trebalo bi da se vratiš na Orkut. Nekad ne možeš, nije uvek badnji dan, kako se kaže.

(užas, bez ovog što ovde pišem, to je tačno 5000 karaktera, kakav sam manijak postao)

Osmi ciklus - Sesti dan

vezba - 3500 u cugu

Mora da je u pitanju bio neki konsenzus između starijih članova, budući da niko nije iznosio tu temu na sto. Svi su jednostavno izbegavali da pominju tu temu i na tome bi se sve i završilo, da se onomad Bašak nije napio. Stajao je na sred livade i psovao Vaag. Kad su Ugra i Guomš došli da ga sklone pod strehu, napao ih je i otimao se. – Vi ste pseći izmet, a Lugduša ste pojeli! – tako je rekao i zaustavio ih u mestu. Ukopaše se kao da ih je grom pogodio. Ma osećalo se to u vazduhu, nije da nije. Kad mi je Hrefa prepričao šta se na livadi dogodilo, samo sam klimnuo glavom. Nisam bio iznenađen, samo sam slegnuo ramenima. Razumem, stvarno razumem. Bilo je pitanje dana kada će se to ponovo dogoditi, a ne bih voleo da me to zatekne. Ne znam, to je valjda bilo pitanje odrastanja. Odavno nismo klinci ni Hrefa ni Orgren ni ja, ali ostao je taj deo priče koji je kad-tad morao da dođe na red. Ili na sto, jel'? Posle je Bašak dolazio da nam se izvinjava, pominjao je kako nije hteo da povredi Yetu i kako je Lugduš poginuo slavno u jurišu, jašući na divljoj svinji kao što i dolikuje pravom ratniku. Kleo se u Gorka i Morka da je lično video kako je kamen iz katapulta znječio Lugduševog vepra. Naravno, nismo hteli da mu stajemo na muku. Srkali smo gljiv-pivo i klimali glavom. Orgren, kreten, nije mogao da se suzdrži, cerekao se sve vreme. Srea naša, pa izgleda glupavo, tako ga priroda udesila, izgleda kao strašilo za vrane. To sa Lugdušem, mi nije teško palo koliko susret sa Yetom. Plakala je kao kiša u novembru, uslinavila mi nov kožuh, odrala mi leđa noktima, još uvek me žiga u grudima, koliko je tukla pesnicama o moj oklop, jecajući. Yeta je strašna cura, strašna. Sa onim nosom i minđušama u njemu, nema joj ravne. Zna da baci koplje, bolje i od Orgrena. Posle smo se seksali dole kod potoka, nisam mogao da uzjašem posle toga, veruj mi. Tek onda se smirila, počela da trepće onako...kao mesec joj se lice zaokruglilo, hehe. Onda sam otišao do šamana i sve mu ispričao. Ćuti šaman, ćuti i puši. Daje mi lulu. Povučem jedan dim, ugušim se, peče ko prostrelna rana. Posle mi prijalo, nekako je sve postalo, pa...podnošljivo. Smejem se, drago mi za šamana, dobar je skroz. Kaže, Darik, sad si postao muškarac. Ko? Da ne misliš možda da je mislio na to s Yetom? Ma ne, kaže to što si popušio je Lugduševa medicina. Ko bi rek'o! Uvek sam mislio da će se taj deo mog odrastanja dogoditi mnogo...pa, recimo dramatičnije. Bar neki dvoboj da bude, neka šorka s pljuvanjem, a ne tako...duvka. Kažem ja šamanu, ma odlično, samo još da ste mi sačuvali jedan ćevap od onih Lugduševih prstiju i sve bi bilo potaman. Kaže, nismo, sve smo oglodali. Veli mi još da se ne tugujem mnogo zbog toga, Lugduš je bio masan, svi su dobili proliv od njega. Tje, nisam baš siguran da li je to bilo od Lugduša, ali u svakom slučaju matori im se dobro osvetio. Vratim se, polupijan, teturam se. Dočekuje me moj skivg. Bacim se u krevet i podmetnem glavu na njegovu mekanu pečurku. Sanjao sam loše. Mislim da sam povraćao, ne bih znao tačno da kažem, pošto skvig sve pojede s mene, hehe. U san mi je dolazio otac, tukao me kamdžijom i terao me da jedem izmet svinja. Ma, ništa posebno, jedan od onih snova koji se završavaju tako što skočim sa skreveta i zveknem glavom u šlem koji visi na suprotnom zidu. Ustao sam i presvukao se. Ne volim kad se dan završi ovako tripozno. Zato sam zgrabio svoj luk i tobolac i izašao u sumrak. Volim sumrak jer je onda nekako, mračno. Sve se vidi lepo. Životinje se ocrtavaju u beličastim tonovima naspram dubokog crnila rastinja. Nanišanim i ulovim ono što mi se prohte. Posle uz vatricu grickam sveže meso i pitam se kad će na mene doći dan da pojedem nekog. Ko će to biti? Da li Orgren? Taj bi bio dobar zalogaj, onako mišićav. Možda Hrefa? Znam samo da ne bih voleo da pojedem Yetu...

Osmi ciklus - Peti dan

Jutro je mirisalo na kišu. Tamni oblaci su jurišali preko planinskih vrhova na horizontu. Ostala je još samo jedna oaza plavetnila na istočnoj strani, tamo gde se sunce rađalo. Zeleni pašnjaci su svetlucali tu i tamo gde se sočna trava rosila. Na brežuljku, kao slomljeni zubi veštice, prkosno stoje zarasli zidovi ruševine. Prst nekadašnje kule, preteći pokazuje ka nebu. Unutar zidina je pepeo logorišta uboge družine.

"Sprema se oluja. Samo da ne zagrmi", mrmlja starica sebi u bradu dok prevrće po ognjištu.

Ispod vlažnih ugaraka, ispod osmuđenog tresetišta starica pronalazi žive komade tinjajućeg ugljevlja. Iskusnim pokretima, baka dodaje vunicu, piljevinu i lišajeve na ćilibarne žilice. Rađa se prvi plamičak. Raduje se Ilona, kao da je otrgla dete od smrti.

"Ona mala još uvek spava?"

Ratnica prilazi ognjištu i sumnjičavo gleda prve pramenove dima. Njeno lice je bledo i orošeno znojem. Briše ruke o tešku kecelju koja viri ispod oklopa. Pored Ilone, stavlja dva debela puha i jednog mršavog zeca. Baba baja nad vatricom koja gricka prve snopove iverja. Ilona je očekivala da će jutro osvanuti bez Jasne.

"Još si tu? Znači da je strašnije nego što mislim. Ili si se ti to malo poplašila?"

Silvana se iskobeljava iz teškog, vlažnog ćebeta. Razgrće krpe od uzglavlja iz kojih vadi delove kožnog oklopa. Pre nego što će staviti štitnik na podlakticu, Ilona prepoznaje ljubičaste i žute modrice. Ljupka Silvana je streličar, dakle. Jasna čuči pored ognjišta i prezrivo gleda u oklopljenu plavojku.

"Probudi malenu. Ne možemo da ostanemo ovde još dugo."

Jasna odlazi do lijanom obraslog zida kule. Kao privučena magnetom, Silvija nerado ide za njom u stranu. Ilona se pravi da raspiruje vatru. Opasnost je bliža nego što su očekivali. Ove ruševine su možda grob. U daljini, na nebu se vide prve iglice gromova.

"Vatrica!"

Devojče je izmilelo odnekud i stislo se uz staricu. Pruža prstiće ka plamičku i smeje se. Raduje se jutru, jer sablasne ruševine joj se čine manje strašne. Ula ne vidi oluju na zapadu, ona gleda u komad plavetnila na istoku. Trava je tako zelena, a vazduh mirisan. Uz jednu lijanu na zidiću, penju se puževi.

"Moramo da krenemo. Ne smemo ovde zanoćiti."

Silvija i Jasna stoje jedna do druge, smrknutih lica. Treba bežati. Smrt je blizu. Ilona klima glavom. Čudno je to. Plava i garava, krhka i krupna, strela i mač, ove dve žene izgledaju kao dan i noć, ali opasnost ih spaja. Eno nam je zora rumena, a tu je i sedi sumorni suton, smeje se baba sama za sebe. Šta nas je to spojilo, pita se starica.

Osmi ciklus - Cetvrti dan

Izmaknuo sam se pre nego što je stigao da me udari ramenom. Video je da sam ga prozreo. Zateturao se pored mene i promrmljao nešto, verovatno izvinjenje. Ne bi to rekao da je znao da ću ga već u sledećem trenutku saplesti. Pao je na pločnik i jeknuo. Mislim da se nezgodno dočekao na desnu ruku. Prolaznici su se smešili trapavom grubijanu, ali su se odmah i zapanjili kad sam mu skočio na leđa i šutnuo ga u bubrege. Očito su smatrali da je pravedno da intelektualni naočarko izbegne batine, ali im se nije svidela ideja da knjiški crv može da bude siledžija. Jeste, priznajem, bio sam siledžija. Ne samo što sam ga šutnuo u nezgodno mesto, nego sam ga zgrabio za kosu i tresnuo je nekoliko puta o beton. Nije ni pokušavao da ustane. Urliknuo sam mu na uvo, čisto onako, da malo zazvoni. Tu mi je ponestalo ideja. Mašio sam se ranca i potražio svoje najoštrije olovke. Izabrao sam jednu tvrdu, dobro našiljenu. Kao šilom, izbo sam ga po vratu, leđima i trtici. Bacio sam olovku i zaustavio svoje nasilje nad njim tako što sam mu pljunuo jednu odvratnu šlajmaru u uvo. Hteo sam još nešto da mu radim, ali stvarno nisam imao ideju šta. Mislim, da sam nekako mogao da ga zarobim i ponesem kući, setio bih se još raznih načina na koje sam mogao da ga mučim. Ovako, pustio sam ga da otpuzi do jaruge i tamo se ispruži. Ljudi su me sad gledali sa poštovanjem. Malo nasilja, nije na odmet. Mnogo nasilja ih zgražava, ali previše nasilja uteruje strah. Jedan momak mi je dodao cigaru, a jedna ženica mi je dobacila upaljač. Kasirka na uličnom kiosku mi je dodala pirošku, za džabe. Baš je lepo biti siledžija.

Osmi ciklus - Treci dan

Glava mi je potpuno prazna, sav sam se pretvorio u jedan veliki grč. Na pragu sam velikog otkrića i velikog prodora. Hvata me uobičajena treskavica od napretka. Okrećem glavu od vode i kajem se u isto vreme. Ali mislim da je gotovo, mislim da ću ovaj put skočiti napred, bez obzira na ludu glavu. Toliko mnogo žica koje kidaju naše biće, toliko mnogo uslovnosti, toliko mnogo nemogućnosti, a tako jednostavni zadaci. Ne...

Moram da obratim pažnju na to kako ulazim, važno je da slušam njih i da pumpam stanje...misli na taj paralelizam, Oskar-Sarkastikus. Diži vokal u prvom čitanju, sve više i više, otvori grlo. Dva kruga sa odelom, dok oni zamaknu pa onda izlazi, kad zamaknu drugi put, ulazi i sprovede ceo onaj dečiji zez sa cipelama, počni da fiksiraš te akcije. "Uletanje, prikazivanje, sletanje" i opet dva kruga pa odlazi. Drži stanje iza zavese. Ulazi da diriguje-pokaže gostima-pravi kakofoniju-utopiju. Znači promenjeno je, ulazim kad jeca prođe songom pored zavese (polako ulazi, kao što je i bilo). I stane. Kad se završi druga strofa, okret i ide napred u ono isto. Stane, sporije i naznačnije uzimanje dima u onom delu kad stane preko puta maše. Izvuci svu histeriju iz svih akcija. Treća kakofonija, isto tako, bez histerije, čak ni u besnom trku. Kad se zaustavljam iz krugova, egzaktan stop, promena tempa, unutrašnja intencija. Plakanje polako, sve napred, take time...mikrofon...izlazi i fejd kad sam već izašao. Dijalozi, dobro naučiti, držati stanje. Tik uz zavesu, okret na ko ste vi, korak napred pre monologa.

Osmi ciklus - Drugi dan

bljak, evo ga prvi pokusaj parodije tuga/cehov

Večernji sumrak. Krupne i morke pahulja snega padaju po konjskim leđima, ljudskim ramenima, kapama, kočijama, točkovima, uzdama, telefonskim stubovima. Kočijaš Jona Potapov, sav je beo kao priviđenje. Presavio se koliko se može saviti živo telo, pa još toliko. Noge su mu na sedištu, a trup ko zna gde, valjda negde još jednom presavijen negde u visini dijafragme. I konjče je belo i nepomično, liči na jeftin kolač u vidu konjića. Zapravo, u zaprezi i jesu dve rage, kao što propis o konjušarima u Peterburgu nalaže, samo je Jona toliki siromah da je samo jedno pravo kljuse, a drugo je kartonsko. Na točkićima.Odavno se Jona i njegovi, uslovno rečeno, konjići ne miču s mesta. Jutros su izašli iz svog staništa, i ceo dan nepomično čekaju prvu mušteriju. Već se i tama spustila na grad, a svetiljke fenjera i pokoji požar oživljavaju ulice Pitera.

- Kočijašu, u Viborški kraj! – začu Jona. – Gde je kočijaš!

Jona se trže i kroz nanos snega trepće u čoveka u šinjelu.

- U Viborški kraj! – ponavlja vojno lice – Idi čoveče, mislio sam da si Sneško, de penji se na ta kočija pa u Viborški kraj!

Jona trza uzde, vojnik uskače u saonice. Jona bi da se druži, okreće glavu na ramenima kao da je lutak. Ovamo vozi, a onamo gleda. U to kočija pogazi nekoliko ljubavnika, dva gospodina sa štapom i jednu zalutalu, poluzaleđenu kokoš.

- Kud si navalio – viču za njim.

- Ovi ne umeju da hodaju! Drži desno – ljuti se čovek u uniformi. – Ne brini Sneško, biću ti svedok da su namerno naleteli na tvog konja dok si išao trotoarom. To su se oni zaverili protiv nas.

Jona se opet okreće ka putniku i mrda usnama. Rekao bi nešto, ali je uvrnuo vrat tako da ni dašak vazduha ne može kroz Jonino grlo.

- Šta? – pita vojno lice

- Aaa...moj vrat...

- Šta kažeš?

- Kažem da mi je ove nedelje umro brat!

- Od čega je umro

- Uvrnuo se!

- Hm, ko će ga znati, de vozi opet će da nalete na nas.

Kočija udaraju u stub, kartonski konjić ostaje zgužvan na ulici. Na stubu ostaje i nesretni oficirm, ali Jona šiba dalje. Odvija svoj vrat, pridiže se i zamahuje bičem na preostalo, polu-živo konjče. Konačno stižu u Viborški kraj. Jona se čudi što njegovog putnika nema. Čeka ga sat, dva, sneg opet pada.

Šljapkajući trotoarom, prolaze šljapkajući tri praseta.

- Kočijašu, do Svinjskog mosta! – viče grbavo prase drhtavim glasom. – Trojica, za dvadeset kopejki.

Jona trza ude. Dvadeset kopejki je mala cena, ali tri praseta su tri praseta. Joni je svejedno, samo da vozi. Gurajući se i psujući, prasići prilaze sankama, jedva se penju na sedište. Počinje prepirka koje prase će da pojede kožne navlake, a koje će da gricka drvenu klupicu. Odlučlili su da grbavko kao najmanji dobije drvo. Ali prasenac se uspne iza Jone i proždere mu kapu.

- Fuj, al ti je kapa! U celom Petrogradu nema gora!

- Hihihi – kikoće se Jona – kakva je takva je!

- De, vozi vidiš da već treći put gazimo prosjake, hoćeš da te gricnem i po vratu?

- Glava mi puca – kaže jedan od prasića – juče smo kod Dukmasovih pojeli cela kola, sa sve osovinom

- Laže – ljudi se drugo prase – pojeli smo sve osim osovine

- Hihi – smeška se Jona – Veseli mladići – prasići!

- Fuj, đavo da te nosi – besni grbavo prase – De raspali žešće i gledaj da ne voziš preko dece ovaj put, zaglavljuju ti se u točkovima.

Jona oseća da se grbavi prasac uzmuvao. Sluša psovke, probija se kroz masu ljudi. Prasići psuju, pričaju o nekim pomijama Nadežde Petrovne. Kad je dočekao kratku pauzu, osvrnuo se i počeo da mrmlja:

- A meni je ove nedelje umro konjić

- Meni se čini da je još uvek pomalo živ – uzdiše grbavi prasac. – Nego ti ošini malo bičem pa da krenemo brže.

- De ga podstakni malo po vratu

Jona oseća prasetove zube na svom vratu. Krv pršti, meša se sa očerupanom kosom.

- Hihihi - smeje se – vesela gospoda prasići, Bog vam dao zdravlja.

Jona se okreće na sedištu da ispriča kako je umro njegov konjić, a pre toga njegov sin, a još pre toga njegova žena, a mnogo pre toga i on sam, kad prasići pljunu dva'es kopejki i nestaju. Opet je sam, i za njega nastaje tišina.

Tuga je umirena za kratko vreme i sad se javlja još snažnije, razdire mu grudi. Jonine oči lutaju ka masi sa obe strane ulice, niko da mu priskoči u pomoć, pozove policiju ili bar napadne Tugu. Ali gomila ne žuri i ne haje za to što Tuga čerupa njegov grudni koš, vadi srce i odlazi. Jonine grudi pucaju, iz njih se izliva tečnost i poplavljuje ceo svet. Ništa se više ne vidi. Jona se pretvorio u ništavnu ljušturu. Sve će biti pokriveno blatom nekoliko dana, a onda će na vrhu jedne planine osvanuti Barka i u njoj pometnja.

- Ženo, jel imamo na spisku kartonske konje? – pitaće zbunjeno Noa...

Osmi ciklus - Prvi dan

(ono je bio sedmi, nego me mrzelo da ispravljam)

Tuga by Cehov, erotska verizija 2.0

Večernji je sumrak. Napolju pada sneg, krupnim pahuljama. Mekani pokrivač pao je preko grada. U malenoj sobici, na raskošnom krevetu koji miriše na francuski parfem i ljubav što se plaća, zgrčena leži Joana Potapov. Savila se, koliko se čovek saviti može, sklupčala se i ne miče. Odavno ona tako leži, ljubavnici još nisu počeli da pristižu. Već se i tama spustila na Peterburg, ulična vreva je sve bučnija. A Joana je sasvim utonula u misli, vratila se u rodni kraj iz koga je došla, naivno verujući da su ulice Pitera popločane zlatom. Šta je to pronašla ovde, čega nije bilo u njenom selu, na salašu njenog oca?

- Ehej, malena! Stigao sam! – čuje se gromki glas.

Joana se trgne i uspravi u krevetu. Trepće, kao da pokušava da odagna san sa očiju. Na vratima ugleda čoveka u šinjelu.

- Hej! To sam ja, Panfilov! Zar si zaspala? Zar si zaboravila? – smeje se oficir.

Joana klima glavom, prelazi rukama kroz kosu. Nije se ni doterala, još uvek je u spavaćici. Oficir se stušti u fotelju i sa stolića grabi votku. Joana ustaje, nestabilna je, tetura se.

- Gde si pošla? – navaljuje vojno lice.

On je povuče za ruku, Joana se sruči u njegovo krilo, kao pokošena. Oficiru se smeši brk, njega ne zanima da li je ona budna ili pospana, da li je obučena ili našminkana. Ona je sad tu, u njegovom krilu, topla. Prelazi rukama požudno preko njenih kolena, grubim šakama joj stiska ramena, dok u njemu votka podgreva žar. Joana šapuće nešto, jedva čujno, zatim ponavlja, malo glasnije.

- Meni je, gospodine, ove nedelje umro sin... od groznice. Tri dana je ležao u bolnici i umro...Božja volja!

Oficir se mršti. Iskapi čašu votke, brzo sipa novu turu i nutka devojku. Nije raspoložen da sluša njenu muku, on je ovde zbog svoje.

- De, srkni malo, prijaće ti. – veli oficir.

Joana guta vatrenu vodu i uzdiše teško, drhti. Pokušava da kaže još nešto, nema snage ni da skloni ruke koje joj se zavlače ispod spavaćice. Nije joj važno šta će sa njom biti, ona želi samo da je neko zagrli, da joj kaže bar jednu reč. Konačno, uspeva da uhvati njegov pogled. On ustaje besno. Joana gotovo da padne na krevet.

- Idem u Viborški kraj, možda mi se tamo posreći, kad već ovde nije ! – besno sikće oficir i lupa vratima iza sebe.

Joana ostaje nepomična na krevetu, tako kako se srušila. Prolazi vreme, sat, dva. U sobu utrčava madam Oštrocka.

- Joana, prekini da se izmotavaš, inače danas ništa nećeš zaraditi. Brzo se doteraj, evo ti stižu trojica, možda uspeš da nadoknadiš štetu. Siroti gospo'n Panfilov je mogao da ti ostavi lepu svoticu, ovako...trojica za dvesta, pa ti vidi!

Joani je sada svejedno, trojica ili tri stotine. Njoj je bitno da neko bude tu, zbog nje. Gurajući se, mladići ulaze a vrata. Počinje prepirka, ko će gde da sedne. Dvojica dugajlija se, konačno smeste na fotelji, a grbavko stoji pored kreveta.

- Pa? Šta je ovo? Nama su obećali pravu damu, u toj spavaćici izgledaš kao obična drolja. – krešti grbavko.

Joana se kikoće.

- Kakva je, takva je. – veli ona.

Grbavko zamahne ka Joani, kao da će da je ošamari. Prekidaju ga dugajlije.

- Joj, glava mi je puna, juče smo kod Dukmasovih ja i Vaska popili četri flaše konjaka. – kaže jedan dugonja.

- Lažeš, ne razumem samo zašto lažeš! – brani se drugi.

- Hihihi – kikoće se Joana – Vesela gospoda!

- Dobro, bre, oćemo mi nešto da radimo ili ne? – besni grbavko – Hoće neko da počne već jednom? Šta je ovo, pijandura ili animir-dama?

Joana oseća da se grbavko uzmuvao, sluša njegove psovke, nije joj važno. Usamljenost malo po malo čili iz njenih grudi. Ona sluša dugajlije kako pričaju o Nadeždi Petrovnoj. Joana ih pomno sluša.

- A meni je ove nedelje sin umro! – prozbori ona konačno.

- Ih, svi ćemo umreti – kaže grbavko, nezainteresovano – nego pitanje je oćemo li malo da se milujemo pre toga? Zna se po šta smo došli, curo, nemoj da se praviš blesava!

- Ha, ha, ova je neki težak slučaj – kaže dugonja – možda hoće da je malo podstakneš?

Joana oseća lepljiv dodir na svom vratu. Grbavkova ruka podrhtava, halapljivo spušta šake niz njena leđa.

- Hihi – kikoće se Joana.

Grbavko se osmeli i stušti se pored nje. Joana legne i pruži se preko celog kreveta. Dugajlije dobacuju, a grbavko zadigne njenu spavaćicu, miluje joj stomak, prelazi prtima preko belih pamučnih gaćica, kao omađijan. Joana gleda u plafon.

- Sin mi je umro. Čudno je to. Poslala sam ga kod babuške, da ga sakrijem od smrti, ali eto. Ona umesto da dođe meni, otišla je njemu.

Grbavko, kao neki insekt, pokušava da se popne na Joanu, da uzme njeno mlado telo, tako izloženo na krevetu. Odustaje, besno stavlja novac na stočić i odlazi. Dugonje ga zadirkuju i svi napuštaju sobu.

Opet je sama, opet u tišini. Tuga, umirena za kratko vreme ponovo se javlja i razdire joj grudi. Hoće li se danas pojaviti neko, bar jedan čovek koji bi je saslušao? Ali svima se žuri, svi žele da je uzmu, zgnječe i ostave, a tuga je velika, beskrajna.

Ulazi sobarica, tetkica Ruška. Joana živne i pokušava da zapodene razgovor. Babuška mumla sebi u bradu, pospremi kao mačka repom i odlazi. Joana ne može više da izdrži. Bol je oštar, sve strašniji. Pokušava da otpije iz druge, iz treće čaše votke, ali nije žedna pijanstva, žedna je priče. Uskoro će biti nedelja kako joj je sinčić umro, a ona se još ni sa kim nije porazgovarala. A treba razgovarati, greota malog deteta, njena ćerkica je ostala bez brata. Slušalac bi morao da je sažaljeva, da uzdiše sa njom, da je zagrli, uteši, nariče.

U gluvo doba, iza ponoći, Joana se budi u zagrljaju konjušara. On je priprost momak, ali je tu samo za nju. Grli je nežno, baš onako kako je sanjala.

- Tako je to, dragi moj, nema više mog Kuzme, upokojio se...zamisli da imaš sina, i ti si njemu otac. I odjednom, umre, zar to nije žalosno?

Konjušar klima glavom, privija Joanu još bliže na svoja prsa. Njegova blizina je greje, snažne ruke pružaju utočište. Prija joj lako milovanje i njegov dah u njenoj kosi. Joanino telo se migolji samo od sebe, ona se prepušta. Konjušar se obavija oko nje, ona se zanosi i priča mu sve, sve redom kako je bilo, sve što njena duša traži da bude umireno. Konjušar je voli, nemo i nežno, kao da je sneg koji je napadao preko nje stavio mekani pokrov....

Šesti ciklus - Trideseti dan

Nisam slikar, ali dozvolite mi da vam predstavim jednu scenu. Razvijte je polako u svojoj glavi, kao što fotograf iz hemikalija izvlači pozitiv.

Preko olovnosivog neba, uzdiže se atomska pečurka. Na horizontu, planine i brda se već tope. Umesto prirode, pejzaž je tmuran, gradski. Zgrade se još nisu pretvorile u radioaktivnu prašinu i razvejale u nepostojanje. U prednjem planu, baš tu ispred vas, na jednom betonskom igrališu, kao na proplanku igraju se deca. Ludo se zabavljaju, za njih vreme ne postoji niti će ikada postojati. Lica im se zare od beskrajne igre, svakim delom tela su u pokretu. Odaju ih samo šiškice, koje se znojave, lepe za dečije vedro čelo...

Šesti ciklus - Dvadeset i deveti dan

Večernji sumrak dolazi skriven iza koprene snega. Pahulje zavodljivo plešu oko fenjera i nežno se spuštaju na krovove, konjska leđa, ljudska ramena, kape. Kočijaš Jona Potapov se presvaio na sedištu i ne miče. Odveć je star da bi se bavio Onanovim grehom, ali pokušava da se zagreje misleći na toplo sunce rodnog kraja, na duleke na njivi i bujno voće u košulji komšinice sa drugog salaša.

Odavno se Jona i njegov konjič ne miču sa mesta. Mušterije nema pa nema. Već se tama spušta na grad. Bledilo fenjerske svetlosti ustupa mesto jarkim bojama. Bludnici, kockari i ljubavnici izlaze u provod, u vampirski deo dana, vreva je sve bučnija.

- Kočijašu, u Viborški kraj! - začu Jona - Kočijašu!

Jona se trže i kroz trepavice posute snegom ugleda veoma zgodnog i krupnog oficira.

- U Viborški kraj! - ponavlja vojno lice - Ti, izgleda, spavaš, šta li? U Viborški kraj!

Jona još jednom osmotri stasitu figuru vojničine koji seda u saonice. Kočijaš oblizne usnu, isteže vrat kao labud i maše bičem. Konjić neodlučno kreće s mesta.

- Kud si navalio, đavole! - već u prvom trenutku čuje Jona povike iz tame - Kuda te đavoli nose?! Drži desno!
- Ti ne umeš da voziš! Drži desno! - viče oficir iz kočija.

Kočijaš psuje i gleda u zaljubljeni par. Zaneli su se kad su prelazili ulicu i naleteli su na konja. Jona se vrti na sedištu, kao na iglama i pokušava da sa visine ošacuje je li devojka čemu?

- Ohoho! Podlaci! - brk se smeje vojnom licu - Samo gledaju gde da se sakriju, pa da se poigraju skrivanja, i naleteše na konja! Baš su nestrpljivi!

Jona se okreće i namiguje putniku, nešto bi mu predložio, ali se stidi.

- Šta me gledaš? - pita vojno lice

Jona se smeje i ponovo mu značajno namigne.

- A da se vi gospodine i ja malo povatamo? - pita kočijaš
- Šta vam pada napamet! - odbrusi vojno lice
- Pritislo me nešto, već tri dana mi se nije digla kita. Mora da je od groznice. Sad kad vas videh, pomislio sam Božja volja!

Jona se okreće da vidi da li će njegova taktika imati uticaja na oficira.

- Skreći đavole - opet se čuje iz mraka - Jesu li ti oči ispale, psinu matora! Otvori oči!
- Vozi, vozi - nervozan je putnik - Ovako ni do sutra nećemo stići, požuri de!

Kočijaš izvija vrat, zamahuje bičem pa se opet osvrće na putnika. Ali ovaj je zatvorio oči i po svemu sudeći se nije upecao. Mada, šteta živa, Jona pretpostavlja da se ispod tog grubog šinjela nalazi izvajano telo profesionalnog vojnika. Kad ga je dovezao u Viborški kraj, zaustavio se kod javne kuće. Sada je sve jasno! Nisu ni svi oficiri isti. Ponovo se presamitio na sedištu i predao svojoj meditaciji. Prolazi sat, dva, u njegovom zavičaju on je već momčić koji na tarabi ašikuje sa mlekaricom...

Šljapkajući kaljačama trotoarom prolaze prepirući se tri mladića i jedna devojka. Dvojica su visoka i mršava, treći je mali i grbav, a devojka pijana.

- Kočijašu, do Policijskog mosta! - viče grbavko drhtavim glasom. - Za dvadeset kopejki!

Jona trza uzde i cokće. Dvadeset kopejki je nepovoljna cena, ali njemu nije do cene. Rublja ili petak njemu je svejedno, samo da do večeras nekom uvali. Gurajući se psujući, mladići prilaze sankama, penju se i odjednom sva trojica navaljuju na devojče. Počinje prepirka, koji će prvi, ko će gde da se smesti, ko će spreda, a ko otpozadi. Posle duge rasprave i jogunstva, odlučili su da prvi bude grbavko, jer je njemu najmanji.

- De, teraj! - krešti grbavko i namešta se iza Jone da povali pripito devojče. - Udri! Uh, ala imaš sisu, sejo! Nema je u celom Petrogradu takva!
- Hi-hi-hi - kikoće se Jona - Baš je slatka!
- Dede, ti ne kibicuj, nego vozi! Hoćeš li tako celim putem voziti! A? Hoćeš da te sad mlatnem po vratu!
- Glavić mi puca - govori jedan od dugonj - Juče sam kod Dukmasovih karao Vaska celu noć, sljuštio četri flaše konjaka
- Ne razumem zašto laže! - ljuti se drugi dugajlija - Laže kao skot!
- Ubio me Bog ako nije istina...
- To je isto takva istina kao da imam stidne vaške!
- Hihi - smeška se Jona - Vesela ste vi družina!
- Fuj, đavo da te nosi - besni grbavko - Hoćeš li poterati stara bitango ili nećeš! Zar se tako vozi! Raspali bičem! Dede, đavole, jače, jače ošini!

Jona oseća da se grbavko zaneo u jebačini i čuje ga kako sopće. Sluša psovke, šuštanje haljina i lagane jecaje pijane devojke. Malo, po malo, iz grudni mu poče nestajati osećanje usamljenosti. Grbavko nastavlja da spopada devojku, dok dugajlije ne otkriju da se zove Nadežda Petrovna i da je kurva koju su pokupili kod Madam Šklocke.

Kad je dočekao da se grbavko smiri, Jona se osvrće i počinje da mrmlja:

- A meni se ne diže već tri dana!
- Sve nas to čeka - dahće grbavko i briše penis posle burnog snošaja. - Nego, teraj, teraj! Gospodo ja ne mogu ovako da jebem, kad ćemo već da stignemo!
- A ti ga malo podstakni...vidiš da ne vozi nego voajeriše!
- Čuješ li ti matora bitango! Po vratu ću te! Ili te nije briga šta ja govorim!
- Hihi - smeje se Jona - Veseli ste vi momci, Bog vam dao zdravlja!
- Kočijašu, jesi li oženjen? - pita jedan dugajlija
- Ja? Hihi vesela gospodo, bio sam oženjen, ali sada me to više ne interesuje, postao sam gej! Mislio sam biće mi lakše, ali evo danima već ništa!

I Jona se okreće na sedištu, da ispriča kako je doživeo neobičnu transformaciju seksualne orijentcije, ali grbavko krklja i saopštava da su hvala Bogu najzad stigli. Pošto je primio 20 kopejki, Jona gleda dugo za veseljacima koji nose pijanu kurvicu.

Opet je sam, opet nastaje tišina.

Tuga, umirena za kratko vreme, ponovo se javlja i još snažnije mu razdire grudi, spušta se na stomak i žari mu prepone. Da li će se među hiljadama ljudi naći bar jedan koji će poželeti da se Jonin žilavi ud nađe u njemu! Ali gomila žuri i ne primećuje napaljenog čičicu i njegovu tugu, golemu, bezgraničnu. Kad bi mu sad neko izdrkao, svet bi poplavio, tako smu se čini.

Jona ugleda čistača dvorišta sa naduvanom ženskom lutkom u ruci. To ga je ponukalo da mu se obrati.

- Drag moj, zar je to vreme došlo? - pitao je.
- Šta si ti sad stao ovde? Odlazi!

Jona se odveze nekoliko koraka i savija se, pokušava da se opet vrati u predele svog detinjstva. Sad već smatra da je uzaludno obraćati se ljudima. Ali nije prošlo ni pet minuta, ne može više da izdrži!

"U štalu!", misli on, "U štalu!"

I konjić kao da je shvatio njegovu misao, polazi kasom. Posle jedno sat i po, Jona već sedi kraj velike peći. Na peći, na patosu, po klupama leže naga tela, obamrla od orgijanja. Smrdi i zagušljivo je. Jona gleda u tu scenu, češka se i žali što je došao prekasno.

"Neću se ni ovde ovajditi", misli on, "Zato me obuzima tuga. Čovek koji ima iskustvo, i koji je probao svašta u životu, trebalo bi da može da reši ovaj problem!"

Iz jednog kutka ustaje mladić, sanjivo krklja i pruža ruku ka vedru sa vodom.

- Hoćeš da piješ? - pita ga Jona
- Da pijem, znači, razvalio sam se!
-E, neka ti je na zdravlje, a meni se brate, već tri dana ne diže! Moraću da odem u bolnicu! Nevolja!

Jona posmatra kakav su utisak ostavile njegove reči, ali ne vidi ništa. Mladić se pokriva preko glave i tone u san. Starac uzdiše i češka muda. Kao što je mladić bio žedan vode, tako je on žedan dobrog seksa. Skoro će biti nedelju dana kako ništa nije povalio, a već tri dana mu se ni ne diže. Treba to rešiti razborito, treba sagledati razloge zbog kojih njegov inače jogunasti kar sada spava. Treba se možda setiti unučice, Anisja je već sigurno punoletna! Ali nije mu sad do žena, jeste da su mu nekad bile privlačne, ali sada mu hetero seks izgleda tako glupo.

"Da pogledam konja", misli Jona, "Valjda tu mogu da pokušam da izvadim štetu."

Oblači se i ide u konjušnicu, gde mu je konj. Možda može da razgovara sa njim, timari ga, gladi mu ud, zamišlja da je to ud nekog dečaka.

- Sviđa ti se? - pita Jona svog konja videći njegove sjajne oči - E, pa ne brini, biće toga još. Star sam ja da bi me ti zaskočio, ali ako moj penis nije živ, tvoj još može da skače!

Jona ćuti izvesno vreme i kaže:

- Tako ti je to pastuve moj dragi. Nema više seksa za mene. Moj se izgleda zauvek upokojio. Ali recimo, da sad ti imaš neku kobilicu, i naskočiš na nju! A odjednom više ne možeš, zar to nije žalosno?

Konjče gricka seno i koluta očima na svog vlasnika. Jona se zanosi i nastavlja da ga timari...

Šesti ciklus - Dvadeset i osmi dan

Sedeo sam na kamenoj klupi, u vlažnom hodniku. Hvatala me je trema, kao i svaki put pred nastup. Nervozno sam cupkao nogom i pokušavao da saberem misli. Da sam se bar setio nečega, bilo bi mi lakše. Čeznuo sam da dođem do jedne rečenice, ili jedne reči koju bih mogao da ponavljam kao mantru i oteram treperavi strah koji mi se usadio duboko u grudi. Ustao sam i počeo da cupkam, pretvarajući se da se zagrevam. Razmrdao sam šake i raskrckao sve prste, kolena i skočni zglob.

Prirodno je da se plašiš, konačno sam rekao sebi. Sve je u redu, to je samo trema i prestaće čim stupiš na scenu. Moje telo je reagovalo, drhtavica je uminula za trenutak, a onda se vratila i ščepala me za vrat. Mrzeo sam to kad mi se grlo naglo osuši a na ustima pojavi žeđ. Potražio sam čuturicu, ali sam odustao. Znao sam da će me od hladne vode poterati na pišanje, a tek me je čekao adrenalinski udar. Sramota bi bila da se upišam pred celom publikom...

- Krećemo, još samo malo - prišao mi je Valde. Osmehnuo sam mu se. Pokušavao sam da pročitam na njegovom licu, šta će biti samnom. Da li me gleda s prezrenjem ili misli da ću se dobro pokazati? Njegov sedi brk je ostao miran, a u polutami hodnika nisam uspeo da vidim dobro njegove oči.

Prišao sam vratima. Sa druge strane se već čuo huk publike. Nerazgovetno sam čuo kako ceremonijal-majstor animira ljude i konačno objavljuje moje ime. Rešetkasta kapija se podigla uz škripu i zveket čekrka, a sluge su otvorile drvena vrata i ja sam istrčao na pesak arene.

Znao sam da je publika tu, skoro na dohvat ruke, ali nisam video lica. Brojne baklje i lampioni nisu bacali dovoljno svetlosti. Čuo se huk mase, kao jedan glas sazdan od hiljada pojedinačnih galama. Više nisam imao tremu. Pokušao sam da se nasmejem i da mahnem mojim fanovima. Glupavo, eto tako sam se osećao. Ali više nisam imao vremena da se bavim strahovima i brigama. Potegao sam mač i osmotrio mog protivnika. Čekao me je krvav posao...

Šesti ciklus - Dvadeset i sedmi dan

Tuga
Inspektor K. je mrzeo noćne slučajeve. Tako je, naime, on zvao prijave koje su dolazile u gluvo doba. Ako se slučaj ne rasvetli do zore, trag će se ohladiti, a policijski arhiv će dobiti još jedan poduži izveštaj o neuspehu. Inspektor K. je mrzeo izveštaje.

No, šta je tu je. Već kad su ga isterali iz kancelarije u hladnu peterburšku noć, inspektor K. je bio rešen da posao obavi do kraja. Prvi svedok je bio konjić, mršava karikatura od kobile. Za jedan tren, inspektor K. je pomislio da odmah pređe na drugog svedoka, ali avaj, kobilica je bila jedini očevidac.

- Znači, jeli ste seno, a on je nešto pričao? O čemu je pričao? Samo se srušio? Hvala, vam građanko...ne, ne brinite, potpisaću izjavu umesto vas. – reče inspektor K.

Možda bi se neki drugi policajac postideo što uzima izjavu od četvoronožnog svedoka, ali ne i inspektor K. Cenio je temeljnost iznad svega.

Pijani mladić bio je sledeći na spisku svedoka. Da li treba reći da je inspektor K. mrzeo pijane svedoke?

- Pili ste, dakle, kad je građanin Potapov došao u štalu? Niste pili? Već ste bili zaspali? Ne sećate se šta je građanin Potapov govorio? Dajte se saberite, čoveče, policijski posao je u pitanju!

Inspektoru K. je postalo jasno da slučaj neće moći da zaključi ovde i sada. Morao je u noć na sneg, u trku sa vremenom, sledeći put kočijaševe službe. Iskusnim okom policijskog inspektora, K. je pronašao trag kolskih točkova. Sledio ga je do jednog dvorišta. Čistač je napao inspektora K. ali je ustuknuo kada je prepoznao predstavnika vlasti.

- Znači, oterali ste ga? Stajao je u snegu? Izgledao je kao uboden nožem? Presamićen.

Inspektor K. je uredno zapisivao izjavu u svoju crnu beležnicu. Inspektor K. je mrzeo osorne ljude koji ne vrše svoju građansku dužnost. Njuška tog čistača mu uopšte nije imponovala. Nastavio je da prati kolotrag, kao da sledi reku uzvodno, ka njenom izvoru. Ironijom sudbine, put ga je vodio ka Policijskom mostu. Inspektor K. je osećao taj kosmički vic. Sneg još ne beše pokrio tragove stopala, dvojica krupnih ljudi i jedan sitniji, reklo bi se pogrbljen, sudeći po nejednakom otisku.

- Hm...trag smrdi po nasilju. – reče sam za sebe inspektor K.

Inspektor K. je mrzeo nasilje. Umeo je da ga namirše u vazduhu, u dokaznom materijalu, u kolskom tragu koji je, kao mesečar, počeo da prati.

- Ovde su ga udarili, konjić se povodio. Ovde je ošinuo kljuse, verovatno da ugodi bahatoj gospodi. – mrmljao je za sebe inspektor K. prateći trag kroz ulice Peterburga. Zaustavio se tek isped jedne krčme u Viborškom kraju. U krčmi je odavno proglašen fajront. Inspektor K. je pokucao snažno na vrata i silom svog policijskog autoriteta uspeo da natera debelog krčmara da mu otvori. U zagušljivoj gostionici sedeo je još samo jedan gost, razdrljeni oficir.

Inspektor K. je, naravno, mrzeo razdrljene pijane oficire. K. je zastao na vratima, onjušio ustajali vazduh i ustremio se na svedoka.

- Znači pokušao je da vam se obrati nekoliko puta? Pričao je o smrti? Sin je umro od bolesti, groznica, šta li je? Sudarali ste se s ljudima? Zanimljivo. Kočija su se klatila i vrludala po ulici. Zatekli ste građanina Potapova gotovo zatrpanog u snegu?

Inspektor K. je izjurio na ulicu. Kao mahnit je potrčao niz Viboršku cestu, kao da pogledom pokušava da pronađe jedna rasklimatana kočija sa tankim, mršavim kljusetom. Srce mu je tuklo, snažno, nepravilno. Osećao je kako ga guši u grudima. To je to!

- Starac je umro od tuge! – zaključio je inspektor K. i naslonio se na zidić pored reke.

Šesti ciklus - Dvadeset i šesti dan

Ovo je moja verzija Čehovljeve priče Tuga u stilu Borhesa...

Tuga

Negde početkom prošloga veka, u nekom gradu u Rusiji, stari kočijaš Jona Potapov žudeo je da susretne čoveka. Nije mu bilo do vožnje, već do priče. A sneg je napadao i gotovo prekrio i Jonu i sablasno mršavog konjića.

Kad je žustri oficir zatražio vožnju, Joni se učinilo da se njegova sreća promenila. Pokušao je da zapodene razgovor, ali putniku nije bilo do priče. Pravio se da spava. Oficira je Jona ostavio ispred jedne krčme i tu je u istoj tišini, pokriven snegom, dočekao nove putnike. To je bila bučna trojka pijanih drugara. Ponudili su bezočno nisku cenu, vređali su i udarali kočijaša, ali se Jona svejedno radovao društvu. Pominjali su izvesnu Nadeždu Petrovnu. Izgledalo je kao da će Jona uspeti da zapodene razgovor, ali pijanci mu dobaciše novčić i nestadoše u mraku.

Jona zavapi u sebi. Tuga ga je razdirala. Zar na svetu nije bilo nikoga da čuje njegovu priču o smrti koja je zakucala na pogrešna vrata? Čak je i dokoni čistač dvorišta oterao starog kočijaša. Jona se sklonio se u kraj i predao svojoj tuzi. Nije mogao da zna da u ovom trenutku ne postoji nijedno ljudsko biće koje želi da mu se obrati. Vratiše se u štalu, u topli kutak.

Konjče ga je slušalo i zajedno sa slamom, grickalo kočijaševu tugu.

Šesti ciklus - Dvadeset i peti dan

Već danima sanjam zaron, pod punom ronilačkom opremom. Ista ona aktivnost koju sam toliko puta ponovio u svojim tinejdžerskim danima, uz oca avanturistu. U snu je i on prisutan, tu je i cela ekipa, razni muškarci i žene u neoprenskim odelima, mokri, raščupani, uzavrli od uzbuđenja. Prostor u kome se nalazimo je nekad otvoren, plaža ili kamp, češće zatvoren kao neki bazen ili kao neka naučna institucija, možda neka ronilačka barkasa. Sanjam svaki korak pripreme za ronjenje, proveru opreme, punjenje boca, fizički pregled, da li si sigurno zdrav, da li te nešto boli, kako su ti sinusi, curi li ti nos? Ponekad, moj otac hoće da me ubije. Ponekad je to samo sitna pakost ili sabotaža opreme, zavrne mi bocu ili mi sakrije masku. Ali to nije glavni doživljaj. Zaron je glavni horor u mom snu. Uvek se odvija u nekakvom plićaku, hodam ka dubokoj vodi, posrnem, padnem. Zagnjurim lice u blatnjavu ili peskovitu vodu. Zaron je bez orijentira, samo propadam u dubinu i ne znam da li sam još uvek u plićaku ili sam na dnu mora. Kao bačen u svemir, kao živ zakopan, zaranjam u mutnu vodu. Jedva dišem, oko mene nikoga, samo snoviti nagoveštaj da sam odgovoran za neke ljude. Ali ja ne umem da vodim ronjenje, pustite me da ronim sam. Već u sledećem trenutku nikog nema osim mene, moj zaron postaje incident, pad. Ne postoji kraj, san se uvek prekine. Nekad se vrati na početak i onda sve kreće iznova, pregled opreme, uzbuđeni ljudi, korak, posrtaj, blato, dno...

Nekad se san preseli u neki drugi svet. Idem da kupim hleb od pekara koji mislima oblikuje pogače. On ih pravi tako da su za svakog drugačije, u skladu sa njegovim podsvesnim. Jedan hlepčić se otme kontroli i odleti. Gazda uzleće da ga dohvati, jure se preko krovova grada i između oblaka. Ja to sve pratim, kao kamerom. Onda zli hleb eksplodira, a gazda se vrati u obliku astralnog mehura. Ja sam samo hteo četiri vekne hleba. Moji drugari i drugarice su došli da prespavaju kod mene. Svega ima, ali nema hleba.

Šesti ciklus - Dvadeset i četvrti dan

Ovaj dan sam bio prespavao...

Šesti ciklus - Dvadeset i treći dan

Sedeo sam na dnu mora. Pogledao sam u instrumente i zaključio sam da je to moj kraj. Nisam se nalazio u jednoj od onih opasnih situacija u kojima i ne znate koliko ste blizu smrti. Mirno sam sedeo i gledao u ribice, znajući da moje vreme ističe. Nikad nisam mislio da je to neko posebno važno iskustvo, iako je vreme teklo drugačije nego sada. Spreman sam da vidim da je to bio trenutak života, ne mnogo različit od nekog vođenja ljubavi ili dobrog ručka. Podsetio me na porođaj kome sam prisustvovao. Minja, mlada mama-Haski spremala se da na svet donese mlade. Sedela je u uglu prostorije i gledala me tim prodornim plavim očima po kojim su je svi znali. Činilo se da je to vreme kao i svako drugo, ali u jednom momentu video sam da se nešto u noj menja. Promena koja ju je obavijala dešavala se iznutra, ali izvan njenog dosega. Gledao sam u direktnom prenosu jednu fascinantnu transformaciju. U tom trenutku, činilo mi se da će se ona ili poroditi ili pretvoriti u nešto sasvim drugo, mačku ili vanzemaljca. Kad je porođaj počeo i kad je prvo štene izašlo na svetlost dana, mistični element u Minjinom pogledu nije više bio tu. Vraćam se na moje podvodno iskustvo. Imam utisak da je sa mojim izlaskom na površinu nestao taj mistični element koji sam snažno osećao, dok sam sedeo na dnu mora i čekao smrt...

Šesti ciklus - Dvadeset i drugi dan

Nije tako bilo. To se nije dogodilo onako kako su vam pričali. Znam, reći ćete da se meni ne može verovati, da su sva merila obzira odavno prestala da se primenjuju na moj slučaj. Svejedno, stojim pri svojoj tvrdnji. Jednostavno niste bili tamo i ne možete da sudite. Slaba odbrana, razumem to, svhatam i vašu potrebu da me krivog ili pravog razapnete na stubu srama, ali ponavljam.

Nije se tako dogodilo. Bilo je sasvim drugačije. Sećate se kad su došli i promenili ceo svet? I ja sam se kao i vi probudio drugačiji. Moja koža je bila obnovljena, a krv je strujala jače u mojim obrazima. Osećao sam dubinu promene. Počeo sam da se raspitujem kod svojih kolega naučnika. Sa poletom školarca bacili smo se na dešifrovanje problema. Ha! Kakva reč! To je za veliku većinu vas bio blagoslov, a ne problem. Znam, i ja sam osećao dobrobit Njihovog dara. Ali morao sam da saznam više. Uskoro su počeli da stižu prvi izveštaji i već je bilo jasno. Totalna genetska modifikacija! Ne samo da je promenjena srž DNK, već su izvršena i sva morfološka prilagođenja. Kako to da vam plastično objasnim? Jednostavno smo apgrejdovani, ažurirani. Oni su promenili suštinu naše tvari i učinili nas u drugačijim, a u isto vreme potpuno istim. Svako je dobio na raspolaganje idealnu verziju sebe. Kakva divna kob!

Planeta je ustajala i odlazila u kupatilo da opere zube, obrije se ili umije. Meridijan po meridijan, svi ste se shvatali da ste bolji. Niko se više nije žalio na svoj odraz u ogledalu. Svi su postali lepi, mladi, atletski građeni. Svi redom, od svetskih vođa, preko armije beskućnika, do hordi izgladnelih i unesrećenih.

Početnu euforiju neverice zamenio je strah. Osećali ste u dubini, da ste ostali isti. I ja sam osetio tu planinu sumnje. Pa ipak, talas sreće je prostrujao celim svetom. Izlazili ste na ulice i grlili se, plakali zajedno i pokazivali prstom u ljubičasto obojeno nebo. Za trenutak, cela planeta je postala jedna velika molitva.

A onda su pronađeni oni drugačiji. Oni koji nisu promenjeni. Kao talas koji se odbije o betonski kej i rasprsne u milion penušavih kraka, svetom je kolao drugi nalet užasa. Da li je ova sreća prolazna? Da li su ti ljudi vraćeni u stari oblik i zašto? Da li će takva sudbina zadesiti i sve nas? Reakcija je bila munjevita i nemilosrdna. Svi do jednog su ulovljeni. Mučeni su i istraživani, samleveni kroz mašinu progresa i nauke.

Tada sam video ono što vi niste. Zavirio sam u svaku ćeliju i ugledao isti DNK. Ti ljudi su bili dodirnuti, ali ne i promenjeni. Jedan od njih se zvao profesor Zim. Imao sam priliku da se upoznam sa njim dok smo čekali red na njegovu autopsiju. Mirno je pušio poslednju cigaretu i šapnuo mi je istinu. On nije želeo da bude drugačiji. Pokazao mi je svu besmislenost Njihovog postupka. Otkrio mi je sa žaljenjem da će vaša masovna histerija postati novi standard normalnosti. Dekadencija će sada dosegnuti novi stepen. Umesto da nas uzdignu, Oni su nas gurnuli preko granice. Čovečanstvo će se konačno istanjiti, nestati rastopljeno preko granica svoje besramne sujete. Slutio sam to i ranije, ali mi nije bilo važno, bavio sam se samo svojom naukom. Sat po sat, kroz priču, gonjen svojom znatiželjom došao sam do mogućnosti da zavirim ispod svoje nove kože. Svi smo poludeli, razumete li me? Svi! Ja to nisam mogao da dozvolim.

Zato sam ih oslobodio.

Šesti ciklus - Dvadeset i prvi dan

Došlo je vreme da se pitamo dokle će Stranac ostati među nama. Primili smo ga u dobroj veri, kao što svakoga primamo. Jeo je naš hleb, pio našu vodu i milovao naše kćeri. Sa sobom je doneo mnoge neobične stvari i zadužio nas. Ali ovde je već drugu generaciju i vreme je da preispitamo odluku naših dedova.

U časovima očajanja, odlazio sam u krater Dolaska. Sedeo sam na obodu i posmatrao duboki ožiljak na licu zemlje. Čudio sam se neobičnoj hrpi kamena i metala koja se pušila i još uvek se puši. Moj um nije mogao da pojmi misteriju tog mesta. Kako je moguće da je Stranac živ posle stotinu godina? Zašto je mesto Dolaska još uvek u plamenu?

Sedeo sam, dakle i proganjale su me misli. Nisam uspeo da se smirim, a sažvakao sam već tri cela Lista. Osećao sam peckanje u mišićima i znao sam da je vreme da se vratim u selo. Ipak sam ostao. Od čitavog roja misli ostala mi je samo jedna. Pokušao sam da je uhvatim, ali je ona kao uznemirena muva mahnitala u mojoj glavi. Nisam mogao više da je pratim i onda sam pogledao duboko u ponor. Moja svest je putovala u tamu dok nisam dospeo do hladne barijere. Nemirna misao je sada bila iznad mene, video sam samo njen odraz u vodi. Spustio sam svoje biće u barijeru i prošao na drugu stranu, tamo gde je vrelina zmajeve zone. Radoznala, misao me je pratila. Počeo sam da osećam tu vezu. Vratio sam se, korak po korak i odmah sam zazvao ovaj skup. Moram da vam kažem istinu.

Stranac ne postoji! On nije živ. Kao što je mesto njegovog dolaska samo naizgled večno, tako je i on prolazan jer je stvoren, a ne rođen. Zato podignite kamen, braćo moja. Došao je trenutak da ga zatučemo, pokvarimo, iskidamo i zavirimo u njegovo metalno telo.

Šesti ciklus - Dvadeseti dan

Ovaj dan je nestao u piću i priči koja je trajala od devet ujutru do devet sledećeg dana. Ipak, bilo je važno jer se otvorio neki čep... nešto se vratilo u mene.

Šesti ciklus - Devetnaesti dan

Uauuh. Vreme je da predahnem. Saznao sam danas toliko mnogo o sebi i to sve onih najgorih stvari za koje sam znao da su u meni, a lagao sam sebe da su se popravile za ovih godinu dana. Najvažnije je to što sam saznao da neću moći da se opametim samo čitajući Junga, to jest, kopajući u prošlost. To je samo deo puta. Tačnije, onaj deo koji će ukloniti psiho-probleme, ali ne onaj deo koji će me naučiti da fokusirano mislim. Religičnost redovnog pisanja je jedna vrsta discipline, ali zapravo ono što mi nedostaje je duboka misao, konstantna misao, ideja. Evo i sad pokušavam da napravim kao da izgleda da ja nešto mislim samo ne dovoljno. A činjenica je da me mrzi da mislim pa i najmanje, evo ti primer sa pričom o ronjenju. Ispala je loša jer me mrzelo da produbim misao. Nisam mogao da izdržim ni to malo. A mislio sam da ću uz Necu moći da uhvatim koji trik kao da se može u razgovoru sa majstorom napredovati ako i sam nisi majstor. Jer nije strašno ako nisi, samo moraš da slediš, da se predaš. Ok, strah je nestao, ali postaješ neupotrebljiv, a zbog čega? Pa zato što te mrzi da se potrudiš da misliš i zato što kuljaju one stare stvari, postaješ balvanast a to je samo zbog nemisli.

Nema tog šteka, bad guy, sunovrat, jedino tako će moći napred. Ponovo u ceo ciklus, ponovo skok sa tog uzanog parčeta duše. Nije čudo što demon šapuće, hoće da reši problem tako što će da pobaca sve sa tog malog parčenceta, da ostanem samo ja. Užas. Zlokob. Dakle, to je potrebno, skok. Da, borba je glavna sa mrzom, ali ne fizičkim, već tim misaonim. Digni abdomen!

Šesti ciklus - Osamnaesti dan

Tavia Ćapak je osećala da joj je tetka-Sreća namignula. Danas, baš na dan kad je birala svog muža za ognjište, prišao joj je Gualu, najjači ratnik u selu. Preko svojih drugarica je saznala da će na izbor izaći i Danu, momak na koga je odavno bacila oko. Izgleda da se njen trud oko veština isplatio, jer je pouzdano znala da će baba-Zeima stajati sa njene leve strane tokom celog rituala. Sad još i Gualu! Hej!

Tavia nije bila naročito zgodna devojka. U selu je svakako bila lepša od većine cura, ali po izgledu nije mogla da se meri sa vitkom Leil ili sa crvenokosom Perer. Tavia čak nije bila ni najveštija. Svi su znali da u svim ognjišnim i veštičavim poslovima prednjači Kajani. Ni u ljubavnom umeću nije bila na prvom mestu kad je bilo jasno da je Ula gospodarica tajnih užitaka. Hihi!

Ali Tavia je imala nešto što niko u svih pet sela nije imao. Znala je da se drži ponosno i da hoda graciozno ili da zamamno vrcka svojim oblinama. Umela je da stekne prijateljice, pomiri ih ili zavadi kad je to potrebno. Znala je sve veštine podjednako dobro, čak je umela da raspoznaje lekovite i otrovne biljke i mogla je da računa preko sto. Od majke je naučila da čita muškarce. Nije moglo da joj se dogodi da odabere pogrešnog ratnika ili muža. Zato se i iznenadila Gualuovom posetom. Takav junak bi trebalo da šapuće sa Perer ili Ulom, zna se da ratnike samo JEDNO interesuje. Haa-haa!

Tavia je čestitala sama sebi i vratila se u kolibu da se još jednom pomoli Majci, pre nego što otpočne ritual. Stavila je mirisne trave na priručni oltar i pobožno je ponavljala reči mantre. Kad je sunce prešlo greben, Tavia se preobukla u najbolju haljinu i još jednom je nauljila i raščešljala svoju dugu crnu kosu. Ispred kolibe ju je dočekao buljuk devojaka. Tu su bile i prijateljice njenih prijateljica, najveća počast koju su mogli da joj prirede! Pa daa!

Sa velikom pratnjom iza sebe, Tavia je stupila pred staramajke. Matrone su već raspalile ognjište. Devojčice su pevušile drevne pesme i uzdisale diveći se Taviji. Baba-Zaima je istupila iz kruga i stala sa Tavijine leve strane.

- Etlogi, uwoduhi anitsutsa! - Zaima se obratila skupu.

Matron Milentes je izvela muževe i povela ih oko vatre. Jedino je Danu bio približno Tavijine visine. Ostali su bili sitni i nežni, pravi ognjišni muškarci. Dvoumila se da li da izabere Mijana ili ne. To ju je mučilo celog ciklusa. Na kraju je u momačku kuću podmetnula štene. To je presudilo. Danu se pokazao kao najpažljiviji i najspretniji. Čak je za psića napravio pojilicu i čuvao mu je kosti od ručka. Da, izbor Danua je bio pun pogodak. Ohoho!

- A qua duli...Danu! - ponosno je rekla Tavija. Samo trenutak je prošao u tišini, a onda su staramajke jedva vidnim klimanjem glave odobrile izbor.

Ceo skup je ciknuo od radosti, bilo je mnogo tapšanja i neko je započeo onu divnu prolećnu pesmu. Devojčice su bacale latice cveća i plesale oko vatre. Danu je primio od Tavije kremen i kresivo, a on je njoj vratio peškir koji mu je dodala matron Milentes. Slavlje je moglo da počne! Tavijin krug prijateljica je postavio trpezu, starije devojčice su donosile piće. Te večeri se jeo hleb od tri zrna i pio svež jogurt. Kad je baba-Zaima objavila ponoć, ratnici su doneli divljač i to celo pečenje! Mljac-mljac!

I tako je počelo vreme Tavijinog ognjišta. Nešto kasnije ste i vi došli mili moji. Ali pre toga, ima još jedna priča koja mora da se ispriča. Kako je Gualu došao u ognjište i kako je Tavia ukrotila najjačeg ratnika u selu, baka će vam pričati drugi put. Lak san, unučići moji. Hu...huu!

Šesti ciklus - Sedamnaesti dan

Oduvek sam znao da sam drugačiji od drugih. To mi je bilo jasno još u obdaništu. Način na koji su sva druga deca balavila i mlatila zvečkom, nije mi prijao. Ja sam bio spreman da odigram partiju šaha kao pravi školarac iako nisam umeo da vežem svoje pertle. Oh, sa tuđim pertlama je išlo lako, ali nikako nisam mogao da ponovim ceo postupak inverzno, to jest, na sebi. Ma i po tome sam se razlikovao, jednostavno nisam mario za pertle i portikle. Ja sam gledao u budućnost, video sam iza vela svakodnevnice.

Kad sam pošao u osnovnu školu, već mi je bilo muka od svega. Toliko sam se razlikovao od drugih klinaca, da mi je to bilo nepodnošljivo. Njihovo ponašanje mi je bilo nepodnošljivo banalno. Odlučio sam da ih ignorišem. To mi je veoma teško padalo, zbog toga što nisam mogao da ih u potpunosti informišem o tome koliko su svi oni pogrešni i prizemni. Tad još nisam jasno video tu viziju, nisam imao svoju, tako da kažem, aktivnost kojom bih dokazao koliko sam napredniji od drugih.

Zato mi je laknulo kad sam prešao u srednju školu. Tamo sam mogao da otvoreno briljiram u svakom pogledu. Prestao sam da primećujem masu i počeo sam da im se obraćam preko medija, a ne direktno. Vodio sam tok školskog života putem školskih novina. Na velikom odmoru sam odlazio u kancelariju i primao najucveljenije učenike i tešio ih savetom. Tiskali su se u gomilama ispred vrata i čekali svoj trenutak susreta samnom. Veoma često sam ispravljao profesorke, jednu sam čak i ošamario zbog toga što je uporno grešila i nije htela da uvidi svoju pogrešnost. Znam, nije lepo od mene, ali već tad sam došao u fazu u kojoj me je ljudska glupost povređivala poput noža.

Na fakultet nisam ni išao. Zašto da gubim vreme? Posetio sam jednom ili dvaput to ogavno mesto, tobož riznicu znanja. U stvari, fakulteti su kao fabrika za preradu ribe, samo melju ljude i izbacuju ih upakovane kao sardine. Bio sam na iskušenju da zađem među taj brucoški svet i pomognem im, ali moje dužnosti su postale kosmičke i činilo mi se nedolično da trošim svoje vreme na problem koji je mogao da se reši prosto jednim pakovanjem dinamita.

Zato sam morao dalje, prolazio sam kroz faze brzinom munje. Juče sam bio romantik, samuraj, sutra već budistički monah, prekosutra sadu, guru, Braman! Moj razvitak je transcendirao ovu duhovnu stvarnost i odveo me do samih granica postanja. E, tu sam već postao malo nervozan. Razumite me! Nalazio sam se pred ogledalom. Trebalo je stati pred njega, videti sveukupnost i reći - Tat tvam asi! To si ti! Brinuo sam se kako će stvarnost podneti da me ugleda i shvati da sam ja nešto drugo! Nisam želeo da budem odgovoran za cepanje prostorno-vremenskog kontinuuma, znate. Bar ne još...

Šesti ciklus - Šesnaesti dan

Dišem. Prepoznajem taj zvuk, to ja dišem. Iza ušiju čujem kamenčiće koje valja okean. Zvuči kao kikot vilinske dece. Tromo se krećem u toj stranoj vasioni. Svaki pokret me skupo košta, zato puštam da me guzica vuče nadole. Sedim naheren kao uraganom srušena kuća. Osluškujem mehuriće. Tako je divno ovde, na dnu.

Moje misli plutaju, od njih ne vidim šta je ispod površine svesti. Ne postoji sledeći trenutak, samo ovaj sada. Malo mi je hladno, osim u licu. Da mogu da se znojim, verovatno bih sad brisao graške sa čela. Nisam zabrinut, naprotiv. Ostalo mi je još veoma malo vazduha, a to znači veoma malo života. To vremena što imam, ispunjava me. Zato nisam u žurbi. Moje vreme je rastegnuto je preko celog mog postojanja.

Setio sam se porođaja. Oči koje gledaju u granicu poznatog sveta. Svest koja klizi do same ivice konačnosti. Ne znamo šta je sa druge strane. U tom trenutku, ona je mogla da postane neko drugi, nešto vanzemaljsko. Mogla je da umre, ostane na dnu, kao ja sad. Nešto u njoj se menjalo. Za trenutak je stala na liniju i onda se vratila nazad. Ustala je i donela novi život na ovaj svet. Kao da je nešto u njoj porodilo nju samu.

Gledam u instrumente. Još pedeset bara. Na ovoj dubini, to je još minut, možda dva. Smejem se, ali čujem samo žubor svog disanja. Ponovo se susrećem sa njenim očima. Pogled joj pliva, kao na ulju. Uplašeno me gleda. Zašto? Ništa strašno se ne dešava, ljubavi moja. Sedim i čekam kraj, čikam granicu. Zagrliću te, znam da možeš da me osetiš, čak i kroz skafander.

Probudio sam se u svetlu, okupan toplotom i okružen mehurićima. Snažnim zamasima, plivao sam uvis, ka površini. Učinilo mi se da sam opet onaj stari, pribran i orijentisan. Već sam gledao na časovnik, pravio novi proračun, prilagođavao parametre, pratio vođu, brinuo se i za druge. Ali kada sam dospeo u čamac, kad je moje smežurano lice dodrinula njena topla drhtava ruka, znao sam da nisam isti. Znao sam da je negde dole u magnovenju ostala moja granica.

Šesti ciklus - Petnaesti dan

Jutros sam se probudio umoran. To je zbog maltera. Uvek sam umoran kad pretnodnu noć jedem malter. Odmalena me građevinski materijal ascocira na hranu. Kad ugledam slatke ciglice poređane na stovarištu, otvori mi se apetit. Pesak doživljavam kao najfiniji kakao, a šljunak kao hrskave čvarke. Crepove bih grickao u slast, baš kao u priči o Ivici i Marici. Ta građevinska glad dođe i prođe, to je neka moja tajna strast. Bar je tako bilo do pre mesec dana.

Dobio sam otkaz. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala. Zapao sam u vrtlog depresije. Sve moje biljke su uvenule, čak i kaktusi. Praznina u mom životu preselila se u moju dušu, a odatle je poplavila ceo prostor. Pre dve nedelje, pobegle su i bubašvabe.

Tada sam prvi put dobio tu potrebu. Ne sećam se tačno kako je to počelo. Znam da sam iscrpeo sve uobičajene metode samouništenja. Popušio sam sve cigarete, dva džointa, sve čokoladice, teglu džema. Sljuštio sam i jedno plastično pivo, talog od rakije i onu votku što sam njome dezinfikovao makazice za nokte. Nije mi pomogla ni savremena tehnologija. Sedeo sam ispred računara dok mi Internet nije obesmislio i poslednji tračak svesti. U tom stuporu post-sajber šoka, nisam imao kud. Zagrebao sam noktima po gipsanim pločama i olizao prste. Kreč je bio pikantno kiselkast, ali mi je smetao kartonski ukus. Bacio sam se na lajsnu u predsoblju, raskovao je i počeo da jedem mrvice maltera. To je zaustavilo moj tremor, ali mi je otvorilo apetit za građevinskim materijalom.

Doneo sam iz podruma štemajz i macolu i počeo sam da se hranim svojim stanom. Odvaljivao sam parčiće maltera, sve do koske - do cigle i betona. Ždrao sam malter pa onda srećan i otupeo, kao posle dobrog drkanja, padao u krevet, u snove šarenih ideja. Posle sam umoran, kao zacementiran iznutra, ali spreman za nove dane...